Čovek trpi i podnosi svakojake strasti:
Svagda malen, s’ silnom voljom, a svagda bez vlasti.
Ali ima (ko bi reko?) žizni magnovenja,
Gdi sam ne zna kakova je čovek pokoljenja.
Božijega? Bozi sami s neba silazahu, 5
S ljudma neke probavljati čase milovahu.
Dusi žive polovinom, bez vidimi udi,
No mi s dušom i sa t’jelom cjelivamo, ljudi.
Časi sveti! Da se čovek svega dobra liši,
U vami su jošte pred njim ispolini miši; 10
Stogodišnje splaćujete u jednom dnu trude,
Stogodišnjim prekositi tad visite grude!
Samo ljeta, i s ovima nek’ je meni zdravje,
Zemlja mi je podnožije, a nebo vozglavje.
Nek’ s’ u bezdnu bezčuvstvenu, ko mrzi, uglubi, 15
To s’ u časi, da ne šapćem, kade čovek - ljubi!
