Svetislav i Mileva/predgovor
PREDGOVOR.
[I. izdanju].
Retko se koji od najprostijeg do najsovršenijeg naroda nalazi kom ne bi drevnost manje ili više (po meri čuvstva) mila bila, i koji se ne bi nju voobražavajući uveseljavao, ili pone zabavu kakvu u tom nahodio. Koliku je snagu strast ova u nama prostrla iz toga se vidi, što mnogi od nas koliko više mogu starim običajevma teže, i pašte se dostojni naslednici (makar kakvi) praotaca svojih nazivati se, rado primajući i sam ukor pesmotvorčevog izrečenija: Video meliora, proboque, deteriora sequor. — Ovo čuvstvo čini se, da nam je od prirode dato kao neka blagodarnost, koju mi drevnosti kao sedinama ukrašenom starcu pokazujemo za njeno iskustvo, za sve što smo od nje poprimali, i bez koje bi (može biti) ništa i ništa bili. Svaki narod po jednu točku sretnu ili nesretnu broji, na koju njegovi potomci u svako doba pogled upravljaju. Rimljani nisu mogli lako Kanu zaboraviti, nju su često spominjali, ako im je i ubitačna bila; Srbin pri slušanju Kosovske borbe u neobičnom dviženiju nahodi se, njegova raspaljena sila voobraženija do Kruševca se prostire, brani nepravedno oblaganog Miloša prsd Lazarom, pomaže mu ubiti Murata, vraća se natrag, obnavlja borbu, proklinje Vuka, i suze proliva videći krajnju pogibelj Blagorodstva Srbskog; šta je ovo nego presveta ljubov k praotečestvu? Koliko nas ima, koji ne bi prsko zidina porušenog kakvog grada prelazeći stali, s umiljenim srcem na ostanke ove drevnosti pogledali, živo umu predstavljajući da su ovde praoci naši nekada živili i koliko može biti krvi prosipali?
Iz ovog se dakle jasno vidi koliko mi stare stvari ljubimo, i ne samo što ih ljubimo, no i priliku tražimo ljubopitstvo ovo zadovoljiti, štatue i numizme skupljajući n njih kao veliko sokrovište čuvajući. Drevnost se i na više struka razdeljuje od kojih jednu čast zauzimaju narodne pripovetke i pesme (koje drugo ništa i nisu, nego pripovetke s pohvalom kakvog dobrotvora rodu čovečeskom). Ovima se slobodno mogu i romani (staru kakvu povest predstavljajući) pridodati, koji, samo ako ništa ne nose, čim bi nezlobivo srce raniti mogli, i ako su svojstvu narodnog karaktera shodni, ne poslednje u čitanju zaslužuju mesto, jer prosti naši zemljedelci, a i drugi ne imajući kad duboko o materijama misliti u nedeljne praznične dane nsvinu zabavu i uvsselenije tražs, no hoće koji što shodnije u tom od lepo sočpnjenoga romana naći? Njegova duša povest kakvu čitajući u prošle vekove povraća se, i silom voobraženpja njih očima predstavlja, sravnjivajući ondašnje postupke sa sadanjima; njegov um gledajući različna hudožestva oštri se, a srce mu se dobrom primeru podražavajući krasi i izobražava. Lasno ću ovo moje mnenije potvrditi, ako samo opomenem, da i sam premudri naš Dositej u svoja moralna dela romantičeske povesti uvoditi nije sumnjao, opominjući se često prekrasnog onog izrečenija: Omne tulit punctum, qui miscuit utile dulci!
Iz ovog uzroka i ja želeći prazne moje časove tako upotrebiti da i meni na polzu, i drugima na uveselenije budu, na tu misao dođem, da mladeži srbskoj povest stradatelnu Svetislava i Mileve i njihove nevine ljubavi spriobštim; istina povest ova više se tragediji nego romanu upodobljava, ništa manje mislim da sam s tim i bolji način izabrao mladež polezno zabavljati, budući da tragedija uvek romanu predpostavljena za prvu dužnost (po mneniju Aristotela) počituje strasti čovečeske utišavati i uzdržavati, na koje sam ja, kao što će se videti, mnogo i težio, naglost sireč i zla sledstva njihova opisati, i tako ih umnim očima neiskusnog mladića predstaviti. Jedan primer u Bajazitu može nam pokazati do čega naglost čoveka dovesti može, i šga je kadra strast s uzdanjem u silu učiniti, no sledstvo nam pokazuje: što se više talasi podižu, to dublje u pučinu propadaju! —
Ja sam ovo žalostno pozorište na istini osnovao po istoriji nezaboravljenog našeg Rajića,podražavajući gdigdi i slavnom G. Florianu, i s tim mislim, da sam najpreči put k poleznoj zabavi našao.
Ovde bi mesto bilo koju reč za one dodati, koji ćedu mi, može biti s Oracijem prebacivati: Nec pueros coram populo Medea trucidet - aut humana palam coquat exta refarius Atreus i pr., no ja mislim da spisatelj nepravo ima delo svoje napred braniti, njegova je dužnost na obšte izrečenije čekati, dopadne li se, to je on pobedu održao, u protivnom pak slučaju ništa mu ne ostaje, nego oči dole spustiti, i — ćutati. Moja namera i nije bila za učene naše što pisati, no za neuke, za našu mladež, na koju nek mi se dopusti poslednju besedu upraviti:
Primi, ljubezni roda srbskog cvete, mali ovaj darak kao iskreni znak moga k tebi dobroželanija, teži dobrodetelji kao trudoljubiva ko cvetu pčelica, a kloni se poroka, kojega je svirepa ruka kadra tebe u propast baciti, polzuj se veselo malom ovom knjižicom, i zadrži u ljubovi tvoga tebe ljubećeg
J. S. Popoviča.
U Pešti, 6 junija 1827.
[II. izdanju].
Jošte godine 1842 želelo je pozorišno društvo u Beogradu predstavljati „Svetislava i Milevu". Kako delo ovo — u mome detinjstvu sastavljeno i godine 1827 dvaput pečatano — nosi tragove nedozrelosti ne samo u planu, nego i u dijalogu, saizvoleti nisam mogao da u mome prisustvu stupi na pozorište onako, kao što je; i to mi je dalo povoda — počem bi pomesne popravke malo što pomogle — celo delo preraditi. Da ne bih pak čitateljima ukinuo čuvstvo ono, koje su iz prvog izdanija dobili, zadržao sam, koliko je god bilo moguće, prvobitni plan; i po tome delo nije moglo dobiti onaj vid, koji bi zaista dobilo, kad bih ga iznova smislio i sredio. Dva su pak uzroka, što prerađeno ovo pozorije na svet izdajem: prvo da bi se i po drugim mestima, kao narodno i poznato delo, u novom odelu moglo predstavljati; a drugo, da bi se mladi naši spisatelji naučili primerom mojim, kako je polezna stvar književne sastavke svoje više godina u rukopisu držati. Izdaniju ovom nepridevam nikakve osobite lepote; ali i to mogu slobodno kazati: da preimućstvo nad prvim zaslužuje.
U Beogradu, 7 febr. 1848. J. S. P.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|