Svetislav i Mileva/14
2.
BAJAZIT, PREĐAŠNjI
BAJAZIT: Dve vesti i obadve različite: nad Madžarima pobeda, koji su se hvalili da će nebo, kad bi palo, svojim kopljima zadržati; a s Vlasima, koji se s ovima ni sravniti ne mogu, moradosmo izgubiti!
OSMAN: Samo onda pobedu dobija Turčin, kad se sam bori, a ne kad se na lukavu pomoć tuđoveraca oslanja.
BAJAZIT: Govori jasnije!
OSMAN: Čestiti care, s našima su bili Srblji: sa Srbljima ne misli pobedu zadobiti!
BAJAZIT: Iz tebe govori neznanjs. Vesti mi javljaju, da su jedni Srblji bili, koji su mi vojsku od konačne propasti sačuvali.
OSMAN: O, ne veruj Srbinu, čestiti care!
BAJAZIT: Ja mu verujem i hoću da mu verujem. Ili ti je žao, što Srpkinja sa mnom caruje? Poznajem vaša pakosna srca!
OSMAN: Ovo srce gotovo je u svako doba za cara svoga krv svoju proliti.
BAJAZIT: Dužnost ti je, ne ponosi se! No dosta toga. Vlasi su pobedili, al' me ovo ništa ne trza. Šta su Vlasi? Šaka ljudi, koje ću oduvati kao prah s haljine. Još jedna vojska, pa je nestalo, kao da joj nigda traga nije bilo! Carigrad je u mojima očima, Carigrad; al' mi strašan neprijatelj na put stajs: Timur Tamerlan! Dok je ove otrovne duše na svetu, neće mi se namera ispuniti. Zato, verni moji veziri, Musa predvodi vojsku protivu njega, al' ja neću da ga samo pobedim: hoću da ga satrem, da se nigde ne zna da je Tatara bilo na svetu. Sve što se zove Turčin neka ustaje na oružijs! To je moja zapovest. Vaša je dužnost izvršiti je.
EMIR i OSMAN: (poklone se i otidu).
BAJAZIT: Carigrad, ništa drugo nego Carigrad: onda ću se tek primiriti! (Otide).
|