Светислав и Милева/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   6 7. 1   ►

7.

МИЛИЦА са СЕЛИМИРОМ ступи, ПРЕЂАШЊА

(Дубоко ћутање. Милица је главу оборила)


СЕЛИМИР: (торжествено). Милево дијете! У старо доба било је једно чудовиште, које је немилостиво морило људе м опустошавало земљу. Свако је живо било у страху и трепету; али се чудовишту ннје могло досадити. Најпосле почну разбирати, еда л' би се како ублажити могла ова аждаја, и она заиште да јој се један од житеља својевољно жертвује. Од толико људи само се једна девојка на то одважи, те овим пожертвовањсм спасе зсмљу од даљс погибели. (После кратког ћутања, видећи да Милова неће да одговара). Како ти се допада поступак овај девојке?
МИЛЕВА: (погледи на матер и уздахне).
СЕЛИМИР: И од нас се иште да једна девојка спасе отечество; али не да сама губи живот, него да влада оним, који жели нама заповедати. Није једанпут несрећа донела срсћу.
МИЛЕВА: (Бризне у плач). Ако је срећа са Турчином живети...
СЕЛИМИР: Теби је дакле познато? Заиста, не очајавај: и Турчин је човек. Ко тебе иште, тај ће те умети љубити и чувати.
МИЛИЦА: (шири руке с очајанијем борећи се).
МИЛЕВА: Мати, зашто допушташ тузи срце ти парати? Где је толико тисућа пропало, могу и ја пропасти.
СЕЛИМИР: Милево дијете, нећеш ти пропасти.
МИЛЕВА: Зар је срећа у туђину поћи, род и веру променити, своје не видети више?!
СЕЛИМИР: (склопи руке и спусти главу са сожаленијем ћутећи).
МИЛЕВА: Да сам проста пастирка, ја бих срећна, пресрећна била; али је мене судба узвисила, да будем кћи царева. Од већега више се иште. (Приступи лагано матери). Милева је слаба, да обрне ток страховите олује.
МИЛИЦА: Опрости, кћери, тврдом материном поступку. Жестокост судбине тако је захтела, да те, јадна, на жертву принесем. Преко сињег мора пратиће те мисао несрећне твоје матере, код тебе ће она увек бити, с тобом ће се по вас дан разговарати, и опет, ах! милог твога лица гледати неће.
МИЛЕВА: (ухвати је за руку и наслони лице своје на њу). Мати, не коби судбу, не раздири чувства, која су сасвим малаксала. Престани и дај благослов несрећној Милеви. Овај нек' је прати на тешком путу. (Клекне).
МИЛИЦА: (дигне главу к небу и поћути, наједанпут јој ударе сузе. Она се отргне од Милеве и у очајанију отиде).
СЕЛИМИР: (метне руке на прси, у поласку). Не, ако судбина није се заклела, Селимир ће ову жалост прекратити. (Оде).
МИЛЕВА: Сад сам тек несрећна, кад се мајка моја у горкој топи тузи. Још ниједна кћи српска није овако на венчање полазила. О, мила земљо, која си ме одхранила, земљо радости и весеља мога, земљо цвећем и травицом искићена, хоћу ли те кадгод видети? Хоћу ли још који пут милу шеву и српскога славуја у слатком чувству срца слушати? С Богом, буди ти срећна, кад је Милеви ово прекраћено, јер јс она жертва твога благостања ради. С Богом, земљо, с Богом, завичају мили, с Богом, животе — Светиславе мој; све вас ја губим на веки, жалосна, да успоменом вашом црне разведравам дане. Туђа вера уместо старе вере, туђа лица место браће н сродника. Туђина у туђинству да тражим пријатеља; сестре и матер да код булâ нађем... Боже, ти ми ниспошљи утеху! (Клоне од туге).

(Завеса пада).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.