Svetislav i Mileva/21
9.
MILEVA, DOVEDE JE DANICA, PREĐAŠNjI
BAJAZIT: Milevo, poznaješ li ovoga mladića?
MILEVA: (ćuti).
BAJAZIT: (u jarosti). Govori! Poznaješ li ga?
MILEVA: (klekne na kolena). Oprosti! On je nevin!
BAJAZIT: Je li on s tobom bio? — Ti ćutiš?! Pogana vero, to li je blagodarnost za moja blagodejanija? Zato sam te tako ljubio, tvojoj materi toliku zemlju ustupio? — Osmane: oboje da poginu! Taki; sutra nek se izvrši moja volja.
SVETISLAV: Izvršuj nada mnom, veliki care, al poštedi onu, koja je nevina kao sunce što nas greje. Neka poginem ja, samo gnev tvoj od nje zadrži.
BAJAZIT: Neka bude po tvojoj volji! (Mahne glavom na Osmana, koji ga probode).
MILEVA: Ah! (Padne u nesvest).
DANICA: (se oko nje zabuni).
BAJAZIT: Očima gledaj, skotski rode, predmet tvoje ljubovi. No i ona mora nagradu da primi. Osmane: sutra neka se živa pred očima celoga naroda spali!
OSMAN: Zapovest moga cara biće izvršena.
|