Светислав и Милева/предговор
ПРЕДГОВОР.
[I. издању].
Ретко се који од најпростијег до најсовршенијег народа налази ком не би древност мање или више (по мери чувства) мила била, и који се не би њу воображавајући увесељавао, или поне забаву какву у том находио. Колику је снагу страст ова у нама прострла из тога се види, што многи од нас колико више могу старим обичајевма теже, и паште се достојни наследници (макар какви) праотаца својих називати се, радо примајући и сам укор песмотворчевог изреченија: Video meliora, proboque, deteriora sequor. — Ово чувство чини се, да нам је од природе дато као нека благодарност, коју ми древности као сединама украшеном старцу показујемо за њено искуство, за све што смо од ње попримали, и без које би (може бити) ништа и ништа били. Сваки народ по једну точку сретну или несретну броји, на коју његови потомци у свако доба поглед управљају. Римљани нису могли лако Кану заборавити, њу су често спомињали, ако им је и убитачна била; Србин при слушању Косовске борбе у необичном движенију находи се, његова распаљена сила воображенија до Крушевца се простире, брани неправедно облаганог Милоша прсд Лазаром, помаже му убити Мурата, враћа се натраг, обнавља борбу, проклиње Вука, и сузе пролива видећи крајњу погибељ Благородства Србског; шта је ово него пресвета љубов к праотечеству? Колико нас има, који не би прско зидина порушеног каквог града прелазећи стали, с умиљеним срцем на останке ове древности поглeдали, живо уму представљајући да су овде праоци наши некада живили и колико може бити крви просипали?
Из овог се дакле јасно види колико ми старе ствари љубимо, и не само што их љубимо, но и прилику тражимо љубопитство ово задовољити, штатуе и нумизме скупљајући н њих као велико сокровиште чувајући. Древност се и на више струка раздељује од којих једну част заузимају народне приповетке и песме (које друго ништа и нису, него приповетке с похвалом каквог добротвора роду човеческом). Овима се слободно могу и романи (стару какву повест представљајући) придодати, који, само ако ништа не носе, чим би незлобиво срце ранити могли, и ако су својству народног карактера сходни, не последње у читању заслужују место, јер прости наши земљеделци, а и други не имајући кад дубоко о материјама мислити у недељне празничне дане нсвину забаву и увсселеније тражс, но хоће који што сходније у том од лепо сочпњенога романа наћи? Његова душа повест какву читајући у прошле векове повраћа се, и силом воображенпја њих очима представља, сравњивајући ондашње поступке са садањима; његов ум гледајући различна художества оштри се, а срце му се добром примеру подражавајући краси и изображава. Ласно ћу ово моје мненије потврдити, ако само опоменем, да и сам премудри наш Доситеј у своја морална дела романтическе повести уводити није сумњао, опомињући се често прекрасног оног изреченија: Omne tulit punctum, qui miscuit utile dulci!
Из овог узрока и ја желећи празне моје часове тако употребити да и мени на ползу, и другима на увеселеније буду, на ту мисао дођем, да младежи србској повест страдателну Светислава и Милеве и њихове невине љубави сприобштим; истина повест ова више се трагедији него роману уподобљава, ништа мање мислим да сам с тим и бољи начин изабрао младеж полезно забављати, будући да трагедија увек роману предпостављена за прву дужност (по мненију Аристотела) почитује страсти човеческе утишавати и уздржавати, на које сам ја, као што ће се видети, много и тежио, наглост сиреч и зла следства њихова описати, и тако их умним очима неискусног младића представити. Један пример у Бајазиту може нам показати до чега наглост човека довести може, и шга је кадра страст с уздањем у силу учинити, но следство нам показује: што се више таласи подижу, то дубље у пучину пропадају! —
Ја сам ово жалостно позориште на истини основао по историји незаборављеног нашег Рајића,подражавајући гдигди и славном Г. Флориану, и с тим мислим, да сам најпречи пут к полезној забави нашао.
Овде би место било коју реч за оне додати, који ћеду ми, може бити с Орацијем пребацивати: Nec pueros coram populo Medea trucidet - aut humana palam coquat exta refarius Atreus и пр., но ја мислим да списатељ неправо има дело своје напред бранити, његова је дужност на обште изреченије чекати, допадне ли се, то је он победу одржао, у противном пак случају ништа му не остаје, него очи доле спустити, и — ћутати. Моја намера и није била за учене наше што писати, но за неуке, за нашу младеж, на коју нек ми се допусти последњу беседу управити:
Прими, љубезни рода србског цвете, мали овај дарак као искрени знак мога к теби доброжеланија, тежи добродетељи као трудољубива ко цвету пчелица, а клони се порока, којега је свирепа рука кадра тебе у пропаст бацити, ползуј се весело малом овом књижицом, и задржи у љубови твога тебе љубећег
Ј. С. Поповича.
У Пешти, 6 јунија 1827.
[II. издању].
Јоште године 1842 желело је позоришно друштво у Београду представљати „Светислава и Милеву". Како дело ово — у моме детињству састављено и године 1827 двапут печатано — носи трагове недозрелости не само у плану, него и у дијалогу, саизволети нисам могао да у моме присуству ступи на позориште онако, као што је; и то ми је дало повода — почем би помесне поправке мало што помогле — цело дело прерадити. Да не бих пак читатељима укинуо чувство оно, које су из првог изданија добили, задржао сам, колико је год било могуће, првобитни план; и по томе дело није могло добити онај вид, који би заиста добило, кад бих га изнова смислио и средио. Два су пак узрока, што прерађено ово позорије на свет издајем: прво да би се и по другим местима, као народно и познато дело, у новом оделу могло представљати; а друго, да би се млади наши списатељи научили примером мојим, како је полезна ствар књижевне саставке своје више година у рукопису држати. Изданију овом непридевам никакве особите лепоте; али и то могу слободно казати: да преимућство над првим заслужује.
У Београду, 7 фебр. 1848. Ј. С. П.
|