Sanjalo/9

IX

◄ 8

10 ►

Sanjalo

IX

Grgur je, posle nekoliko dana, odgovorio Dani-ci. Pismo je uputio na učitelja Maksu, ali, u tako nazvanom „prenosnom smislu” govoreći Maksi, u isto vreme odazvao se na sve ono što je pominjala Danica u svom nežnom i srdačnom pismu. Poslao joj preko oca i Srpsku Istoriju od Davidovića i celoga Dositeja u izdanju onovremenog beogradskog knjižara Vozarovića. Isprativši sve to s najlep-šim željama, i misleći nekoliko dana gotovo bez prestanka o Danici, najzad se pribere, i opet, po svojoj dobroj navici, prione za knjige. I dan i noć čitao je, gotovo koliko i nije trebalo; vrlo retko izlažaše do Kalimegdana, a u Topčidsr je toga leta išao samo jedanput, i to s profesorom Savom.

Te jeseni upišu se i on i Milan u Licej, koji je istom pre nekoliko godina premešten iz Kragu-jevca u Beograd. Onda su bila samo dva „odjele-nija”: filozofsko i pravoslovno. Grgur je učio fi-lozofiju, a Milan pravne nauke. Onda ne beše Liceju velika navala, ali slušaoci behu i sta-riji i razvijeniji, i jačega kova i građe, stepeni-tiji. Znalo se za svakoga u prste, i unapred se tako reći odlučilo šta će od kojega biti. Velikaši su ih prizivali u svoje odžaklije i poveravali im, na-ravno vrlo smotreno, svoje vratolomne planove. Ni jedna intriga, ni jedan zamašniji plan ne minu mimo njih neopaženo. A mnogi su, osobito pravdo-slovi, još ni u polu ne izučivši zakone i njihove postupke, već u velike išli po sudovima, razbira-
li šta se tamo radi, pisali žalbe i zastupali, dobro se za svaku i najmanju uslužicu naplaćivali, rečju: tekli lep novac još iz skamije. Pa i'pak kroz sve te pitomce provejavaše stari srpski duh, pun čvrstine u svojim osobinama, a bezuslovno uporan €vemu što iz tuđine dolažaše. Retko se koji dade prelamati na evropsku nošnju: zameniti fes i šu-baru kapom ili šeširom, to beše ona ista muka otomanske imperije, kad ono prvi put zavođaše uni-formu po frenkijskom kroju. A svakom o pasu vi-saše istočni nož u šarenim cagrijama, a mnogima, kad biste opipali pojaseve, naišli biste na nešto kabasto, na prikriven pištolj, koji je, polazeći iz sela, mnogi sobom poneo.

Grgur beše izuzetak; koje po rođenju, koje pod uti-cajem čestitoga Makse i Jovana stolara, slila se u njegovsm karakteru blagost i pitomost s muškom zbiljom i istrajnošću u svakome poslu, kojega se prihvati. Ako se po kakvom naučnom predmetu iz-legne disput među drugovima, presuđuje Grgur; ako se smisli kakav plan, koji valja razraditi, redak-cija se poverava Grguru; ako se ide in korpore na čestitku profesoru, reč će napisati Grgur (ali je „slovoslov” Milan); ako je potrebna pesma ili oda za kakvu mu drago prigodu, obraćaju se opet Grguru, pa ako se opire, zatvore ga u sobu i ne puštaju, dok sretno ne izbaci i poslednji stih; premine li koji drug, nadgrobno slovo ponajviše piše Grgur, dli ga nikad nije govorio.

Milan življaše u jednoj sobi sa Grgurom, ali je ceo njegov život tekao sasvim drugim pravcem. Pre svega čitao je malo, a za čudo se umeo naći u svakoj prilici, tako je vešto znao raspoložiti ono malo znanja, da se drugovima često činilo, da vrlo mnogo zna. Svoja znanja i iskustva tekao je van sebe, go-vorom i družbom, životom. Što god bi video i čuo, sve bi te utiske brzo razradio u sebi i kao svo-je još toga dana prepričao pri svima sastancima. Sve mudre izreke starih filosofa i suvremenih političara, sve izreke i fraze iz dnevnih novina umeo je pribrati, brzo utubiti i primeniti tako đavolski vešto i prepredeno, da je vrlo često za-divio i najprisnije svoje drugove. Po neke prokla-macije, recimo kakvoga Meternika i Kavura, znao je na izust! Sve važnije govore iz francuske revolu-cije pročitao je; jer je jedini bio među svojim vrš-njacima, koji francuski jezik ponajviše imađaše u vlasti. Ideal su mu bili Žirondiste. Mnogi su ga i zvali Milan Žirondista. Ideal mu je bio i Vučić. Svaki dan bi prošao pored kalije Vučićeva konaka, ovda i onda progovorio koju s njegovim na-oružanim pandurima. Subotom je izlazio na Batal-džamiju i razgovarao se sa seljacima, koji dovlače drva i piće na čaršiju; imao je makar po jednog poznanika gotovo u svakom selu oko Avale. Često pritegne opanke, pušku o rame, pa čak u Kosmaj. Na-sisao se duha seljačkog, njihovog veštog obrtanja govorom, da bi često zadivio svoje drugove, kad se, pri kakvom disputu razlafi, zagrmi, pa trese je-drim i osvojljivim govorom, da sve nikom ponikne, ćuti, blene, podaje se. Njegova poslednja reč osvaja, i kud njome navrati poglede, onamo svi poslušno gledaju. Zato je u svakom sklopljenom društvu on obično bio predsednik, a Grgur, gotovo bez izbora, običajnim pravom delovođ.

Grgurovo dobro učenje i primerno vladanje ista-klo ga mimo sve drugove njegove. Već je na izmaku druga i poslednja godina Liceja, opšte mišljenje i u nastavnika i u slušalaca, da je Grgur prvi među prvima. A Milan? Taj veliki retor, političar, mali demagog, umeo je osvojiti sud i koji mu ne pripa-daše; i njega je ceo Licej smatrao kao jednog od đačkih korifeja. Ta on je već svima profesorima išao na danove i slave, pomagao im često u kakvim domaćim ili javnim poslovima, a je li trebala in-tervencija u korist kakvog zabasalog druga, on je svagda izvršnik te diplomatske misije. Ne znanje, nego umenje, okretnost njegova, osvojila mu je srca sviju nastavnika.

Evropom je grmela 1848 godina. Digli se narodi da zbace zarđale stege sa svoje slobode. Digli se Hrvati, digli se Srbi. Na čelu Hrvata Jelačić-ban, na čelu Srbalja mitropolit Rajačić. Hrvati vrve u Zagreb, Srbi u Karlovce. U Beogradu se užurbali politički krugovi, revoluciona struja češe o be-deme savske i dunavske. Badava se upinju Vučić i Petronijević, knez Miloš u Zagrebu, knez Mihailo u Novom Sadu. Šta se znalo, pripalo se opet Ru-siji, kojoJ se toliko puta leđa obrtala. U zvanič-nim novinama pečata se proklamacija cara Nikole
i slovo Inokentija, arhiepiskopa hersonskog, kojom se oglašuje narodima spas. Po želji srpske vlade i ruskoga konzula Danilevskog knez Mihailo udalja-va se od granica, srpska vlada otvara kapije na Savi i Dunavu i širom ispraća oružanu braću braći u pomoć. Stari prota Matija Nenadović odlazi u Kar-lovce. U Banatu i Bačkoj ustanovljavaju se logori, pribiraju se borci, staro i nejako slazi bliže k Dunavu, mnogo ih je našlo pribežišta u Beogradu, Smederevu i ostalim varošima i selima kneževine Srbije.

Lep letnji dan, kao uvek što su prvih dana mese-ca juna. Srbi „iz preka” vrve po ulicama beograd-skim, s dana na dan naseljavaju malečke stanove, po-najviše na Dorćolu. Opšti pokret okačio sve, pre-punio grudi i đaka na beogradskom Liceju. Ispiti se počeli ranije; krajem polovine juna završiće se školska godina. Mnogi, nestrpljivi, već se i odmet-nuli, otišli u Karlovce, i već su u službi Narod-noga Odbora.

Čim pogledate u sunce, vidite da je već odavna prevalilo podne. Ali u radionici majstor-Jovana još se ne čuje ni rende ni strug. Sedi još za sto-lom, pred njim čaša zaklopačkoga, pa čas nazdravlja knezu, čas novome patrijarhu, čas Jelačiću. Misli i premišlja o pokretu, o Madžarima, o skupštinama, o privilegijama narodnim i o slobodi nezavisnoj i od Madžara i od Švaba i od Turaka.

A tamo u onoj sobi iz avlije sedi Milan na ze-lenoj stolici, odupro se nogom o krevetnu nožicu,
pa se obrće na jednoj od zadnjih stoličnih nogu. Prema njemu, kod prozora, stao Grgur i pažljivo razmatra knjižicu malene osmine, koja na naslov-nom listu ima boginju sa lirom u desnici ruci.

— Reci mi, molim te, dokle ćeš piljiti u tu knjigu? najzad se oseče Milan, dovršivši ono, o čemu je razmišljao.

— Zanima me, odgovori Grgur, ne dižući glave.

— Ne znam šta ima to toliko pametnoga i u toj Slavjanci? nastavi Milan i obrnu stolicu na dru-gu stranu.

— Ne znaš šta ima? Ima mnogo.

— Za tebe.

— I za mene i za tebe. Ovaka čestita „mladež srpska”. Počuj da ti pročitam samo imena: „mladež peštanska ... mladež požunska” ...

— Dosta, dosta! preseče ga Milan. Ne marim či-tulje. Čitao sam. Sve same Spasovske noći, nekakvi Slavjani, Slavjanske... Jesi li me čuo: cela mi se knjiga ne svidi, dosadna mi je.

— Šta govoriš, Milane? poče Grgur malo tuž-no i goračno.

— A Boga mi jest! Šta tu neke „Tatre”, neka „božestva”, nekakvi „genij slave”, neka nerazum-ljiva „spasenija”.

— Milane! ponavlja Grgur svoJ nemi protest isto onako tužno i čemerno.

— Ko Još veruJe u vile i vilinske zborove?

— Ja! planu Grgur odlučno, zatvori knjigu i s po-štovanjem Je spusti na sto.
— Možeš, ako hoćeš; ali ja, nikad ni doveka. Vrag me znao, Grgure, odavna sam izrastao iz tih maštanija. Ne čudim se tebi, ali se čudim onom pro-fesoru Savi, pa i ovom mom matorome babi, što misli da će jednog dana istesati Dušana. Hoću more slobodu ovde, ovde, pa onda da se okrenem levo i desno. Kamo ti ustav, kamo skupština, de! Ljubiš skute Avramu, a hoćeš da guraš Slavjanstvo iz usta-jalih glibova.

— Pa ti si poginuo za Vučićem, probio si mi glavu hvaleći ga do neba; Vučić i ustav... preba-civaše mu Grgur, smešeći se lukavo.

— I jeste, Grgo, čovek; čovek od fesa do jeme-nija. Da je uvek na njegovu, video bi kako narod sudi i gazduje. Šta ćeš kad smo mali ... pa glupost, pa Turska, pa konzuli ... Ali htedoh te upitati, so-kole; pravo da mi kažeš: bi li i ti malo na onu stranu, da te kogod pozove?

— A zašto ne?

— Na Madžare?

— Na koga bilo, u pomoć svojoj rođenoj braći.

— Zasvrbio te vrat.

— A ti? upitaće ga Grgur radoznalim pogledom.

— Ja? Ja nemam krvi na odmet. I kad bih je imao, prvo bih je prolio, pogodi gde? Na Terazijama, na barikadi. Pamtiš li još Marseljezu?

No Milan još ni počeo da vdžviždi ovaj čuveni marš, a majstor-Jovanov šegrt odazva ih obojicu.

Kad uđoše naši licejci, majstor Jovan razvio najnoviji broj Srpskih Novina i svečanim glasom
čita prvu proklamaciju bana Jelačića. Opazivši licejce, podviknu uzvišeno i tronuto:

— Evo, moja mlada gospodo. Rekoh li vam ja, niče seme, koje je posejao veliki Dositije. Hodite. Na ti, sine Grgure, čitaj, čitaj glasno, to veli ban, ban od tri naše kraljevine: Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. De, evo odavde, počinji, glasno ... još glasnije ... tako.

Grgur čitaše:

„Razlika u veri i crkvi ne rastavlja više braću i članove jednoga naroda u društvenom i državnom životu, jedinstvo je već izjavljeno. Bratsko po-zdravlje čitavome mome narodu, sveštenstvu jedne i druge vere, zvaničnim i privatnim ljudima, sva-kome, kom je milo i drago opštenarodno blago; tako isto i svoj jednokrvnoj slavenskoj braći, koja žive u granicama trojedne kraljevine!”

— Živeo! kliknu na to Jovan, doli čašu zaklo-pačkim vinom i do dna je ispije.

U taj isti trenutak otvoriše se vrata i uđe profesor Sava sa svojim bratom, sveštenikom iz Baranje. Svi im pođoše u susret. Majstor Jovan, re-ligiozan čovek, priđe svešteniku ruci, za njim Ma-krena, za njom Grgur, a Milan se našao nešto u poslu, pa na tome prošlo. Makrena prihvati štapo-ve i šešire, a Jovan im načini mesta u gornjem me-stu svoga velikoga stola.

— Moj brat dođe da malo vidi Beograd, poče: Sava.

— Odavna nisam dole slazio, prihvati svešte-
nik Aron: Baranja daleko, a već po parohijskom poslu i moglo bi se.

— Pa kako tamo živite? Molim skinite gornju haljinu.

— Hvala, hvala majstor-Jovane, može se trpiti. Pitate, kako mi tamo živimo? Evo kako, da je do-bra, ne bismo se digli. Pod Švabama zlo, a Ma-džari crnje i gore, zagrdili. Navalili da nas po-madžare.

— Kad je još Srbin govorio madžarski! viknu malo jače majstor Jovan, i poče sipati vino u čiste čaše, koje je međutim donela Makrena.

Profesor Sava prihvati se svoga trešnjevoga čibuka, napuni lulu, i na poznati njegov način za-vali se u stolicu i poče pušiti. Sveštenik Aron pripovedaše:

— Nije im bilo dosta, dragi majstor-Jovane, što navališe na škole, nego se počeše i crkve mašati. Ima županija gde po našim crkvama počeše ma-džarski i crkvene protokole, pa čak i služiti na madžarskom jeziku. Zar su u jednom selu oborili se-ljaka i bili ga ni kriva ni dužna, samo što po njihovoj zapovesti ne htede madžarski govoriti. No, kako vam se to dopada?

— Bogme mi se, moj dobri popo, to baš ni malo ne dopada. Pa šta učiniste sad u Karlovcima? za-pitaće Jovan. Svi se i nehotice primakoše stolu. Grgur sluša, svako slovce sveštenikovo pada mu na srce, samo Milan htede upotrebiti tu priliku ,da umakne, ali ga otac zadrža. Hteo ne hteo, i
on je morao, ako ne inače, a ono iz učtivosti, slu-šati.

— Radi ste da čujete šta izradismo u Sionu? Čitali ste u novinama ...

— Novine, kao novine, prihvati profesor Sava;. a mi želimo da čujemo od tebe iz živih usta.

— Dobro ste kazali, profesore, iz živih usta. Što jedanput čujem, bolje utubim, nego kad deset puta pročitam. Ali, pre svega, molim po jednu.

Pošto učiniše pristojnu pažnju i crnom zaklo-pačkom, poče sveštenik Aron tako smišljeno i tečno, kao da je, putujući Banstolom iz Karlovaca u Zemun, razmišljao u kolima, kako će i šta će go-voriti, kad ga upitaju braća iz „Serbije” o najno-vijim događajima.

— Sedosmo u kola, govori sveštenik Aron, sedo-smo ja i moj crkvenjak, i tek treći dan pred zala-zak sunca, stigosmo na domak Karlovaca. Kad besmo-na visu, s kojega se strmo slazi u prvu ulicu, a ja se skidoh. Crkvenjak spuštaše kola polagano, a ja se ustavih na jednom visu, na kom sam, još kao kli-rik, više puta stajao i gledao dole na Dunavo, i> Bačku. Vrhovi od crkava svetle se u večernjem zraku, a sa dvokulne Saborne Crkve čuju se zvona na bde-nije. Taj mi se trenutak učini svečan kao ni jedan dotle, srce mi jače zakuca, skidoh šešir, planin-ski vetar popirivaše i bijaše u obraze, a ja se pre-krstih i u sebi očitah molitvu za „pobjedu i odo-ljenije” srpskoga oružja.

Pohitam dole, požurim se da stignem u crkvu.. Kad sam, posle jednog sata, otišao, nisam mogao ni do vrata, narod prekrilio i samu portu. Ali sam zato sutradan pre zvona bio u oltaru i dobio od prote dozvolu da tamo i ostanem. Eto ti mitropo-lita Rajačića s vladikama i arhimandritima, sa svima pridvornim kaluđerima, s protama i namesni-cima i bezbrojnim sveštenstvom obojega reda. Zvo-na zvone, napred Rajačić, ogrnut skupocenim pla-štom starih patrijaraha, vladike u svilenom sker-letu, među njima i vaš prota Matija u dugoj sedoj bradi, pa poslanici narodni, pa starešine voj-ničke, pa spisatelji i profesori, pa gospoda i ve-likokupci iz sviju krajeva Srpstva. Bože moj, rekoh u sebi: ko ne bi bio Srbin, kad nas je Gospod dao ovako ličnih i viđenih, mudrih i rodoljubivih.

Tu pop Aron otvori burmuticu, ponudi i sebe i majstor-Jovana, pa nastavi dalje:

— Ni osetio nisam, dragi majstor-Jovane, kako služba prođe. Udariše zvona, mitropolit u mitri i odjejaniju, a za njim sve listom naže u mitro-politsko dvorište. Mitropolit se ispe na jedan vis, a narod, kao talasi oko stene, sleže se oko svo-jega arhipastira. Koliko okom pregledati, gmiže i bruji narod, narod, narod. Rajačić gleda po na-rodu na sve četir strane, a kad se svi ućutaše, a on isprva slabije, pa sve jače i jače poče besediti. Pomenu stare kraljeve i careve, naše bojeve s Tur-cima, pa pozva narod na ustanak, da brani svoja prava, svoj jezik i veru, svoje običaje. Za njim go-vori crnomanjast šiškav čovek, Jovan Svetić iz Novoga Sada, a posle njega protosinđel Kaćanski. Ne ostavi vam taj na miru ni despota Đurđa, ni Arsenija patrijarha. Donese sandučić, a on vadi carske povelje, privilegije, i pokazuje narodu. Na-rod viče: „Šta su potpisali ćesari, neka nam i bude!” Poče protosinđel Nikanor: „Oteše nam de-spote, uzeše patrijarhe, uzeše sve”. Ne ostavi na miru ni cara Leopolda, ni Mariju Tereziju, ni Jo-sifa II. „Sve što dali, ono i uzeli”, viče Nikanor, a narod u jedan glas: „Hoćemo patrijarha, hoćemo despota, hoćemo vojvodu!” Odjedanput se iz sviju grla zaori: „Živeo Josif patrijarh! Vivat!” Naj-snažniji izdigoše Rajačića na rukama i pokazaše narodu, on blagosiljaše, a narod, gotovo van sebe ‘Od radosti, kliktaše.

U taj mah htede Makrena da ustane po kafu, ali je majstor Jovan uhvati za ruku: Sedi, ženo, ne miči se. Kafe ima svaki dan ... pa onda, oče Arone?

— Onda nas, kao što rekoh, blagoslovi novi pa-trijarh, pa uđe u narod. Prolazeći gore dole zapita <nas: „Hoćete li, braćo, danas da biramo vojvodu?” Svi kao iz jednog grla: „Danas!” Patrijarh viče: „Prekrstite se!” Svi se prekrstimo. Pita: „Hoćete li Srbina ili inostranca?” „Srbina!” viču svi bez razlike. „Vojnika!” „Hoćete li feldmaršala Živ-kovića?” *pita patrijarh. Samo što se zgledasmo, ali niko ni jedne. „Đenerala barona Jovića?” Niko ni jedne. „Đenerala Todorovića?” Samo što rame-nima slegosmo. Na to će patrijarh malo jačim, sve-čanijim glasom: „A polkovnika Stevana Šupljik-
ca?” Dobro starac i ne izgovori, a mi zatutnjismo: „Živeo vojvoda Šupljikac! Živeo! vivat! živeo! vivat!” razleže se patrijaršija, razležu se Kar-lovci. Nas dao Bog razoružali ćesari, pa ni jedan ničim ne ukresati, al’ vaš prota Matija samo što mrdnu obrvama, a braća Šumadinci potrgoše pi-štolje i pucnjavom pozdraviše novoga vojvodu. U taj isti mah udariše sva zvona na svima karlovač-kim crkvama, zapevasmo: „Tebe Boga hvalim!” Pe-vasmo, majstor-Jovane, pevasmo i plakasmo u našoj velikoj radosti ...

Tu svešteniku Aronu potekoše suze, a majstor Jovan hteo bi nešto da kaže Makreni, ali ga steglo u grlu, traži maramu, i on plače. Profesor Sava ostavio čibuk i po svom običaju tare dlanove, ali sad mnogo življe i odlučnije. Grgur se zaneo i u svojoj prijemljivoj duši stvara celu tu veličan-stvenu sliku suvremene srpske istorije. A Milan? I Milan sluša pažljivo, ali iz ono malo promene na licu teško bi vam bilo pogoditi, koliko je govor sveštenikov ulegao u njegovu dušu.

— Prekidosmo, majstor-Jovane, poče otac Aron, pošto se malo pribrao; prekidosmo s Madžarima, a čini mi se biće skoro i sa Švabom kvit. A šta tu cile-mile — lagarije. Ako će lepo, i mi ćemo lepo, a ako počnu kao do sada, mi ćemo svoju voj-vodinu priveslati Srbiji, pa da bude što jednom biti mora.

— Pa da bude što jednom biti mora! ponovi pro-fesor Sava smešeći se i gledajući to u Grgura, to u čestitog majstor Jovana.
— Tu je, nastaviće otac Aron; tu je, daleko nije. Teško je bilo čekati, ali se eto dočekalo. Još koji dan ...

— Još koji dan! ponavlja zadovoljno profesor Sava i tare dlanove.

— Dabogme, još koji dan. Dok stigne samo voJ-voda iz Italije, dok se priberemo, zapitaćemo se za Junačko zdravlje. Što bilo bilo, a u napredak bogme svakom svoJe. Sad Je naša sudbina u našim rukama, u ruci božJoJ i Narodnoga Odbora. I ja sam vam u pododboru.

— Živeo! omače se Jovanu, kucnuše se čašama i ispiše po Jedno zaklopačko.

— Za ovo mesec dana kako smo u Karlovcima, na-stavlja otac Aron, kakvih se čuda ne naslušasmo o madžarskim nasiljima. Gde stignu vešaJu i seku, a za sobom ostavljaJu samo zgarišta. Seljaka Simu Ili-ća uhvatila madžarska straža, bila ga i tukla na-džacima, privezala za drvo, četiri dana izdrža Jad-nik na zimi pod vedrim nebom bez Jela i pića: tek petoga dana smilovaše se i ubiše mučenika. Todora Kovačevića, starca od sedamdeset godina, uhvatiše, privezaše za direk, devet dana obrtaše oko direka sve prema suncu, dok čovek, u naJvećim mukama, pro-sto ne svište. Pa pomislite samo, nastavi otac Aron, pošto Je uspeo brzo progutati uzdisaJ, pomi-slite samo: i nevinu dečicu. Dve mlade devoJčice, dve mlade Srpkinjice otišle u baštu da naberu cveća, pa pevale neku patriotsku pesmicu. Zli Je-zici potkazaše, odvedoše dečicu, čisto se grozim da izustim, i ta dva božJa anđelka obesiše!
Majstor Jovan tresnu nogom o tle, a profesor Sava udari skupljenim prstima o sto. Makrena pla-kaše, Grgur oborio glavu i prošapta: „Grozno!” a Milan, ozbiljno i snuždeno, metnuo tri prsta leve ruke na usne i gleda u rastuženoga sveštenika.

— Šta da vam kažem, nastaviće pop Aron, vo-ljan da dade što potpuniju sliku, ili da se bijemo, ili da se selimo. Šta ćeš u kući, gde nemaš svoje suhote. Tu neki dan slasmo deputaciju Grabovskome u Varadin; ne da se besna generalina ni osoliti. Naši se pozivaju na carska prava, na privilegije. „To su stare listine”, veli general, „bilo pa i prošlo”. Naši dokazuju, govore i mole. Ne pomaže dokaz, ne pomažu molbe. „Zar mi nismo srpski na-rod, zar ne smemo ni živeti kao srpski narod?” sunu malo jačim glasom jedan deputat. „Ja i ne znam da ima srpskoga naroda u carevini”, viknu general, izvuče od nekuda neku lažljivu mapetinu: „Evo, pokažite mi ovde, ima li tu gdegod Srbija, ili srp-ski narod. Molim vas razgledajte, razgledajte dobro; ja tu vidim samo madžarske i austrijske provincije. Ne tražite, dakle, da branim nepoznat narod, ne-kakve vaše Srbe. Srbija je s one strane Save, ko hoće da je Srbin — onamo!” Eto tako besni Grabov-ski našim deputatima. Sve ćete to imati, ako to već niste čitali u Vjestniku.

— A patrijarh?

— Sad je s deputacijom u Zagrebu. Doček sjajan, savez s Hrvatima utvrđen. Jelačić se zakleo na ver-nost i bratstvo. Patrijarh je čitao, a Jelačić go-
vorio zakletvu. I to ćete podrobno čitati u Vjest-niku ovo koji dan.

Majstor Jovan skoči:

— Moram u Karlovce!

— I ]a! viknu i Sava isto tako oduševljeno.

Grgur gleda u profesora, a ovaj upro oči u njega, kao da ga pita: „A ti?” Milan promišlja, a Ma-krena ode da spremi i donese kafu.

Pop Aron još nikad dotle nije bio u „Serbiji”. Pred razlazak ugovoriše da ga malo izvedu. Da idu, ali što ranije mogu, na Avalu. Tamo će i ru-čati, provesti ceo dan. I doista, sutradan, još na jedan sahat pred zoru, sedeli su u kolima i vozili se putem pored Spomenika. Mnogo ranije islrednja-čiše Grgur i Milan. Milan imađaše pušku o ra-menima; navika mu izbaciti metak na pticu ili kad se ispne na kakav vis. Još dobro ni svanulo, kad stigoše gostionici na Torlaku. Odatle prazna kola potera kočijaš k Belom Potoku, a oni, prečicom, malo kroz šumu, malo kroz potok, dođoše do pod samo selo a odatle uz brdsku strmen, koja je okr-čena i ispresecana ogradama. A kad prestaše ogra-de, uđoše u čestare. Pešački put, ponajviše pesko-vit, vijuga kroz onisku goru, s jednog postupnog, jedva primetnoga visoravna na drugi. Ukaza se ne-što malo čistine, pokrivene niskom travicom, ovde onde, osamljeno, nekoliko upavićenih džbunića, ili kržljav i grbav glog, ili sitnolisna divlja kruška, ili prosto trn. Na pupčastoj glavici te čistine ukazaše se razvaline, ostatci visokih zidova i kula nekadašnjeg Porčinoga grada.

Sunce obasjalo celu okolinu, naši putnici sti-gli pod zidine, hodeći unaokolo razmatraju divnu okolinu. Nanizala se sela oko podnožja kao biser oko ponosnoga grla nevestinoga. Puše se dimnjaci među lugovima, čuju se stada, daleko se vidi put, koji pored brda vodi duboko u Šumadiju, pa Kosmaj, pa Venčac, pa Rudnik, Maljen, Povlen, Medvednik; vidi se i Cer, i taj tamo Srem, i u Sremu Fruška, a desno, u dalekom severnom horizontu, gubi se ži-torodna srpska ravnica, prostrani Banat.

Sveštenik Aron ne može da odvoji oka od srp-skih krajeva, koji se vide s jedne strane do Morave, s druge do Kolubare. Snevao je, ali nikad u svome životu nije video toliko planina ovejano srpskih. Kako su zemlje male na mapi, kako su divne i goro-stasne, kad ih pogledate sa ovakvih otvorenih vi-sova kao što je Avala. Učini mu se srce veće, krv nikad tako topla kao u ovaj mah, sad je, kao nikad do sad, poželeo, pogodite šta? Ni kneza, ni voj-vodu, ni patrijarha, već samo jednog skromnog, a ona-ko energičnog Nemanju!

Razgledaše zidove, prozore i svodove; peli se gdegod se moglo dospeti. Otac Aron nabra nevena između kamenja, a gore na zidu, sa jedne tisovine, koja se jedva dala domašiti, očepi malu grančicu, i sve to spremi da spomena radi sobom ponese.

Međutim stigoše Grgur i Milan. Odmoriše se malo, pa zađoše oko grada. Grgur pažljivo razmatra
zidine, diže svaki kamičak neobičnijega izgleda, lomi svako veće parče maltera, svaki crep, svaku koščicu, svaki neobičniji ostatak prošlosti. Tra-ži, čeprka, prenosi se duhom u starinu, a Milan dok kročio malo niza stranu, već našao nekakva se-ljaka iz Rušnja, koji traži stoku, pa oduljio s njime razgovore. Ode i seljak, i Milan se opet udruži s Grgurom, i obojica odmakoše puškomet hoda do groba Porčinoga. Porčin spomenik, dugačak okrugao stub od bela kamena, pao na zemlju. Posedaše na njega.

— Šta misliš, šta sam govorio sa ovim selja-kom? upitaće Milan svojega drugara.

— Govorio si o tvom idolu, o Vučiću.

— Ne, pitao sam ga: hoće li despota ili vojvo-du? Ja ga pitam, a on blene, smeje se kao lud.

— Pravo ima da ti se smeje.

— Ne smeje se on meni, nego tebi i onima onamo kod grada. Mari on za svu tu vašu petljaniju. Vo-leo bi on more onog izgubljenog vola, nego najbra-datijeg patrijarha, ako hoćeš i onog vaseljenskog iz Carigrada.

— Zato njega nećemo ni pitati.

— Da koga ćemo pitati? Valjda one dole veli-kaše što se kolju o vlast.

— Ni seljake ni velikaše. Ima još dosta Srba i osim njih.

— Valjda kao što su moj otac i profesor Sava?

— Jest, kao oni, Milane, kao oni.

— I ti ćeš valjda s njima u Karlovce?
— Kud bilo, Milane; grehota je, ovako mladi, pa skrštenih ruku.

— Grgure, da ti jednu kažem ... Ali pamti dobro što ću ti kazati. (Tu se Milan još bliže primače Grguru). Ne pitaj me otkud znam ... Kažem ti da znam. Punktum. Idite, ginite, nećete dugo prisma-kati onamošnju slobodu. More, more — Austrija je Austrija, i starija i lukavija od sviju, što vas je god, žutokljunići moji. Kaže meni, ali šta nas se tiče ko je kazao, kažem tebi ja, ja Milan, majstor-Jovanov sin, svršeni licejac i danas sutra činov-nik. Prokopao je Milan sve.

Grgur mu se nasmeja.

—- Smeješ se, je li? E pa smej se, kad ti je za smejanje. Razumi me dobro, nema tu letine, nema be-rićeta. Tuđ je to usev, pa će vam jabanci i žetvu razjagmiti. Hoćete na lepak — idite! Ja znam, što ja znam, ima ruka rabotu... Da nas kogod ne čuje. (Tu Milan smotreno pogleda na jednu i na drugu stranu.) Dok ti (govori sve tiše i tiše), dok ti bleneš u Štura, u Slavjanku, dotle ti i ja mutim po svojim revirima, imam i ja, kao što ti veliš, svoJe parohije. Ti i ne znaš da sam i ja postao ... .ali, daj mi reč, tako mi Boga, ja se sobom ne šalim.

Grgur mu pruži ruku, on je muški prodrma.

— I ja sam Slavjanin, čuješ li, Slavjanin!

Grgur ga pogleda začuđeno.

— Čudiš se, je li? Čudiš se? Na uho ti kažem, ja sam Slavjanin, veliki Slavjanin, veći nego ti, :nego profesor Sava, nego svi u tvojoj Slavjanci,
ali čuj me dobro, što ću da ti kažem... Za Rusiju, onu veliku i silnu Rusiju neću ni da znam. Rusija, Austrija, Turska, tri jednaka puta za slobodne na-rode ... I Rusija je rob, i nju treba osloboditi .... Ruski je narod bezglasan, pogažen — mužik! Ru-sija nije Slavjanin, jest, jest ■— ko pljačka svoga rođenoga brata, ko komada Poljsku, i opet ti kažem: nije Slavjanin! Ne moraš znati gde, na Savi, na Vračaru, na Terazijama — gde bilo bilo. Tamo je tajni skup, tamo slavjanski komitet ...

— Slavjanski komitet? pita Grgur pun iznena-đenja i čuđenja.

— A čemu se toliko čuditi? Tu su Poljaci emi-granti, tu su sve mudre, odabrane glave. Našto ču-diti se, ništa tu nema s neba, ništa „prejestestve-no”. Komitet, tajni komitet. Rasterajte Slavene u Pragu, dobro, rasterajte... neka ih Avram rastera i iz Beograda — čudna mi čuda, kao da je Beograd, jedini na svetu, kao da nema grada i osim Beogra-da ... Sve smo zaključili ... deoba pravična; šteta što mape nemam da ti povučem najtačnije grani-ce ... Znaš li ti, Grgure, šta je to konfederacija?

— Slušao sam.

— E takav smo savez naroda utvrdili mi. Jest,. i ja sam bio na jednom poverljivom sastanku. Dosta kad mi je poverena rezolucija. Čuj me! Žurimo se, dok nas nisu pozvali . .. Dakle države će biti če~ tiri: Poljska — sve zemlje starog poljskog kraljev-stva; Češka — sve zemlje Svatoplukove krune; U-garska sa svojim zemljama i Slovenska od sloven-
skih zemalja što su danas pod Turskom... No, kako ti se svidi moja politika, brajane moj? Reci, kako ti se svidi? ...

— Ne svidi mi se nikako, reći će Grgur, posle dugog i dugog razmišljanja.

— Ne svidi ti se nikako? ... i ne može ti se svideti, poče Milan malo podsmešljivo ... Kad je puna glava bolesnih misli, iluzija. Austrija, Ru-sija — sloboda, utopije!

— A zar ti tvoji savezi nisu sanjarije?

— Jok, čist i jasan plan, samo na posao. Mudro smišljeno, polak gotovo. Pre svega mora biti ...

Ali tu Milan malo zaćuta.

— Šta mora biti? zapitaće Grgur.

— Mora biti revolucija.

— Revolucija — gde?

— U Beogradu.

— Sad?

— Sad ... Moramo naterati Vučića da se miri s Obrenovićima, da dovede Miloša. Miloša je ro-dila revolucija. Miloš će je ponovo stvoriti. Mi-loš i Vučić moraju se miriti... čuješ li, moraju se miriti, ili ćemo svi u bečku vreću, svi!

Po dužem ćutanju progovori Grgur:

— Milane!

— Šta si smislio?

— Ja ne znam; ja ne umem da znam; ja, brate, neću i ne mogu ništa da razumem. Sve je dobro, sve je lepo, ali, eto sam još neuk, nedovijaran. Šta mu znam... Preda mnom trepti jedna zvezda, a ta me vodi na onu stranu. Idem, idem, ma znao tamo i ko-sti ostaviti. Mi da se borimo, a politika? — nek ju vode starije i zrelije glave. Ispite sam položio, Licsj ceo dovršio. Život je borba, šta mu znam, prosti mi, nemoj me zaboraviti, ja, Milane sutra polazim, sutra!

Možda bi Milan imao šta i prigovoriti, možda bi ga, s gledišta svoje politike, i odvraćao, da se u isto doba ne pojavi blizu ljih i ostalo dru-štvo, koje dođe da vidi Porčin grob. Posle neko-liko trenutaka svi zajedno odoše pod jedno veliko drvo baš uz sami grad, i onde u hladovini posedaše oko pečenoga jagnjeta. A ne treba ni pitati: da li je majstor Jovan spremio dovoljno zaklopačkoga bla-goslova. Beše u veliko mrak, kad su se s torlačko-ga visa spuštali k Beogradu, u kom su već odavna goreli upaljeni fenjeri.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.