Svet (komad u četiri čina)/69
| ◄ IH | H | ► |
X
Pređašnji, bez KAJE
TOMA: Pa eno i časovnik ne radi. Jelkice dušo, zar ti ne vidiš da časovnik ne radi? A to je tvoj posao.
JELKICA (skida šešir i penje se na minderluk, te udešava časovnik).
TOMA: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
STANA: Koju sliku?
TOMA: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
STANA (pošto i sama skine šešir, odlazi i donosi mu).
TOMA: Tako. (Meće naočari i umače pero). Kako beše ono, Simo?
SIMA: Koje?
TOMA: Ono što se zapisuje na Oktoihu?
SIMA: Je l' godine?
TOMA: Nije, nije, nego ono: tog i tog ljeta gospodnjeg naiđoše na ovu zemlju Agarjani....
SIMA: A jest... Agarjani i mnogi varvari...
TOMA: I opustiše sve i razoriše....
SIMA: I osta narod u bedi i sirotinji...
TOMA: Eh, to vidiš, to... (Piše) „....ljeta gospodnjeg naiđe u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u....“ (Doseti se). „...I nanese na kuću zlo i nevolju i sram“. Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
STANA (odnese sliku i ostavi na svoje mesto).
TOMA: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom. Zaključaću se. (Simi). Razumeš, brate, zaključaću se. (Trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi priviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću; danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji, kad kroz prozor zaviruje u tuđu kuću, no kad uđe u nju. (Spušta zavese). Tako, tako.
STANA: Ali, Tomo...
TOMA: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene. (Namešta stolice). Priberite se, neću da ste daleko od mene. (Namesti Stanu pa stolicu, dovede Jelkicu i Nadu kraj sebe, te sedne i sam, držeći ih čvrsto u naručju. Jedino Sima ostaje malo u stranu i brižno posmatra sve to). Tako, Tako, tako ćemo od sad živeti, ograđeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni....
SIMA (hoće da progovori nešto).
TOMA: Ćuti, molim te; nemoj sad govoriti. Da se odmorim, da se odmorim. Ti još i ne znaš, koliko mi je potrebno da se odmorim. Ćuti, ćutite svi... Da se odmorim.
SIMA (posle vrlo duge pauze, za vreme koje jo razmišljao, vrteo glavom i jednako se mučio, da li da progovori, najzad se odlučio): Ovaj... Tomo, brate, ja ti moram nešto kazati.
TOMA: Šta?
SIMA: Ti si, ovaj, pametan čovek, pa...
TOMA: Dobro, pametan, pa šta?
SIMA: Ne ide to baš ni tako.
TOMA: Šta ne ide?
SIMA: Pa tako, ne ide to tako, kao što ti misliš... Ono, ne valja ni ono, kad svet počne upravljati tuđom kućom, ali...
TOMA: Ama šta „ali“? Govori...
SIMA: Pa to, ne može ni tako... Ne možeš se ti baš tako ni ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
TOMA: Nije istina, ne moram.
STANA: Ne valja ni onako, a, ovaj... ne može se ni ovako.
SIMA: Ti imaš žensku decu, pa i ne možeš živeti kako ti hoćeš, nego kako moraš.
STANA: I znaš li šta će svet kazati?
TOMA: Opet svet?
STANA: Pa da, znaš li šta će kazati, ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese i ovako se ogradili?
TOMA: Šta će kazati?
STANA: Pa... kazaće da smo poludeli...
TOMA (razmišlja. Pauza): Simo,... da li i ti veliš da će to svet kazati?
SIMA: Pa.... kazaće.
TOMA (očajno uzdahne, slomljen, pobeđen): E pa, dobro!... Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! E pa, dobro, kad se mora. (Odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima). Hodi, hodi, svete... Uđi, uđi u skrovište moje sreće; uđi, upravljaj, naređuj, čeprkaj, razrivaj!... (Na prozoru). Dođi, dođi, svete. Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dođi! Tuđom je kućom lakše upravljati no svojom, tuđu je brigu lakše brinuti no svoju; dođi, naređuj, raspoređuj, upravljaj, kad već nećeš da gledaš svoju brigu, kad ti je draža tuđa. (Dolazi pred rampu i govori neposredno publici). Dođite svi, svi...Gospodarite... Jedite svoj hleb, a vodite moju brigu... Hodite, vi gospe, vi komšike, vi prije, vi poznanice; dođite i donesite sve novosti iz tuđih kuća i razmenite ih ovde kod mene, pa s novim espapom, koji ovde u mojoj kući nakupujete, zađite dalje, zađite od kuće do kuće: ima još kuća, gde se mirno i tiho živi... Dođite, vi prijatelji, da me posavetujete: kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga!... Dođite, dođite svi, evo su i vrata i prozori širom otvoreni. Uđi, svete, uđi. Dođite, da prebrojite tanjire; dođite, da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite, šta treba sutra da ručam; dođite, da mi zavirite u krevet, da vidite jesu li čisti čaršavi, dođite, da...(Zavesa lagano pada, ali njegov se glas i za palom zavesom čuje). Dođite, naređujte, raspoređujte, upravljajte, čeprkajte, razrivajte. Uđi, svete, uđi!