Sanjin (prevod Lj. J. Maksimovića) 47
U zapari i teskobi gušili su se vagonski fenjeri, a, posred lelujavih zamagljenih senki i mutno obasjanih mesta, gurahu se i tiskahu izgnječeni, razbarušeni ljudi.
Sanjin je sedeo do neka tri seljaka. Kad on uđe, oni se razgovarahu o nečem, a jedan koji se jedva video iz pomrčine reče:
- Dakle, veliš rđavo... - Ama kud ćeš gore, - odgovori visokim promuklim glasom jedan star čupav seljak, odmah do Sanjina. - Oni, ljudi, gledaju svoja posla - sebe ne zaboravljaju. Pričaj ti tamo što oćeš, al "prema glavi, i oca po glavi!"
- Pa što čekate? - zapita ga Sanjin, odmah se setivši o čem se vodi taj teški i mučni razgovor[1]
Starac se okrenu k Sanjinu pa raširi ruke:
- A šta znamo da radimo?
Sanjin ustade pa ode na drugo mesto: on je znao te ljude koji žive kao stoka i koji sve do sad nisu iskasapili i zbrisali sa lice zemlje ni sebe ni druge, nego i dalje traju svoje skotske dane, sveudilj se još nadajući da će se zbiti neko čudo koje oni naravno neće dočekati, i u očekivanju kojega su poumirale već milijarde njima ravnih.
Noć osvajaše sve jače. Svi spavahu, samo je sproću Sanjina neki ćiftica pakosno psovao i ružio svoju ženu koja bojazno oćutkivaše te samo grčevito žmirkaše prestravljenim očima.
- A čekaj, kuko, pokazaću ja tebi ko sam ja! - siktao je ćifta kao zgažena guja.
Sanjin već beše zadremao kad ga žena, bolno jeknuvši, probudi. Ćifta brzo trže sebi ruku, ali Sanjin stiže da primeti kako je on drpao prstima njezine grudi.
- E, brajko, baš si stoka! - ljutito mu reče Sanjin.
Ćiftica uplašeno ćutaše, zbunjeno ga posmatrajući svojim majušnim pakosnim očima i čisto isklibivši zube.
Sanjin ga sa odvratnošću pogleda, pa pođe na vagonska vrata. Prolazeći po vagonu, on ugleda mnoštvo ljudi kako skoro leže jedno povrh drugoga. Već se ukazivaše zora, i kroz vagonski prozor padaše bleda plavkasta svetlost, pri čem im lica izgledahu kao mrtva, i nekakvi bojažljivi a setni presenci preletahu preko njih, dajući im nemoćan i patnički izraz.
Na vratima Sanjin svim grudima udahnu svež praskozorni vazduh.
- Pogana je stvar čovek! - ne pomisli, nego oseti on, pa zažele da odmah onoga trenutka, makar privremeno, pobegne od svih tih ljudi, od voza, od tog zagušljivog vazduha, od dima i tutnjave...
Jutarnja rumen se već razgovetno probijaše na horizontu. Poslednje noćne senke, blede i bolne, bežahu bez ikakva traga nazad u plavu tamu koja isčezavaše u stepi.
Bez nekog dužeg razmišljanja, Sanjin se spusti na vagonsku stepenicu, pa mahnuvši rukom na svoj prazan kufer, skoči na zemlju.
Sa tutnjavom i zviždanjem projuri pored njega voz, zemlja mu iskoči ispod nogu, i Sanjin pade na nekakav mokar pesak na nasipu. Crveni zadnji fenjer beše već daleko odmakao, kad se Sanjin podiže smejući se sam sebi.
- Pa i to je dobro, - reče on glasno, sa uživanjem podviknuvši slobodno i gromovito.
Na sve strane oko njega beše pukla širina i prostor. Još zelena trava otezala se na sve strane beskrajnim, ravnim poljem, i tonula je u dalekim jutarnjim maglama.
Sanjin disaše lako, pa veselim očima gledaše u beskonačnu daljinu zemlje, širokim i snažnim koracima odlazeći sve dalje i dalje, ka svetlom i radosnom zorinom sjaju. A kad probuđena stepa planu svojim zelenim i plavkastim daljinama, pa se zaogrnu veličanstvenom nebeskom kupolom, i kad, pravo pred Sanjinom, blistajući i razbacujući iskre, izgreja sunce: - Sanjin baš kao da Mu pođe u susret...
- ↑ Razgovor se vodio o radu ruskih narodnih poslanika u Parlamentu ("Državnoj Dumi"), koji su narodu bili dali obećanje da će mu zakonskim putem pribaviti potrebnu količinu zemlje za zemljoradnju. Usled žalosnih ruskih političkih prilika narodni predstavnici nisu mogli da ostvare što su narodu bili obećali - Prev.