Svetislav i Mileva/25
2.
MILEVA (SAMA)
Kao u neprohodnoj pustinji, bez ikakvoga puta, bez pomoći, nahodi se duša moja. (Klekne). Tebi, nepostižna silo, veliki Bože, koji se o najmanjem mravku brineš, upravljam čuvstva moja. Ti me pod svemogućno krilo tvoje primi, raspoloži sudbu moju, kao što je tvoja nedostižna sila; ukrepi me, da sve udare bedâ postojano podnesem. (Spusti glavu malo, potom ustane). O, kako je krepak čovek, kad se milosti svevišnjega oda! Svaki strah iščezava, jer je tamo blaženstvo i pokoj. Na dnu srca našega počiva nadežda lepšega života, koja je veća nego sve nepravde ljudi.
|