Сањин (превод Љ. Ј. Максимовића) 3
Када се већ сасвим смркло, шетачи се вратише. Из дубине врта који неосетно утону у мрак, зачуше се њихови живахни јасни гласови.
Весела и зајапурена Лида притрча к Марији Ивановној. Од ње раздражљиво пиркаше дах свежег и младог мириса реке и лепотице жене, узбуђене до крајње напрегнутости друштвом младих мушкараца који јој се допадаху и које је она узбудила.
- Да вечерамо, мама, да вечерамо! Енергично узнемири она матер која се умиљато на њу смешкала, - а дотле ће нам Виктор Сергијевић нешто отпевати.
Марија Ивановна пође да нареди шта треба око вечере. Путем је већ мислила о томе да судбина тако занимљиве, лепе, здраве и њој разумљиве девојке може и мора бити само срећна.
Зарудин и Танаров одоше у салу, а Лида седе у наслоњачу-љуљашку што беше на балкону, па се протегли гипко и страсно.
Новиков ћутећки ходаше по шкрипећим даскама балкона, са стране погледајући на лице, на високе груди и испружене испод хаљине дивне ноге у црним чарапама и жутим полу ципелама, али она не примећиваше ни његових погледа. Ни њега самог, сва обузета снажним и заносним осећајем прве страсти. Она сасвим зажмури и загонетно се смејаше сама себи.
У души Новиковљевој беше обична борба: он је волео Лиду, али није могао да се разбере и да зна шта она осећа. Неки пут би му изгледало да га она воли, неки пут да не. И тада кад би мислио да га воли, изгледаше му сасвим могућно, лако и дивно да ће њено младо, дивно развијено и чисто тело – сладострасно и потпуно бити његово. А кад би помислио да га не воли, та иста помисао би му изгледала безстидна и гнусна, и тада би он хватао себе како је чувствен и разблудан, и називао би сам себе ниским, ништавним човеком који није достојан Лиде.
Он корачаше по даскама и врачаше:
- Ако станем десном ногом на последњу даску, она ме воли, и треба да јој изјавим да је волим, а ако станем левом тада...
На последњу даску он стаде левом ногом, огрезну у хладном зноју и одмах рече себи:
- Их, какве глупости! Баш као нека стара бака... Но... Један, два, три... Чим изговорим „три“, одмах ћу поћи па ћу јој рећи. Али како да јој кажем?... Свеједно. Но, један... два... три... Не, три пут ћу тако да бројим... Један, два, три... један, два...
Глава му сва горијаше, грло му се беше осушило, а срце му лупаше тако да су му колена клецала.
- Та докле ћете већ ту трупкати! љутито му рече Лида отварајући очи. – Не може човек да слуша од вас.
Тек сад Новиков примети да Зарудин пева.
Млади официр певаше старинску романсу:
Ја сам вас волео, моја љубав можда
Још није сасвим утрнула у мом срцу...
Он певаше доста добро, али тако како певају неинтелигентни људи. Израз је замењивао подцикивањем или обамирањем гласа. И певање Зарудиново учини се Новикову страшно непријатно.
- А шта му је то, је л он то сам сачинио? – запита он са ненавикнутим осећањем злобе и љутине.
- Није... Не сметајте нам! Седите, брате, мирно! – каприциозно му заповеди Лида. – Ако не волите музику а ви на месец гледајте.
Још сасвим пун и црвен месец збиља понајлак и тајанствено изгреваше иза црних баштенских кита од дрвета. Његова лака једва приметна светлост поче да клизи по степеницама, по Лидиној хаљини и по њеном лицу које се смејаше својим рођеним мислима. Помрчина у врту дође гушћа, док најзад не постаде црна и дубока као у шуми.
Новиков уздахну.
- Па онда боље на вас, - рече он некако неумешно и помисли: - гле какве простачлуке сам ја кадар да говорим!
- Их какав дрвенаст комплименат!
- Ја не умем да правим комплименте – мргодно добаци Новиков.
- Ама ућутите, човече Божји... што не слушате! – љутито слеже раменима Лида.
Али нека вас она више не узнемирује,
Јер не желим да вас растужујем!...
Клавирски звуци разлегаху се у зеленом сочном врту као звучно кристално пљускање. Месечина биваше све јаснија, а помрчина постајаше све дубља и црња. Доле, по трави, полако прође Сањин, седе испод једне липе, хтеде да запали цигарету, али се пресети те сеђаше непомично као опчаран вечерњом тишином коју звуци клавира и младог страсно певајућег гласа нису реметили него су је некако још допуњавали.
Лидија Петровна! – испали наједаред Новиков баш као да му наједаред постаде очевидно да не сме пропуштати овај тренутак.
- Шта желите? – механички га запита Лида, гледајући у врт, на месец и на црне гранчице које се оштро оцртаваху на округлом сјајном месечном диску.
- Ја већ одавно чекам... Хтео бих да говорим с вама... – настављаше Новиков непоузданим гласом.
- О чем? – расејано понови Лида.
Зарудин доврши једну романсу, поћута па отпоче да пева другу. Он мишљаше да има необично леп глас и волео је да пева.
Новиков осети да црвени и бледи и да му је тако рђаво да му се глава окреће.
- Ја, видите ли... Лидија Петровна... хоћете л ви да будете моја... жена... – поче он заплећући језиком и осећајући да се у таквим тренуцима ни из далека не говори тако нити се то осећа, те још пре но што је довршио, некако му само собом постаде јасно да она неће, те да ће се сад одмах десити нешто стидно, глупо и неиздржљиво смешно. Лида механички опет запита.
- Чија? – па тек наједаред порумене, устаде, хтеде нешто да рекне, али не рече него се збуњена окрену на другу страну. Месец погледа право на њу.
- Ја вас волим... – гњеветаше даље Новиков, осећајући да је месец престао да сија, да је у врту загушно и да се све сурвава у некакав безнадан и страховит бездан. – Ја... говорити не знам, али то су глупости и... ја вас врло волим.
- Од куд ми ту сад „врло“... баш као да говорим о неком сладоледу од малина... помисли он наједаред па ућута.
Лида, сва узрујана, чупкаше један листић који јој паде у руке. Он се збуни јер је ово било сасвим изненада, непотребно, и правило је жалосну и непоправиму неприлику између ње и Новикова на кога се она већ одавно била навикла, скоро као на неког блиског сродника, и кога је помало и волела.
- Ја не знам, бога ми... Ја никако нисам ни мислила...
Новиков осети како му се срце са тупим болом стропошта некуда доле. Он побледе, устаде и узе капу.
- До виђења! – рече он ни сам не чујући свој глас. Усне му се некако чудно искривише у ружан и неуместан дрхтећи осмех.
- Та куда ћете?... До виђења! – збуњено одговори Лида пружајући му руку и трудећи се да се безбрижно смеши.
Новиков јој брзо стиште руку па не мећући капу на главу крупним корацима пође право по роснатој трави у башту. Доспевши у прву сенку, он наједаред застаде и јако се ухвати за косу.
- Боже мој, Боже... та што сам тако несрећан!... Да се убијем... Све су то трице, убити се треба... – пролете му кроз главу као вихор и без свезе, и он се осети као најнесрећнији, најосрамоћенији и најсмешнији човек на свету.
Сањин већ хтеде да га зовне, али се предомисли и насмехну се. Беше му смешно што Новиков чупа своју косу и што можда чак и плаче стога што жена чије му се лице, рамена, груди и ноге допадају неће да му се да.
Још и то Сањину беше мило што његова лепа сестра не воли Новикова.
Лида неколико часака непомично престоја на истом месту а Сањин са оштрим љубопитством пратијаше њену месечином нејасно обасјану, белу силуету.
Из већ осветљених лампом жутих кућних врата изађе на балкон Зарудин, и Сањин разговетно чујаше опрезно звецкање његових мамуза. У сали Танаров полако и сетно свираше некакав стари валс са нежним звуцима који као неки колутови пловљаху у даљини.
Зарудин полако приђе к Лиди па је лаким и вештим покретом ухвати око појаса, и Сањин лепо виде како се два силуета лако стопише у један који се чудно њихао у месечевој магли.
- О чем сте се тако замислили? – шапну јој Зарудин полако, дотичући се уснама њеног малог свежег увета и блистајући очима.
Лидина глава заплива слатко и болно. Као и увек кад би се грлила са Зарудином, њу обузе чудно осећање: она знађаше да је Зарудин бесконачно нижи од ње и умом и интелектом, и да му она никад не може бити подчињена; али јој у исти мах пријатно и страшно беше да дозволи те додире снажном, великом и лепом мушкарцу, као да се при том загледала у бездан и тајанствен понор са дрзовитом помишљу: просто ћу потегнути па скочити... ако само зажелим, скочићу!
- Видеће нас неко... – једва чујно прошапута она, не приљубљујући му се али и не одмичући се, него га још већма подстичући и раздражујући том пасивношћу која се даваше.
- Само једну реч, - настављаше Зарудин и даље се прибијајући уз њу и сав се преливајући врелом узбуђеном крвљу: - хоћете л доћи?
Лида дрхташе. То питање јој он даваше већ који пут, и увек би тада у њој нешто почело да се мучи и да дрхти, чинећи је слабом и безвољном.
- Зашто? – запита она потмуло, гледајући у месец широко отвореним и у некој влази огрезлим очима.
Зарудин не могаде и не хтеде да јој одговори истину, премда је као и сваки мушкарац који се лако са женама зближује, у дубини душе био уверен да Лида и сама хоће и да зна, али се само боји.
- Зашто?.. Па да вас се слободно нагледам, да се изразговарамо. Јер ово су муке... ви ме мучите... Лидија... хоћете л доћи? – понови он, страсно притискајући својим дрхтећим ногама њено једро, гипко и топло бедро.
И од додира њихових ногу, врелог као растопљено гвожђе, још се више згусну око њих топла, као сан загушена магла. Читаво гипко нежно и стасито тело Лидијино трнуло је, извијало се и отимало се к њему. Њој беше болно пријатно и страшно. Све се око ње чудновато и непојмљиво измени: месец као да не беше месец: он их посматраше сасвим из близа, преко ограде од терасе, баш као да је висио над самом јарко осветљеном рудином; башта али не она што ју је она знала него некаква друга, мрачна и тајанствена, баш као да им се примаче и опколи их. Глава јој се полако и теретно окреташе. Извијајући се неком чудном леношћу, она се ослободи из његових руку па наједаред пресахнулим и зажареним уснама једва прошапута:
- Па добро...
Па поводећи се, једва некако погоди у кућу, осећајући како је нешто страшно, неизбежно и примамљиво вуче некуда у бездан...
- То су глупости... то није истина... ја се то само шалим... Просто, занимљиво ми је... – стараше се она да себе увери, стојећи у својој соби пред мрачним огледалом и видећи само своју црну силуету на трапезаријским вратима што су се видела у огледалу. Она полако подиже обе руке изнад главе, састави их и страсно се протегли, пратећи покрете свог гипког танког струка и широких једрих бедара.
Зарудин оставши сам уздрхта на својим лепим, добро утегнутим ногама, протегли се страсно зажмуривши, па показујући зубе испод бркова смаче раменима. Он беше навикнуто срећан и осећаше да га очекује још и већа срећа и уживање. У часу кад му се буде дала, Лида му се приказиваше тако пламено и необично сладострасно лепа да је од страсти чак физички бол осећао!
С почетка кад је већ био почео да јој се удвара па чак и тада кад му већ беше дозволила да је загрли и пољуби, Зарудин је се још ипак бојао. У њеним потавнелим очима беше нешто њему непознато и неразумљиво, баш као да га је, допуштајући му да је милује, презирала. Јер она њему изгледаше тако паметна, тако мало налик на све оне девојке жене над којима је, милујући их, осећао своју надмоћност, - и тако горда да би увек стрепио кад би је грлио – баш као да очекиваше шамар од ње, и чисто није смео ни да помисли да ће она једном бити сва његова.
Неки пут му се чинило да се она титра са њим, а његов положај да је глуп и смешан. Но после вечерашњег обећања што му га је дала оним чудним, испрекиданим и безвољним гласом који је Зарудин добро знао од других жена, он наједаред неочекивано осети своју власт и изненадну близину циљуи разумеде да већ неможе ни бити друкчије него како он хоће. И уз заносно осећање сладострасног очекивања стаде се једва приметно и несвесно мешати и некакав пресенак злурадости што ће та поносита паметна чиста и начитана девојка лежати под њим као и свака друга, а он ће и са њом чинити све што зажели као и са свима другима. И оштра и сурова помисао поче нејасно да му дочарава пред очи извештачено понижавајуће разблудне призоре у којима се голо тело, расплетена коса и паметне очи Лидине сплетаху у некакву дивљу баханалију сладострасне грубости. Он је наједаред јасно виде на поду, зачу фијук камџије, угледа румену модрицу на голом нежном покорном телу па задрхтавши посрну од навале крви у главу. Златни колутови заигруше му у очима.
Беше му чак и физички неиздржљиво да мисли о томе. Зарудин дрхтећим прстима припали цигарету, још једном се задрхта и поклецну својим снажним ногама и пође у собе.
Сањин који не чу али виде и разумеде све, пође за њим са осећањем сличним љубомори.
- Стока једна – како је срећан! – помисли он – Брука и свињарија! Лида и он – таман посла!
Вечерали су у кући. Марија Ивановна не беше добро расположена. Тамаров по свом обичају ћуташе и машташе како би то било добро кад би и он био такав као Зарудин па кад би и њега волела таква девојка као Лида. И чинило му се да би је он волео друкчије но Зарудин који није кадар ни да оцени такву срећу.
Лида беше бледа, ћутљива и не гледаше ни у кога. Зарудин беше весео и бадар као звер у лову, а Сањин је, као и увек, зевао, јео, и пио много ракије, и беше очигледно да му се страшно спавало. Но то му ништа не сметаше да после вечере изјави да неће да спава него ће, ради шетње, поћи да испрати Зарудина.
Беше већ сасвим ноћ, и месец пловљаше високо. Сањин и Зарудин, скоро ћутећи, дођоше до капетанова стана. Сањин целог пута погледаше на официра и накањиваше се да му распали један шамар.
- Н-да, проговори он већ пред самом кућом: - много ти, брате, има на свету подлаца!
- То јест како? – упитно и зачуђено одговори Зарудин високо подижући обрве.
- Па тако, уопште... А подлаци су вам – најзанимљивија сорта људи.
- Та шта то говорите! – насмехну се Зарудин.
- Наравно. Нема ти на свету ничега досаднијег од поштена човека... Јер шта је поштен човек? Програм часности и честитости је одавна свима познат, и у њему не може бити ничега новог... Од те старудије у човеку се губи свака разноврсност, живот се сужава само у један оквир честитости, досадан и узан. Не кради, не лажи, не издај, не чини прељубе... И што је главно: све те забрањене ствари чврсто се угнездиле у човеку: сваки ти човек и лаже, и краде, и издаје, и ту исту „прељубу“ врши колико год може...
- Али не сваки! – снисходљиво примети Зарудин.
- Не, не – сваки. Треба се само удубити у живот свакога човека па да нађеш у њему, плиће или дубље, грех... Узмите, ето, баш саму издају. У исти мах кад ћесарово дајемо ћесару, мирно лежемо да спавамо, седамо за ручак, ми вршимо издају...
- Та шта говорите! – и нехотице кликну Зарудин скоро са гнушањем.
- Да шта ви мислите! Ми плаћамо порез и вршимо војну обвезу, значи: предајемо хиљаде људи баш том истом рату и неправди којих се гнушамо. Ми лежемо да спавамо, а не трчимо да спасавамо оне што баш у том тренутку гину за нас, за наше идеје... Ми свакодневно поједемо сувишан залогај, пуштајући да гладују они људи о чијем би добру ми ако смо људи на свом месту, требали да се старамо целог, свог века. И тако даље. И то је јасно као дан!... Друга је већ ствар подлац – прави отворени подлац! Пре свега то вам је човек потпуно искрен и природан...
- Природан?!
- Ама неизоставно. Он чини оно што је за човека сасвим природно. Он види ствар која њему не припада али која је добра, он је узима; види дивну женску која неће да му се да, он ће вам је узети силом јал преваром. И то је сасвим природно јер потреба и схватање уживања баш и јесте једна од оно мало црта којима се природни човек разликује од животиње. Животиње, што год су више животиње, не разумеју уживања, нити су кадре да их себи прибављају. Оне само врше потребе. Ми се сви слажемо с тим да човек није створен за патње, нити су пак патње идеал људских тежњи...
- Разуме се, - сложи се Зарудин.
- Значи, животни циљ се и састоји у наслађивању. Реч је – синоним апсолутног наслађивања, и свако, на овај или на онај начин, машта о рају на земљи. Та скаска о рају ни најмање није будалаштина, већ символ и машта. Да, отпоче Сањин проћутавши: човеку већ од природе није урођено уздржавање, и најискренији људи су вам они који не крију своје прохтеве... то јест они које у људском друштву називају неваљалцима... и подлацима. Ето, на пример, ви сте...
Зарудин се уздрхта и трже.
- Ви сте, наравно, - настављаше Сањин правећи се да ништа не примећује: - најбољи човек на свету. Бар у вашим очима. Ето, признајте, јестел ви икада срели човека бољег од вас?
- Много... – неодлучно одговори Зарудин који већ савршено савршено не разумеваше Сањина и потпуно не знађаше да ли ће бити умесно да се сад нађе увређен, или не.
- Па дед именујте их, - предложи Сањин.
Зарудин у недоумици слеже раменима.
- Ето видите, - весело прихвати Сањин, - ви сте најбољи човек, а и ја сам, наравно, најбољи; а зар и ја и ви не бисмо хтели да крадемо, да лажемо и „прељубу“ да чинимо... а пре свега „прељубу“?
Зарудин опет слеже раменима.
- Ори-ги-нално, - промрмља он.
- Мислите? – са скоро неприметним пресенком увреде упита Сањин. – А ја, видите ли нисам ни мислио... Да, подлаци – то су вам најискренији људи а уз то и најзанимљивији јер је чак немогућно и замислити пределе и границе човековој подлости... Ја ћу с подлацем да се рукујем са нарочитим задовољством.
Сањин са необичном отвореношћу стеже Зарудинову руку, гледајући му право у очи, затим се наједаред намршти и већ сасвим другим тоном промрмљавши:
- Збогом, лаку ноћ! – оде.
Зарудин непомично престоја на месту неколико минута, гледајући за одлазећим Сањином. Он не знађаше како да разуме Сањинове речи, и на души му беше нејасно и непријатно. Но он се одмах сети Лиде па, смешкајући се, помисли да је Сањин – Лидин брат, да он у суштини има право, и осети према њему братску наклоност и пријатељство.
- Занимљиво момче, ђаво да га носи! – помисли он самозадовољно, баш као да је Сањин унеколико већ његов био. Затим отвори капијицу и кроз двориште обасјано месечином пође у засебну кућу у дворишту где становаше.
Сањин се врати кући, свуче се, леже, покри се, хтеде да чита: „Тако збораше Заратустра“ којега нађе код Лиде, али му, већ после првих страна књиге, би досадно и монотоно: надувена стилска обличја не могаше да га дирну у душу. Он пљуну па бацивши књигу у часу заспа.