Svetislav i Mileva/15
3.
(Vrt u carevom dvoru. Suton.)
MILEVA: (na jednoj klupi sedi pečalno, potom počne pevati).
Što je, bedna, da sve tako
Neščastije spominješ?
Zašto l' tugu sve jednako
U prsima ti hraniš?
Jer često mene
Gorke sudbine
Posećuju udari.
Hoćeš kadgod s tugom tvojom,
Bedna ptico, prestati?
Hoće l' sunce s lučom svojom
Kadgod tebi sinuti?
Neće, ah, neće,
Jer tama veće
Zagušuje sveta zrak.
Šta ti dakle još ostaje,
O prebedna grlice,
Čim se tešit' ne pristaje
Tvoje bedno srdašce?
Jedna nadežda
Prosipa bleda
Zraka bednoj Milevi.
Tako dakle: da provodim dane moje u tuzi i pečali i da me večito izbegava radost! Gde je moja mati, moja rodbina, Svetislav? Ah! Samo ih u umu napisane gledim. Šta pomažu uveselenija, koja mi Bajazit šilje? Ona su mojima bolesnim čuvstvima nesnosna, i samo onaj ružični bokor, gde sam prvi dan suzu prolila, tužnu mi utehu prinosi. Svaki dan ga ja suzama mojim zalevam, gledim kako pogdekoja ruža vene, onako kao što život moj od dana na dan univa. Zar se nećeš, nemila sudbo, nigda smilovati? Zar te žalost Milevina ne dira u čuvstva? Ah, ti čuvstva nemaš! Ovo si samo meni usadila, zato usadila, da mi nesreća težom bude. Ovo tiho mesto, ova bleda luna sluša tugu Milevinu, sluša, i nikom je ne otkriva, no tajno skorbi sa srcem mojim.
|