Светислав и Милева/21
9.
МИЛЕВА, ДОВЕДЕ ЈЕ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
БАЈАЗИТ: Милево, познајеш ли овога младића?
МИЛЕВА: (ћути).
БАЈАЗИТ: (у јарости). Говори! Познајеш ли га?
МИЛЕВА: (клекне на колена). Опрости! Он је невин!
БАЈАЗИТ: Је ли он с тобом био? — Ти ћутиш?! Погана веро, то ли је благодарност за моја благодејанија? Зато сам те тако љубио, твојој матери толику земљу уступио? — Османе: обоје да погину! Таки; сутра нек се изврши моја воља.
СВЕТИСЛАВ: Извршуј нада мном, велики царе, ал поштеди ону, која је невина као сунце што нас греје. Нека погинем ја, само гнев твој од ње задржи.
БАЈАЗИТ: Нека буде по твојој вољи! (Махне главом на Османа, који га прободе).
МИЛЕВА: Ах! (Падне у несвест).
ДАНИЦА: (се око ње забуни).
БАЈАЗИТ: Очима гледај, скотски роде, предмет твоје љубови. Но и она мора награду да прими. Османе: сутра нека се жива пред очима целога народа спали!
ОСМАН: Заповест мога цара биће извршена.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|