Svetislav i Mileva/8
DEJSTVO DRUGO
(Soba kod Bajazita)
1.
BAJAZIT sedi, kod njega EMIR i IBRAHIM
BAJAZIT: Dosta je proteklo vremena, otkako ja ovaj sjajnošću ukrašeni prestol gnečim. Svaki ga je od predaka mojih kakvim takvim pobede cvetom uvenčao, svaki ga je sa nekoliko stepeni uzvisio; samo ja, kao nedostojno čedo oca, provodim dane u lenosti i besposlicama. Šta misliš, Ibrahime?
IBRAHIM: Vladatelju pravovernih, Bog narod tek onda ljubi, kad mu vrsne daje careve. Kad se Bajazit sam na sebe tuži, on će biti kadar sebe i ispraviti.
BAJAZIT: Nije Jedrena, već Carigrad mesto, gde valja da Turčin prestol svoj utvrdi. No dušmani ne dadu. Vlasima i Madžarima je protivno zašt' da Turčin đaurima zapovsda, a i Tamerlanu je nepravo, što tolike zemlje osvojismo. Tek onda neprijatelj u strahu savija vrat svoj ponizno i krotko, kad protivnika gledi ozbiljno i viteški radeća. Ja hoću slavan, hoću Ildirim imenom da budem, grom svakome, koji moju ne priznaje veličinu. Ded' govori ti, sedi Emire, na koga ćemo s vojskom poći, koga li najpre pod jaram naš dovesti; govori i ne boj se: hrabrost je turska golema, silu našu poznaju Grci, Bugari, Srblji.
EMIR: Čestiti care, mi ne možemo dovoljno blagodariti Bogu i proroku našem, što nam takove dareve poklanjaju. Zatužio je narod turski, kad je oca tvoga gledao nožem nevernika probodena; no sad se opet radovati može, videći u tebi staroga Murata. Duh te očin raspaljuje, telo ti je mlado, sila u najlepšem cvetu: nadeždom se pitam, da ću i ja, ovako star, doživeti da sultani u Carigradu vladaju. Zapovedaj na koju ti stranu hoćeš: mi smo gotovi izvršiti volju tvoju.
BAJAZIT: Tako samo onaj govori, koga vernost roda i vere raspaljuje. Idi, Ibrahime: neka se trideset tisuća vojske za Vlašku spremi, jer je Mirča prvi, koji zaslužuje pravedan gnev moj. Posle njega ćemo Madžare umiriti, pa ćemo onda tek skupljenim silama za Carigrad raditi početi.
IBRAHIM: (se pokloni i otide).
BAJAZIT: Još je Turčin u pupoljku slave svoje; no razviće se pupoljak ovaj i stostručni cvet prineti.
|