Svetislav i Mileva/20
8.
SVETISLAV, BAJAZIT, OSMAN, ROBOVI
BAJAZIT: Sine pakla, kakva te slepoća navuče, da se kosneš svetinje same carice turske?
SVETISLAV: O, care! Carica je toliko sveta u mojim očima, da ne bih na to ni pomisliti mogao!
BAJAZIT: Ko si ti i kakvo je tvoje poznanstvo s Milevom?
SVETISLAV: Care Bajazite! Ja znam što me očekuje, zato i pričine nemam tajnu moju kriti. Ja sam Srbin iz Srbije, kome je Mileva, ta ista carica tvoja, za suprugu bila obrečena. Ti si zahteo nju za ženu i time raskinuo svezu, koju inače nikakva sila ne bi mogla uništiti. Ljubovi radi zemlje naše saizvolismo svi da ona za tebe pođe, i ja sam na ovaj način izgubio ono za što bi život moj sto puta žertvovao. U prevelikoj želji mojoj hoteo sam je još jedanput videti, i to je sva moja krivica. Carica je u tome nevina.
BAJAZIT: (krši se unutrašnjom borbom). Govori, Osmane!
OSMAN: Veliki care! Video sam ih zagrljene, gde jedno drugom večitu vernost obećava; čuo sam kako ovaj nevernik njoj govori: „Idi, ubij Bajazita, i oprosti se dosadne sveze!"
SVETISLAV: Ti lažeš, Turčine!
OSMAN: Ha, care gospodine! Ovo mi niko još nije rekao! Ja ti se zaklinjem, da sam istinu govorio.
SVETISLAV:Ja se zaklinjem Bogom i istinom, da si slagao.
OSMAN: Carica je kriva!
SVETISLAV: Carica je nevina! Ili, ako sumnjaš, care gospodine: daj mi mača u ruku, pa će pravda Božija ovo osvedočiti.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|