Пређи на садржај

Свет (комад у четири чина)/69

Извор: Викизворник

◄   Х   ►

X

Пређашњи, без КАЈЕ

ТОМА: Па ено и часовник не ради. Јелкице душо, зар ти не видиш да часовник не ради? А то је твој посао.
ЈЕЛКИЦА (скида шешир и пење се на миндерлук, те удешава часовник).
ТОМА: Стано, дедер, Бога ти, донеси ми ону слику.
СТАНА: Коју слику?
ТОМА: Ону де, што записујем на њој нашу историју.
СТАНА (пошто и сама скине шешир, одлази и доноси му).
ТОМА: Тако. (Меће наочари и умаче перо). Како беше оно, Симо?
СИМА: Које?
ТОМА: Оно што се записује на Октоиху?
СИМА: Је л' године?
ТОМА: Није, није, него оно: тог и тог љета господњег наиђоше на ову земљу Агарјани....
СИМА: А јест... Агарјани и многи варвари...
ТОМА: И опустише све и разорише....
СИМА: И оста народ у беди и сиротињи...
ТОМА: Ех, то видиш, то... (Пише) „....љета господњег наиђе у нашу кућу свет и опустоши све и разори, и оста наша кућа у....“ (Досети се). „...И нанесе на кућу зло и невољу и срам“. Тако... Нека стоји ово записано. На, однеси тамо, Стано. Нека стоји записано, нека се упамти.
СТАНА (однесе слику и остави на своје место).
ТОМА: Тако... А сад... сад ћемо да прекинемо са светом. Закључаћу се. (Сими). Разумеш, брате, закључаћу се. (Трчи и закључава спољна врата, меће кључ у џеп). И хоћу да држим у своме џепу кључ од своје куће. Је л' да је тако? Спустићу и завесе; нећу нико ни да ми привири у кућу. У старо доба било је чаробника, који једном једином речи разруше човеку кућу; данас их има и опаснијих: једним погледом разруше ти кућу. Нећу ни тај поглед. Свет је опаснији, кад кроз прозор завирује у туђу кућу, но кад уђе у њу. (Спушта завесе). Тако, тако.
СТАНА: Али, Томо...
ТОМА: Тако, тако ја хоћу... Сад сам се оградио, па сад... ходите, ходите сви око мене. (Намешта столице). Приберите се, нећу да сте далеко од мене. (Намести Стану па столицу, доведе Јелкицу и Наду крај себе, те седне и сам, држећи их чврсто у наручју. Једино Сима остаје мало у страну и брижно посматра све то). Тако, Тако, тако ћемо од сад живети, ограђени од света, заклоњени, сакривени....
СИМА (хоће да проговори нешто).
ТОМА: Ћути, молим те; немој сад говорити. Да се одморим, да се одморим. Ти још и не знаш, колико ми је потребно да се одморим. Ћути, ћутите сви... Да се одморим.
СИМА (после врло дуге паузе, за време које јо размишљао, вртео главом и једнако се мучио, да ли да проговори, најзад се одлучио): Овај... Томо, брате, ја ти морам нешто казати.
ТОМА: Шта?
СИМА: Ти си, овај, паметан човек, па...
ТОМА: Добро, паметан, па шта?
СИМА: Не иде то баш ни тако.
ТОМА: Шта не иде?
СИМА: Па тако, не иде то тако, као што ти мислиш... Оно, не ваља ни оно, кад свет почне управљати туђом кућом, али...
ТОМА: Ама шта „али“? Говори...
СИМА: Па то, не може ни тако... Не можеш се ти баш тако ни оградити од света. Родио си се у свету, па, хтео не хтео, мораш и живети са светом.
ТОМА: Није истина, не морам.
СТАНА: Не ваља ни онако, а, овај... не може се ни овако.
СИМА: Ти имаш женску децу, па и не можеш живети како ти хоћеш, него како мораш.
СТАНА: И знаш ли шта ће свет казати?
ТОМА: Опет свет?
СТАНА: Па да, знаш ли шта ће казати, ако чује да смо се закључали и спустили завесе и овако се оградили?
ТОМА: Шта ће казати?
СТАНА: Па... казаће да смо полудели...
ТОМА (размишља. Пауза): Симо,... да ли и ти велиш да ће то свет казати?
СИМА: Па.... казаће.
ТОМА (очајно уздахне, сломљен, побеђен): Е па, добро!... Дакле, опет ће свет казати... опет се мора са светом! Е па, добро, кад се мора. (Одлучно иде, диже завесу с прозора и отвара прозор широм, одлази и откључава врата и отвара их широм. Најпре на вратима). Ходи, ходи, свете... Уђи, уђи у скровиште моје среће; уђи, управљај, наређуј, чепркај, разривај!... (На прозору). Дођи, дођи, свете. Ево има једна кућа, у којој се срећно и мирно живи; остави, свете, своје бриге, па дођи! Туђом је кућом лакше управљати но својом, туђу је бригу лакше бринути но своју; дођи, наређуј, распоређуј, управљај, кад већ нећеш да гледаш своју бригу, кад ти је дража туђа. (Долази пред рампу и говори непосредно публици). Дођите сви, сви...Господарите... Једите свој хлеб, а водите моју бригу... Ходите, ви госпе, ви комшике, ви прије, ви познанице; дођите и донесите све новости из туђих кућа и размените их овде код мене, па с новим еспапом, који овде у мојој кући накупујете, зађите даље, зађите од куће до куће: има још кућа, где се мирно и тихо живи... Дођите, ви пријатељи, да ме посаветујете: како да живим са женом, како да се облачим, како да васпитавам децу и како да их удајем. Ја ћу их неговати, ја ћу трошити, ја ћу се мучити, а ви саветујте... Зашто не? То је ваша брига!... Дођите, дођите сви, ево су и врата и прозори широм отворени. Уђи, свете, уђи. Дођите, да пребројите тањире; дођите, да чујете шта сам данас ручао и да ми наредите, шта треба сутра да ручам; дођите, да ми завирите у кревет, да видите јесу ли чисти чаршави, дођите, да...(Завеса лагано пада, али његов се глас и за палом завесом чује). Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, разривајте. Уђи, свете, уђи!

Бранислав Нушић - Свет