Svetislav i Mileva/6

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO PRVO
◄   5 6. 7   ►

6.

SVETISLAV, MILEVA


SVETISLAV: Kakav glas, kakav užasan glas! Milevo, tebe da izgubim?
MILEVA: O, zašto onu ubijaš, koja je još onda ubijena, kad je prvim pogledom ugledala sunce? (Brizne u plač). Svetislave, smemo li i jednu reč progovoriti, gde se o dobru domovine radi?
SVETISLAV: Milevo, cveće života mojega, najpodliji bi Svetislav bio na svetu, kad bi te za to koriti mislio. Tisuću života da imam, tisuću bih na žertvu roda bez jauka prineo. Samo tebe izgubiti ne mogu, tebe, sunce čuvstvujućeg srca moga, tebe, anđelu iskupitelju srpske bedne zemlje! Slab mi je duh, Milevo, da ti kaže: ,,Ne idi!", jer gde dužnost otečestva zapoveda, tu sam ti manji od hudoga mravka. Idi, Milevo, al' ne misli da ću ja srećan biti. Sahranio je ovaj trenutak sve lepe sne moje, i ja ostadoh kao gola stena na pripeci žarkoga sunca. Samo te to molim, o Milevo, jedna je molba moja: da na mene ne zaboraviš. Nosi me u umu, kao što ja tebe nikada izbaciti ne mogu.
MILEVA: O, prestani, prestani s ovin srce probadajućim rečma! Ne ubijaj nesrećnu, koja je i tako ubijena.
SVETISLAV: Ubijena, Milevo, ali ne kao Svetislav. Nosi sudbu, nosi sreću moju preko daljnih zemalja. Ali šta „nosi"? Mogu li bsz tebe srećna biti? Ne, ja ću s tobom poći: namoliću Lazara, da mi ustupi mesto svoje. Prijatniji će mi vozduh biti, gde znam da ovaj isti i Milevu moju oživljava.
MILEVA: Sasvim me zar želiš ubiti? Pristup će ti biti zabranjen. Nigda te neću videti, nigda za tebe što čuti: pa ćs mi stanje biti triput gore nego inače. Ostani, dragi Svstislave. Tebe nikakva sila ne steže. Ti si bar slobodan.
SVETISLAV: Ja slobodan?! O tvojoj sudbini moje biće visi. Kakva je sloboda, gde duh za jednu točku privezan stoji? Rob sam ja, Milevo, rob tvoje sreće,tvojih časova. ja idem, da se sa Stevanom razgovorim. Samo mi se ti zaveri, sunce, da ćeš ona ostati, koja si mi bila dosada. To mi obreci, pa ću trpljivo snositi gorko breme sudbine moje. (Uhvati je za ruku). Milevo, dobra Milevo, jednu samo reč! Ostajem li kod tebe onaj Svetislav?
MILEVA: (pokrije oči ubrusom).
SVETISLAV: O, Bajazite, kamen da si, omekšao bi pri ovom pozoriju! Još me dobra nadežda blaži. Teši se, Milevo, dok se opet ne sastanemo. (Otide).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.