Svinja i hrast
| ←Guska vozgorđena | Svinja i hrast Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Konj i zolje→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Svinja dolazaše često pod jedan žiroviti hrast, i tu se s žirom hranjaše. Hrast joj reče jednom: „Koliko se s mojim plodom pitaš, a nikada nećeš na me da pogledaš, ni da mi zahvališ!” Svinjče, da se pokaže da i ono nešto pametno ume misliti, odgovori: „ E, baš! Kao da ti meni za ljubav taj plod rađaš i prosiplješ?”
Točno mudrovanije onih ljudi koji nahode svakojake izvjete, no beslovesne i svinjske, da nisu blagodarni bogu, roditeljem i blagodjeteljem. Bog je neotlučno sojedinio sa svakom dobrodjeteljiju takovo svojstvo da onaj koji je ispolnjava kako nadleži, mora u isto vreme čuvstvovati u srcu svojemu zadovoljstvo i uslaždenije. Takova je i blagodarnost, i ko god ovu sveštenu dobrodjetelj ispolnjava, ne samo što svoju dužnost k blagodjeteljem svojim, nego i k samomu sebi obvršava: prvo, pokazujući sebe dostojnim primljenoga blagodjejanija, a potom, čuvstvujući i nahodeći sebe boljim i blagopolučnijim u sohranjeniju česnomu človeku pristojnoga mudarstvovanija. Čista blagodarnost prava je slava koja se bogu vozdaje. „Ta desetorica ste se izlečili, a gdi su onih devet? Kako nisu se vratili dati slavu bogu?” pita krotki i preblagosloveni agnec božji blagodarnoga i blagorazumnoga Samarjanina.
Poznato je da rimski imperator i rosijska imperatrica za interes carstva svojih s Turci vojuju, no ništa manje, svaka blagorazumna i čelovekoljubna duša blagoslivljaće imena njihova, koje je večni Promisal za orudija svoja izabrao, za umaliti neporedak, varvarstvo, kugu, mrak sujeverija i nevježestva, i sva zlopolučija koja se iz ovih rađaju s vremenom istrebiti iz čelovečeskoga roda.
Bedno i sasvim od beslovesnih beslovesnije mora biti ono jadno srce koje nikakove blagodarnosti u sebi ne čuvstvuje, zašto „voli osel poznaje jasle gospodina svoga”. A ko bogu ne blagodari na daru bitija, života i slovesnosti, znak je da je svega toga nedostojan. Ko nikom nije blagodaran na slatkoj ljubovi i prijateljstvu, pokazuje da niti koga ljubi, niti ga ko ljubi, a našto mu taki život? No, budi blagodarenije bogu, ovakovih čudovišta malo je u naturi. Čovek prirodno rado gleda bezdušno no listovito drevo koje ga u leto osenjava, i rado se spominje svih onih mesta u kojima se je u detinjstvu igrao, i potoka u kojima se je kupao, — a šta je to nego blagodarnost? Slatka, blagorodna dobrodjetelji! Ti oživljavaj srca naša i oduševljavaj dušu našu, da smo blagodarni jedan drugomu i svi skupa večnomu Tvorcu, s ovim sveštenim srodstvom sojedinjeni i ovde blagopolučno da živimo i večnog života dostajni da se pokažemo.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|