Svet (komad u četiri čina)/57
XXIII
STOJANOVIĆ, pređašnji
STOJANOVIĆ (sa sredine): Dobar dan želim. (Ljubi ruku Stani, a rukuje se s Nadom i Jelkicom). Ja sam baš naročito došao, oče, da razgovorimo.... Poslala me tetka... Ona kaže...
TOMA: Nemamo šta da razgovaramo, nego te pitam: može li kroz nedelju dana biti svadba ili ne može?
STOJANOVIĆ: To je nemoguće; ali vam moram objasniti i zašto.
TOMA: Bez objašnjenja... Ako može može, ako ne može ne može.
STOJANOVIĆ: Nemoguće, za Boga!
TOMA: Ako je nemoguće, onda je četvrto to, da svadbe nikako neće ni biti. Bili ste mi zet, a sad kao i da niste.
STANA: Tomo, za Boga, je si li ti pri sebi?
NADA: Oče, za Boga...
TOMA: Tako je.
NADA (udari u plač).
STOJANOVIĆ: Ja vas ne razumem.
TOMA: Ja razumem, ako vi ne razumete. Što je bilo bilo je, i svršena stvar.
STOJANOVIĆ (uvređeno): Pa lepo, gospodine; kad drugače ne može biti, onda se praštam.
STANA: Tomo!
NADA: Oče!
TOMA: Zbogom, gospodine.
STOJANOVIĆ: Klanjam se. (Udaljava se uvređen).