Sanjin (prevod Lj. J. Maksimovića) 3

Kada se već sasvim smrklo, šetači se vratiše. Iz dubine vrta koji neosetno utonu u mrak, začuše se njihovi živahni jasni glasovi.

Vesela i zajapurena Lida pritrča k Mariji Ivanovnoj. Od nje razdražljivo pirkaše dah svežeg i mladog mirisa reke i lepotice žene, uzbuđene do krajnje napregnutosti društvom mladih muškaraca koji joj se dopadahu i koje je ona uzbudila.

- Da večeramo, mama, da večeramo! Energično uznemiri ona mater koja se umiljato na nju smeškala, - a dotle će nam Viktor Sergijević nešto otpevati.

Marija Ivanovna pođe da naredi šta treba oko večere. Putem je već mislila o tome da sudbina tako zanimljive, lepe, zdrave i njoj razumljive devojke može i mora biti samo srećna.

Zarudin i Tanarov odoše u salu, a Lida sede u naslonjaču-ljuljašku što beše na balkonu, pa se protegli gipko i strasno.

Novikov ćutećki hodaše po škripećim daskama balkona, sa strane pogledajući na lice, na visoke grudi i ispružene ispod haljine divne noge u crnim čarapama i žutim polu cipelama, ali ona ne primećivaše ni njegovih pogleda. Ni njega samog, sva obuzeta snažnim i zanosnim osećajem prve strasti. Ona sasvim zažmuri i zagonetno se smejaše sama sebi.

U duši Novikovljevoj beše obična borba: on je voleo Lidu, ali nije mogao da se razbere i da zna šta ona oseća. Neki put bi mu izgledalo da ga ona voli, neki put da ne. I tada kad bi mislio da ga voli, izgledaše mu sasvim mogućno, lako i divno da će njeno mlado, divno razvijeno i čisto telo – sladostrasno i potpuno biti njegovo. A kad bi pomislio da ga ne voli, ta ista pomisao bi mu izgledala bezstidna i gnusna, i tada bi on hvatao sebe kako je čuvstven i razbludan, i nazivao bi sam sebe niskim, ništavnim čovekom koji nije dostojan Lide.

On koračaše po daskama i vračaše:

- Ako stanem desnom nogom na poslednju dasku, ona me voli, i treba da joj izjavim da je volim, a ako stanem levom tada...

Na poslednju dasku on stade levom nogom, ogreznu u hladnom znoju i odmah reče sebi:

- Ih, kakve gluposti! Baš kao neka stara baka... No... Jedan, dva, tri... Čim izgovorim „tri“, odmah ću poći pa ću joj reći. Ali kako da joj kažem?... Svejedno. No, jedan... dva... tri... Ne, tri put ću tako da brojim... Jedan, dva, tri... jedan, dva...

Glava mu sva gorijaše, grlo mu se beše osušilo, a srce mu lupaše tako da su mu kolena klecala.

- Ta dokle ćete već tu trupkati! ljutito mu reče Lida otvarajući oči. – Ne može čovek da sluša od vas.

Tek sad Novikov primeti da Zarudin peva.

Mladi oficir pevaše starinsku romansu:

Ja sam vas voleo, moja ljubav možda

Još nije sasvim utrnula u mom srcu...

On pevaše dosta dobro, ali tako kako pevaju neinteligentni ljudi. Izraz je zamenjivao podcikivanjem ili obamiranjem glasa. I pevanje Zarudinovo učini se Novikovu strašno neprijatno.

- A šta mu je to, je l on to sam sačinio? – zapita on sa nenaviknutim osećanjem zlobe i ljutine.

- Nije... Ne smetajte nam! Sedite, brate, mirno! – kapriciozno mu zapovedi Lida. – Ako ne volite muziku a vi na mesec gledajte.

Još sasvim pun i crven mesec zbilja ponajlak i tajanstveno izgrevaše iza crnih baštenskih kita od drveta. Njegova laka jedva primetna svetlost poče da klizi po stepenicama, po Lidinoj haljini i po njenom licu koje se smejaše svojim rođenim mislima. Pomrčina u vrtu dođe gušća, dok najzad ne postade crna i duboka kao u šumi.

Novikov uzdahnu.

- Pa onda bolje na vas, - reče on nekako neumešno i pomisli: - gle kakve prostačluke sam ja kadar da govorim!

- Ih kakav drvenast komplimenat!

- Ja ne umem da pravim komplimente – mrgodno dobaci Novikov.

- Ama ućutite, čoveče Božji... što ne slušate! – ljutito sleže ramenima Lida.

Ali neka vas ona više ne uznemiruje,

Jer ne želim da vas rastužujem!...

Klavirski zvuci razlegahu se u zelenom sočnom vrtu kao zvučno kristalno pljuskanje. Mesečina bivaše sve jasnija, a pomrčina postajaše sve dublja i crnja. Dole, po travi, polako prođe Sanjin, sede ispod jedne lipe, htede da zapali cigaretu, ali se preseti te seđaše nepomično kao opčaran večernjom tišinom koju zvuci klavira i mladog strasno pevajućeg glasa nisu remetili nego su je nekako još dopunjavali.

Lidija Petrovna! – ispali najedared Novikov baš kao da mu najedared postade očevidno da ne sme propuštati ovaj trenutak.

- Šta želite? – mehanički ga zapita Lida, gledajući u vrt, na mesec i na crne grančice koje se oštro ocrtavahu na okruglom sjajnom mesečnom disku.

- Ja već odavno čekam... Hteo bih da govorim s vama... – nastavljaše Novikov nepouzdanim glasom.

- O čem? – rasejano ponovi Lida.

Zarudin dovrši jednu romansu, poćuta pa otpoče da peva drugu. On mišljaše da ima neobično lep glas i voleo je da peva.

Novikov oseti da crveni i bledi i da mu je tako rđavo da mu se glava okreće.

- Ja, vidite li... Lidija Petrovna... hoćete l vi da budete moja... žena... – poče on zaplećući jezikom i osećajući da se u takvim trenucima ni iz daleka ne govori tako niti se to oseća, te još pre no što je dovršio, nekako mu samo sobom postade jasno da ona neće, te da će se sad odmah desiti nešto stidno, glupo i neizdržljivo smešno. Lida mehanički opet zapita.

- Čija? – pa tek najedared porumene, ustade, htede nešto da rekne, ali ne reče nego se zbunjena okrenu na drugu stranu. Mesec pogleda pravo na nju.

- Ja vas volim... – gnjevetaše dalje Novikov, osećajući da je mesec prestao da sija, da je u vrtu zagušno i da se sve survava u nekakav beznadan i strahovit bezdan. – Ja... govoriti ne znam, ali to su gluposti i... ja vas vrlo volim.

- Od kud mi tu sad „vrlo“... baš kao da govorim o nekom sladoledu od malina... pomisli on najedared pa ućuta.

Lida, sva uzrujana, čupkaše jedan listić koji joj pade u ruke. On se zbuni jer je ovo bilo sasvim iznenada, nepotrebno, i pravilo je žalosnu i nepopravimu nepriliku između nje i Novikova na koga se ona već odavno bila navikla, skoro kao na nekog bliskog srodnika, i koga je pomalo i volela.

- Ja ne znam, boga mi... Ja nikako nisam ni mislila...

Novikov oseti kako mu se srce sa tupim bolom stropošta nekuda dole. On poblede, ustade i uze kapu.

- Do viđenja! – reče on ni sam ne čujući svoj glas. Usne mu se nekako čudno iskriviše u ružan i neumestan drhteći osmeh.

- Ta kuda ćete?... Do viđenja! – zbunjeno odgovori Lida pružajući mu ruku i trudeći se da se bezbrižno smeši.

Novikov joj brzo stište ruku pa ne mećući kapu na glavu krupnim koracima pođe pravo po rosnatoj travi u baštu. Dospevši u prvu senku, on najedared zastade i jako se uhvati za kosu.

- Bože moj, Bože... ta što sam tako nesrećan!... Da se ubijem... Sve su to trice, ubiti se treba... – prolete mu kroz glavu kao vihor i bez sveze, i on se oseti kao najnesrećniji, najosramoćeniji i najsmešniji čovek na svetu.

Sanjin već htede da ga zovne, ali se predomisli i nasmehnu se. Beše mu smešno što Novikov čupa svoju kosu i što možda čak i plače stoga što žena čije mu se lice, ramena, grudi i noge dopadaju neće da mu se da.

Još i to Sanjinu beše milo što njegova lepa sestra ne voli Novikova.

Lida nekoliko časaka nepomično prestoja na istom mestu a Sanjin sa oštrim ljubopitstvom pratijaše njenu mesečinom nejasno obasjanu, belu siluetu.

Iz već osvetljenih lampom žutih kućnih vrata izađe na balkon Zarudin, i Sanjin razgovetno čujaše oprezno zveckanje njegovih mamuza. U sali Tanarov polako i setno sviraše nekakav stari vals sa nežnim zvucima koji kao neki kolutovi plovljahu u daljini.

Zarudin polako priđe k Lidi pa je lakim i veštim pokretom uhvati oko pojasa, i Sanjin lepo vide kako se dva silueta lako stopiše u jedan koji se čudno njihao u mesečevoj magli.

- O čem ste se tako zamislili? – šapnu joj Zarudin polako, dotičući se usnama njenog malog svežeg uveta i blistajući očima.

Lidina glava zapliva slatko i bolno. Kao i uvek kad bi se grlila sa Zarudinom, nju obuze čudno osećanje: ona znađaše da je Zarudin beskonačno niži od nje i umom i intelektom, i da mu ona nikad ne može biti podčinjena; ali joj u isti mah prijatno i strašno beše da dozvoli te dodire snažnom, velikom i lepom muškarcu, kao da se pri tom zagledala u bezdan i tajanstven ponor sa drzovitom pomišlju: prosto ću potegnuti pa skočiti... ako samo zaželim, skočiću!

- Videće nas neko... – jedva čujno prošaputa ona, ne priljubljujući mu se ali i ne odmičući se, nego ga još većma podstičući i razdražujući tom pasivnošću koja se davaše.

- Samo jednu reč, - nastavljaše Zarudin i dalje se pribijajući uz nju i sav se prelivajući vrelom uzbuđenom krvlju: - hoćete l doći?

Lida drhtaše. To pitanje joj on davaše već koji put, i uvek bi tada u njoj nešto počelo da se muči i da drhti, čineći je slabom i bezvoljnom.

- Zašto? – zapita ona potmulo, gledajući u mesec široko otvorenim i u nekoj vlazi ogrezlim očima.

Zarudin ne mogade i ne htede da joj odgovori istinu, premda je kao i svaki muškarac koji se lako sa ženama zbližuje, u dubini duše bio uveren da Lida i sama hoće i da zna, ali se samo boji.

- Zašto?.. Pa da vas se slobodno nagledam, da se izrazgovaramo. Jer ovo su muke... vi me mučite... Lidija... hoćete l doći? – ponovi on, strasno pritiskajući svojim drhtećim nogama njeno jedro, gipko i toplo bedro.

I od dodira njihovih nogu, vrelog kao rastopljeno gvožđe, još se više zgusnu oko njih topla, kao san zagušena magla. Čitavo gipko nežno i stasito telo Lidijino trnulo je, izvijalo se i otimalo se k njemu. Njoj beše bolno prijatno i strašno. Sve se oko nje čudnovato i nepojmljivo izmeni: mesec kao da ne beše mesec: on ih posmatraše sasvim iz bliza, preko ograde od terase, baš kao da je visio nad samom jarko osvetljenom rudinom; bašta ali ne ona što ju je ona znala nego nekakva druga, mračna i tajanstvena, baš kao da im se primače i opkoli ih. Glava joj se polako i teretno okretaše. Izvijajući se nekom čudnom lenošću, ona se oslobodi iz njegovih ruku pa najedared presahnulim i zažarenim usnama jedva prošaputa:

- Pa dobro...

Pa povodeći se, jedva nekako pogodi u kuću, osećajući kako je nešto strašno, neizbežno i primamljivo vuče nekuda u bezdan...

- To su gluposti... to nije istina... ja se to samo šalim... Prosto, zanimljivo mi je... – staraše se ona da sebe uveri, stojeći u svojoj sobi pred mračnim ogledalom i videći samo svoju crnu siluetu na trapezarijskim vratima što su se videla u ogledalu. Ona polako podiže obe ruke iznad glave, sastavi ih i strasno se protegli, prateći pokrete svog gipkog tankog struka i širokih jedrih bedara.

Zarudin ostavši sam uzdrhta na svojim lepim, dobro utegnutim nogama, protegli se strasno zažmurivši, pa pokazujući zube ispod brkova smače ramenima. On beše naviknuto srećan i osećaše da ga očekuje još i veća sreća i uživanje. U času kad mu se bude dala, Lida mu se prikazivaše tako plameno i neobično sladostrasno lepa da je od strasti čak fizički bol osećao!

S početka kad je već bio počeo da joj se udvara pa čak i tada kad mu već beše dozvolila da je zagrli i poljubi, Zarudin je se još ipak bojao. U njenim potavnelim očima beše nešto njemu nepoznato i nerazumljivo, baš kao da ga je, dopuštajući mu da je miluje, prezirala. Jer ona njemu izgledaše tako pametna, tako malo nalik na sve one devojke žene nad kojima je, milujući ih, osećao svoju nadmoćnost, - i tako gorda da bi uvek strepio kad bi je grlio – baš kao da očekivaše šamar od nje, i čisto nije smeo ni da pomisli da će ona jednom biti sva njegova.

Neki put mu se činilo da se ona titra sa njim, a njegov položaj da je glup i smešan. No posle večerašnjeg obećanja što mu ga je dala onim čudnim, isprekidanim i bezvoljnim glasom koji je Zarudin dobro znao od drugih žena, on najedared neočekivano oseti svoju vlast i iznenadnu blizinu ciljui razumede da već nemože ni biti drukčije nego kako on hoće. I uz zanosno osećanje sladostrasnog očekivanja stade se jedva primetno i nesvesno mešati i nekakav presenak zluradosti što će ta ponosita pametna čista i načitana devojka ležati pod njim kao i svaka druga, a on će i sa njom činiti sve što zaželi kao i sa svima drugima. I oštra i surova pomisao poče nejasno da mu dočarava pred oči izveštačeno ponižavajuće razbludne prizore u kojima se golo telo, raspletena kosa i pametne oči Lidine spletahu u nekakvu divlju bahanaliju sladostrasne grubosti. On je najedared jasno vide na podu, začu fijuk kamdžije, ugleda rumenu modricu na golom nežnom pokornom telu pa zadrhtavši posrnu od navale krvi u glavu. Zlatni kolutovi zaigruše mu u očima.

Beše mu čak i fizički neizdržljivo da misli o tome. Zarudin drhtećim prstima pripali cigaretu, još jednom se zadrhta i poklecnu svojim snažnim nogama i pođe u sobe.

Sanjin koji ne ču ali vide i razumede sve, pođe za njim sa osećanjem sličnim ljubomori.

- Stoka jedna – kako je srećan! – pomisli on – Bruka i svinjarija! Lida i on – taman posla!

Večerali su u kući. Marija Ivanovna ne beše dobro raspoložena. Tamarov po svom običaju ćutaše i maštaše kako bi to bilo dobro kad bi i on bio takav kao Zarudin pa kad bi i njega volela takva devojka kao Lida. I činilo mu se da bi je on voleo drukčije no Zarudin koji nije kadar ni da oceni takvu sreću.

Lida beše bleda, ćutljiva i ne gledaše ni u koga. Zarudin beše veseo i badar kao zver u lovu, a Sanjin je, kao i uvek, zevao, jeo, i pio mnogo rakije, i beše očigledno da mu se strašno spavalo. No to mu ništa ne smetaše da posle večere izjavi da neće da spava nego će, radi šetnje, poći da isprati Zarudina.

Beše već sasvim noć, i mesec plovljaše visoko. Sanjin i Zarudin, skoro ćuteći, dođoše do kapetanova stana. Sanjin celog puta pogledaše na oficira i nakanjivaše se da mu raspali jedan šamar.

- N-da, progovori on već pred samom kućom: - mnogo ti, brate, ima na svetu podlaca!

- To jest kako? – upitno i začuđeno odgovori Zarudin visoko podižući obrve.

- Pa tako, uopšte... A podlaci su vam – najzanimljivija sorta ljudi.

- Ta šta to govorite! – nasmehnu se Zarudin.

- Naravno. Nema ti na svetu ničega dosadnijeg od poštena čoveka... Jer šta je pošten čovek? Program časnosti i čestitosti je odavna svima poznat, i u njemu ne može biti ničega novog... Od te starudije u čoveku se gubi svaka raznovrsnost, život se sužava samo u jedan okvir čestitosti, dosadan i uzan. Ne kradi, ne laži, ne izdaj, ne čini preljube... I što je glavno: sve te zabranjene stvari čvrsto se ugnezdile u čoveku: svaki ti čovek i laže, i krade, i izdaje, i tu istu „preljubu“ vrši koliko god može...

- Ali ne svaki! – snishodljivo primeti Zarudin.

- Ne, ne – svaki. Treba se samo udubiti u život svakoga čoveka pa da nađeš u njemu, pliće ili dublje, greh... Uzmite, eto, baš samu izdaju. U isti mah kad ćesarovo dajemo ćesaru, mirno ležemo da spavamo, sedamo za ručak, mi vršimo izdaju...

- Ta šta govorite! – i nehotice kliknu Zarudin skoro sa gnušanjem.

- Da šta vi mislite! Mi plaćamo porez i vršimo vojnu obvezu, znači: predajemo hiljade ljudi baš tom istom ratu i nepravdi kojih se gnušamo. Mi ležemo da spavamo, a ne trčimo da spasavamo one što baš u tom trenutku ginu za nas, za naše ideje... Mi svakodnevno pojedemo suvišan zalogaj, puštajući da gladuju oni ljudi o čijem bi dobru mi ako smo ljudi na svom mestu, trebali da se staramo celog, svog veka. I tako dalje. I to je jasno kao dan!... Druga je već stvar podlac – pravi otvoreni podlac! Pre svega to vam je čovek potpuno iskren i prirodan...

- Prirodan?!

- Ama neizostavno. On čini ono što je za čoveka sasvim prirodno. On vidi stvar koja njemu ne pripada ali koja je dobra, on je uzima; vidi divnu žensku koja neće da mu se da, on će vam je uzeti silom jal prevarom. I to je sasvim prirodno jer potreba i shvatanje uživanja baš i jeste jedna od ono malo crta kojima se prirodni čovek razlikuje od životinje. Životinje, što god su više životinje, ne razumeju uživanja, niti su kadre da ih sebi pribavljaju. One samo vrše potrebe. Mi se svi slažemo s tim da čovek nije stvoren za patnje, niti su pak patnje ideal ljudskih težnji...

- Razume se, - složi se Zarudin.

- Znači, životni cilj se i sastoji u naslađivanju. Reč je – sinonim apsolutnog naslađivanja, i svako, na ovaj ili na onaj način, mašta o raju na zemlji. Ta skaska o raju ni najmanje nije budalaština, već simvol i mašta. Da, otpoče Sanjin proćutavši: čoveku već od prirode nije urođeno uzdržavanje, i najiskreniji ljudi su vam oni koji ne kriju svoje prohteve... to jest oni koje u ljudskom društvu nazivaju nevaljalcima... i podlacima. Eto, na primer, vi ste...

Zarudin se uzdrhta i trže.

- Vi ste, naravno, - nastavljaše Sanjin praveći se da ništa ne primećuje: - najbolji čovek na svetu. Bar u vašim očima. Eto, priznajte, jestel vi ikada sreli čoveka boljeg od vas?

- Mnogo... – neodlučno odgovori Zarudin koji već savršeno savršeno ne razumevaše Sanjina i potpuno ne znađaše da li će biti umesno da se sad nađe uvređen, ili ne.

- Pa ded imenujte ih, - predloži Sanjin.

Zarudin u nedoumici sleže ramenima.

- Eto vidite, - veselo prihvati Sanjin, - vi ste najbolji čovek, a i ja sam, naravno, najbolji; a zar i ja i vi ne bismo hteli da krademo, da lažemo i „preljubu“ da činimo... a pre svega „preljubu“?

Zarudin opet sleže ramenima.

- Ori-gi-nalno, - promrmlja on.

- Mislite? – sa skoro neprimetnim presenkom uvrede upita Sanjin. – A ja, vidite li nisam ni mislio... Da, podlaci – to su vam najiskreniji ljudi a uz to i najzanimljiviji jer je čak nemogućno i zamisliti predele i granice čovekovoj podlosti... Ja ću s podlacem da se rukujem sa naročitim zadovoljstvom.

Sanjin sa neobičnom otvorenošću steže Zarudinovu ruku, gledajući mu pravo u oči, zatim se najedared namršti i već sasvim drugim tonom promrmljavši:

- Zbogom, laku noć! – ode.

Zarudin nepomično prestoja na mestu nekoliko minuta, gledajući za odlazećim Sanjinom. On ne znađaše kako da razume Sanjinove reči, i na duši mu beše nejasno i neprijatno. No on se odmah seti Lide pa, smeškajući se, pomisli da je Sanjin – Lidin brat, da on u suštini ima pravo, i oseti prema njemu bratsku naklonost i prijateljstvo.

- Zanimljivo momče, đavo da ga nosi! – pomisli on samozadovoljno, baš kao da je Sanjin unekoliko već njegov bio. Zatim otvori kapijicu i kroz dvorište obasjano mesečinom pođe u zasebnu kuću u dvorištu gde stanovaše.

Sanjin se vrati kući, svuče se, leže, pokri se, htede da čita: „Tako zboraše Zaratustra“ kojega nađe kod Lide, ali mu, već posle prvih strana knjige, bi dosadno i monotono: naduvena stilska obličja ne mogaše da ga dirnu u dušu. On pljunu pa bacivši knjigu u času zaspa.