Светислав и Милева/14
2.
БАЈАЗИТ, ПРЕЂАШЊИ
БАЈАЗИТ: Две вести и обадве различите: над Маџарима победа, који су се хвалили да ће небо, кад би пало, својим копљима задржати; а с Власима, који се с овима ни сравнити не могу, морадосмо изгубити!
ОСМАН: Само онда победу добија Турчин, кад се сам бори, а не кад се на лукаву помоћ туђовераца ослања.
БАЈАЗИТ: Говори јасније!
ОСМАН: Честити царе, с нашима су били Србљи: са Србљима не мисли победу задобити!
БАЈАЗИТ: Из тебе говори незнањс. Вести ми јављају, да су једни Србљи били, који су ми војску од коначне пропасти сачували.
ОСМАН: О, не веруј Србину, честити царе!
БАЈАЗИТ: Ја му верујем и хоћу да му верујем. Или ти је жао, што Српкиња са мном царује? Познајем ваша пакосна срца!
ОСМАН: Ово срце готово је у свако доба за цара свога крв своју пролити.
БАЈАЗИТ: Дужност ти је, не поноси се! Но доста тога. Власи су победили, ал' ме ово ништа не трза. Шта су Власи? Шака људи, које ћу одувати као прах с хаљине. Још једна војска, па је нестало, као да јој нигда трага није било! Цариград је у мојима очима, Цариград; ал' ми страшан непријатељ на пут стајс: Тимур Тамерлан! Док је ове отровне душе на свету, неће ми се намера испунити. Зато, верни моји везири, Муса предводи војску противу њега, ал' ја нећу да га само победим: хоћу да га сатрем, да се нигде не зна да је Татара било на свету. Све што се зове Турчин нека устаје на оружијс! То је моја заповест. Ваша је дужност извршити је.
ЕМИР и ОСМАН: (поклоне се и отиду).
БАЈАЗИТ: Цариград, ништа друго него Цариград: онда ћу се тек примирити! (Отиде).
|