Сањин (превод Љ. Ј. Максимовића) 47

Извор: Викизворник

У запари и тескоби гушили су се вагонски фењери, а, посред лелујавих замагљених сенки и мутно обасјаних места, гураху се и тискаху изгњечени, разбарушени људи.

Сањин је седео до нека три сељака. Кад он уђе, они се разговараху о нечем, а један који се једва видео из помрчине рече:

- Дакле, велиш рђаво... - Ама куд ћеш горе, - одговори високим промуклим гласом један стар чупав сељак, одмах до Сањина. - Они, људи, гледају своја посла - себе не заборављају. Причај ти тамо што оћеш, ал "према глави, и оца по глави!"

- Па што чекате? - запита га Сањин, одмах се сетивши о чем се води тај тешки и мучни разговор[1]

Старац се окрену к Сањину па рашири руке:

- А шта знамо да радимо?

Сањин устаде па оде на друго место: он је знао те људе који живе као стока и који све до сад нису искасапили и збрисали са лице земље ни себе ни друге, него и даље трају своје скотске дане, свеудиљ се још надајући да ће се збити неко чудо које они наравно неће дочекати, и у очекивању којега су поумирале већ милијарде њима равних.

Ноћ освајаше све јаче. Сви спаваху, само је спроћу Сањина неки ћифтица пакосно псовао и ружио своју жену која бојазно оћуткиваше те само грчевито жмиркаше престрављеним очима.

- А чекај, куко, показаћу ја теби ко сам ја! - сиктао је ћифта као згажена гуја.

Сањин већ беше задремао кад га жена, болно јекнувши, пробуди. Ћифта брзо трже себи руку, али Сањин стиже да примети како је он дрпао прстима њезине груди.

- Е, брајко, баш си стока! - љутито му рече Сањин.

Ћифтица уплашено ћуташе, збуњено га посматрајући својим мајушним пакосним очима и чисто исклибивши зубе.

Сањин га са одвратношћу погледа, па пође на вагонска врата. Пролазећи по вагону, он угледа мноштво људи како скоро леже једно поврх другога. Већ се указиваше зора, и кроз вагонски прозор падаше бледа плавкаста светлост, при чем им лица изгледаху као мртва, и некакви бојажљиви а сетни пресенци прелетаху преко њих, дајући им немоћан и патнички израз.

На вратима Сањин свим грудима удахну свеж праскозорни ваздух.

- Погана је ствар човек! - не помисли, него осети он, па зажеле да одмах онога тренутка, макар привремено, побегне од свих тих људи, од воза, од тог загушљивог ваздуха, од дима и тутњаве...

Јутарња румен се већ разговетно пробијаше на хоризонту. Последње ноћне сенке, бледе и болне, бежаху без икаква трага назад у плаву таму која исчезаваше у степи.

Без неког дужег размишљања, Сањин се спусти на вагонску степеницу, па махнувши руком на свој празан куфер, скочи на земљу.

Са тутњавом и звиждањем пројури поред њега воз, земља му искочи испод ногу, и Сањин паде на некакав мокар песак на насипу. Црвени задњи фењер беше већ далеко одмакао, кад се Сањин подиже смејући се сам себи.

- Па и то је добро, - рече он гласно, са уживањем подвикнувши слободно и громовито.

На све стране око њега беше пукла ширина и простор. Још зелена трава отезала се на све стране бескрајним, равним пољем, и тонула је у далеким јутарњим маглама.

Сањин дисаше лако, па веселим очима гледаше у бесконачну даљину земље, широким и снажним корацима одлазећи све даље и даље, ка светлом и радосном зорином сјају. А кад пробуђена степа плану својим зеленим и плавкастим даљинама, па се заогрну величанственом небеском куполом, и кад, право пред Сањином, блистајући и разбацујући искре, изгреја сунце: - Сањин баш као да Му пође у сусрет...

  1. Разговор се водио о раду руских народних посланика у Парламенту ("Државној Думи"), који су народу били дали обећање да ће му законским путем прибавити потребну количину земље за земљорадњу. Услед жалосних руских политичких прилика народни представници нису могли да остваре што су народу били обећали - Прев.