Светислав и Милева/15
3.
(Врт у царевом двору. Сутон.)
МИЛЕВА: (на једној клупи седи печално, потом почне певати).
Што је, бедна, да све тако
Нешчастије спомињеш?
Зашто л' тугу све једнако
У прсима ти храниш?
Јер често мене
Горке судбине
Посећују удари.
Хоћеш кадгод с тугом твојом,
Бедна птицо, престати?
Хоће л' сунце с лучом својом
Кадгод теби синути?
Неће, ах, неће,
Јер тама веће
Загушује света зрак.
Шта ти дакле још остаје,
О пребедна грлице,
Чим се тешит' не пристаје
Твоје бедно срдашце?
Једна надежда
Просипа бледа
Зрака бедној Милеви.
Тако дакле: да проводим дане моје у тузи и печали и да ме вечито избегава радост! Где је моја мати, моја родбина, Светислав? Ах! Само их у уму написане гледим. Шта помажу увеселенија, која ми Бајазит шиље? Она су мојима болесним чувствима несносна, и само онај ружични бокор, где сам први дан сузу пролила, тужну ми утеху приноси. Сваки дан га ја сузама мојим залевам, гледим како погдекоја ружа вене, онако као што живот мој од дана на дан унива. Зар се нећеш, немила судбо, нигда смиловати? Зар те жалост Милевина не дира у чувства? Ах, ти чувства немаш! Ово си само мени усадила, зато усадила, да ми несрећа тежом буде. Ово тихо место, ова бледа луна слуша тугу Милевину, слуша, и ником је не открива, но тајно скорби са срцем мојим.
|