Сањало/9
- Сањало
- IX
Гргур је, после неколико дана, одговорио Дани-ци. Писмо је упутио на учитеља Максу, али, у тако названом „преносном смислу” говорећи Макси, у исто време одазвао се на све оно што је помињала Даница у свом нежном и срдачном писму. Послао јој преко оца и Српску Историју од Давидовића и целога Доситеја у издању оновременог београдског књижара Возаровића. Испративши све то с најлеп-шим жељама, и мислећи неколико дана готово без престанка о Даници, најзад се прибере, и опет, по својој доброј навици, прионе за књиге. И дан и ноћ читао је, готово колико и није требало; врло ретко излажаше до Калимегдана, а у Топчидср је тога лета ишао само једанпут, и то с професором Савом.
Те јесени упишу се и он и Милан у Лицеј, који је истом пре неколико година премештен из Крагу-јевца у Београд. Онда су била само два „одјеле-нија”: филозофско и правословно. Гргур је учио фи-лозофију, а Милан правне науке. Онда не беше Лицеју велика навала, али слушаоци беху и ста-рији и развијенији, и јачега кова и грађе, степени-тији. Знало се за свакога у прсте, и унапред се тако рећи одлучило шта ће од којега бити. Великаши су их призивали у своје оџаклије и поверавали им, на-равно врло смотрено, своје вратоломне планове. Ни једна интрига, ни један замашнији план не мину мимо њих неопажено. А многи су, особито правдо-слови, још ни у полу не изучивши законе и њихове поступке, већ у велике ишли по судовима, разбира-
ли шта се тамо ради, писали жалбе и заступали, добро се за сваку и најмању услужицу наплаћивали, речју: текли леп новац још из скамије. Па и'пак кроз све те питомце провејаваше стари српски дух, пун чврстине у својим особинама, а безусловно упоран €вему што из туђине долажаше. Ретко се који даде преламати на европску ношњу: заменити фес и шу-бару капом или шеширом, то беше она иста мука отоманске империје, кад оно први пут завођаше уни-форму по френкијском кроју. А сваком о пасу ви-саше источни нож у шареним цагријама, а многима, кад бисте опипали појасеве, наишли бисте на нешто кабасто, на прикривен пиштољ, који је, полазећи из села, многи собом понео.
Гргур беше изузетак; које по рођењу, које под ути-цајем честитога Максе и Јована столара, слила се у његовсм карактеру благост и питомост с мушком збиљом и истрајношћу у свакоме послу, којега се прихвати. Ако се по каквом научном предмету из-легне диспут међу друговима, пресуђује Гргур; ако се смисли какав план, који ваља разрадити, редак-ција се поверава Гргуру; ако се иде ин корпоре на честитку професору, реч ће написати Гргур (али је „словослов” Милан); ако је потребна песма или ода за какву му драго пригоду, обраћају се опет Гргуру, па ако се опире, затворе га у собу и не пуштају, док сретно не избаци и последњи стих; премине ли који друг, надгробно слово понајвише пише Гргур, дли га никад није говорио.
Милан живљаше у једној соби са Гргуром, али је цео његов живот текао сасвим другим правцем. Пре свега читао је мало, а за чудо се умео наћи у свакој прилици, тако је вешто знао расположити оно мало знања, да се друговима често чинило, да врло много зна. Своја знања и искуства текао је ван себе, го-вором и дружбом, животом. Што год би видео и чуо, све би те утиске брзо разрадио у себи и као сво-је још тога дана препричао при свима састанцима. Све мудре изреке старих философа и сувремених политичара, све изреке и фразе из дневних новина умео је прибрати, брзо утубити и применити тако ђаволски вешто и препредено, да је врло често за-дивио и најприсније своје другове. По неке прокла-мације, рецимо каквога Метерника и Кавура, знао је на изуст! Све важније говоре из француске револу-ције прочитао је; јер је једини био међу својим врш-њацима, који француски језик понајвише имађаше у власти. Идеал су му били Жирондисте. Многи су га и звали Милан Жирондиста. Идеал му је био и Вучић. Сваки дан би прошао поред калије Вучићева конака, овда и онда проговорио коју с његовим на-оружаним пандурима. Суботом је излазио на Батал-џамију и разговарао се са сељацима, који довлаче дрва и пиће на чаршију; имао је макар по једног познаника готово у сваком селу око Авале. Често притегне опанке, пушку о раме, па чак у Космај. На-сисао се духа сељачког, њиховог вештог обртања говором, да би често задивио своје другове, кад се, при каквом диспуту разлафи, загрми, па тресе је-дрим и освојљивим говором, да све ником поникне, ћути, блене, подаје се. Његова последња реч осваја, и куд њоме наврати погледе, онамо сви послушно гледају. Зато је у сваком склопљеном друштву он обично био председник, а Гргур, готово без избора, обичајним правом деловођ.
Гргурово добро учење и примерно владање иста-кло га мимо све другове његове. Већ је на измаку друга и последња година Лицеја, опште мишљење и у наставника и у слушалаца, да је Гргур први међу првима. А Милан? Тај велики ретор, политичар, мали демагог, умео је освојити суд и који му не припа-даше; и њега је цео Лицеј сматрао као једног од ђачких корифеја. Та он је већ свима професорима ишао на данове и славе, помагао им често у каквим домаћим или јавним пословима, а је ли требала ин-тервенција у корист каквог забасалог друга, он је свагда извршник те дипломатске мисије. Не знање, него умење, окретност његова, освојила му је срца свију наставника.
Европом је грмела 1848 година. Дигли се народи да збаце зарђале стеге са своје слободе. Дигли се Хрвати, дигли се Срби. На челу Хрвата Јелачић-бан, на челу Србаља митрополит Рајачић. Хрвати врве у Загреб, Срби у Карловце. У Београду се ужурбали политички кругови, револуциона струја чеше о бе-деме савске и дунавске. Бадава се упињу Вучић и Петронијевић, кнез Милош у Загребу, кнез Михаило у Новом Саду. Шта се знало, припало се опет Ру-сији, којоЈ се толико пута леђа обртала. У званич-ним новинама печата се прокламација цара Николе
и слово Инокентија, архиепископа херсонског, којом се оглашује народима спас. По жељи српске владе и рускога конзула Данилевског кнез Михаило удаља-ва се од граница, српска влада отвара капије на Сави и Дунаву и широм испраћа оружану браћу браћи у помоћ. Стари прота Матија Ненадовић одлази у Кар-ловце. У Банату и Бачкој установљавају се логори, прибирају се борци, старо и нејако слази ближе к Дунаву, много их је нашло прибежишта у Београду, Смедереву и осталим варошима и селима кнежевине Србије.
Леп летњи дан, као увек што су првих дана месе-ца јуна. Срби „из прека” врве по улицама београд-ским, с дана на дан насељавају малечке станове, по-највише на Дорћолу. Општи покрет окачио све, пре-пунио груди и ђака на београдском Лицеју. Испити се почели раније; крајем половине јуна завршиће се школска година. Многи, нестрпљиви, већ се и одмет-нули, отишли у Карловце, и већ су у служби Народ-нога Одбора.
Чим погледате у сунце, видите да је већ одавна превалило подне. Али у радионици мајстор-Јована још се не чује ни ренде ни струг. Седи још за сто-лом, пред њим чаша заклопачкога, па час наздравља кнезу, час новоме патријарху, час Јелачићу. Мисли и премишља о покрету, о Маџарима, о скупштинама, о привилегијама народним и о слободи независној и од Маџара и од Шваба и од Турака.
А тамо у оној соби из авлије седи Милан на зе-леној столици, одупро се ногом о креветну ножицу,
па се обрће на једној од задњих столичних ногу. Према њему, код прозора, стао Гргур и пажљиво разматра књижицу малене осмине, која на наслов-ном листу има богињу са лиром у десници руци.
— Реци ми, молим те, докле ћеш пиљити у ту књигу? најзад се осече Милан, довршивши оно, о чему је размишљао.
— Занима ме, одговори Гргур, не дижући главе.
— Не знам шта има то толико паметнога и у тој Славјанци? настави Милан и обрну столицу на дру-гу страну.
— Не знаш шта има? Има много.
— За тебе.
— И за мене и за тебе. Овака честита „младеж српска”. Почуј да ти прочитам само имена: „младеж пештанска ... младеж пожунска” ...
— Доста, доста! пресече га Милан. Не марим чи-туље. Читао сам. Све саме Спасовске ноћи, некакви Славјани, Славјанске... Јеси ли ме чуо: цела ми се књига не свиди, досадна ми је.
— Шта говориш, Милане? поче Гргур мало туж-но и горачно.
— А Бога ми јест! Шта ту неке „Татре”, нека „божества”, некакви „гениј славе”, нека неразум-љива „спасенија”.
— Милане! понавља Гргур своЈ неми протест исто онако тужно и чемерно.
— Ко Још веруЈе у виле и вилинске зборове?
— Ја! плану Гргур одлучно, затвори књигу и с по-штовањем Је спусти на сто.
— Можеш, ако хоћеш; али ја, никад ни довека. Враг ме знао, Гргуре, одавна сам израстао из тих маштанија. Не чудим се теби, али се чудим оном про-фесору Сави, па и овом мом матороме баби, што мисли да ће једног дана истесати Душана. Хоћу море слободу овде, овде, па онда да се окренем лево и десно. Камо ти устав, камо скупштина, де! Љубиш скуте Авраму, а хоћеш да гураш Славјанство из уста-јалих глибова.
— Па ти си погинуо за Вучићем, пробио си ми главу хвалећи га до неба; Вучић и устав... преба-циваше му Гргур, смешећи се лукаво.
— И јесте, Грго, човек; човек од феса до јеме-нија. Да је увек на његову, видео би како народ суди и газдује. Шта ћеш кад смо мали ... па глупост, па Турска, па конзули ... Али хтедох те упитати, со-коле; право да ми кажеш: би ли и ти мало на ону страну, да те когод позове?
— А зашто не?
— На Маџаре?
— На кога било, у помоћ својој рођеној браћи.
— Засврбио те врат.
— А ти? упитаће га Гргур радозналим погледом.
— Ја? Ја немам крви на одмет. И кад бих је имао, прво бих је пролио, погоди где? На Теразијама, на барикади. Памтиш ли још Марсељезу?
Но Милан још ни почео да вджвижди овај чувени марш, а мајстор-Јованов шегрт одазва их обојицу.
Кад уђоше наши лицејци, мајстор Јован развио најновији број Српских Новина и свечаним гласом
чита прву прокламацију бана Јелачића. Опазивши лицејце, подвикну узвишено и тронуто:
— Ево, моја млада господо. Рекох ли вам ја, ниче семе, које је посејао велики Доситије. Ходите. На ти, сине Гргуре, читај, читај гласно, то вели бан, бан од три наше краљевине: Хрватске, Славоније и Далмације. Де, ево одавде, почињи, гласно ... још гласније ... тако.
Гргур читаше:
„Разлика у вери и цркви не раставља више браћу и чланове једнога народа у друштвеном и државном животу, јединство је већ изјављено. Братско по-здравље читавоме моме народу, свештенству једне и друге вере, званичним и приватним људима, сва-коме, ком је мило и драго општенародно благо; тако исто и свој једнокрвној славенској браћи, која живе у границама троједне краљевине!”
— Живео! кликну на то Јован, доли чашу закло-пачким вином и до дна је испије.
У тај исти тренутак отворише се врата и уђе професор Сава са својим братом, свештеником из Барање. Сви им пођоше у сусрет. Мајстор Јован, ре-лигиозан човек, приђе свештенику руци, за њим Ма-крена, за њом Гргур, а Милан се нашао нешто у послу, па на томе прошло. Макрена прихвати штапо-ве и шешире, а Јован им начини места у горњем ме-сту свога великога стола.
— Мој брат дође да мало види Београд, поче: Сава.
— Одавна нисам доле слазио, прихвати свеште-
ник Арон: Барања далеко, а већ по парохијском послу и могло би се.
— Па како тамо живите? Молим скините горњу хаљину.
— Хвала, хвала мајстор-Јоване, може се трпити. Питате, како ми тамо живимо? Ево како, да је до-бра, не бисмо се дигли. Под Швабама зло, а Ма-џари црње и горе, загрдили. Навалили да нас по-маџаре.
— Кад је још Србин говорио маџарски! викну мало јаче мајстор Јован, и поче сипати вино у чисте чаше, које је међутим донела Макрена.
Професор Сава прихвати се свога трешњевога чибука, напуни лулу, и на познати његов начин за-вали се у столицу и поче пушити. Свештеник Арон приповедаше:
— Није им било доста, драги мајстор-Јоване, што навалише на школе, него се почеше и цркве машати. Има жупанија где по нашим црквама почеше ма-џарски и црквене протоколе, па чак и служити на маџарском језику. Зар су у једном селу оборили се-љака и били га ни крива ни дужна, само што по њиховој заповести не хтеде маџарски говорити. Но, како вам се то допада?
— Богме ми се, мој добри попо, то баш ни мало не допада. Па шта учинисте сад у Карловцима? за-питаће Јован. Сви се и нехотице примакоше столу. Гргур слуша, свако словце свештениково пада му на срце, само Милан хтеде употребити ту прилику ,да умакне, али га отац задржа. Хтео не хтео, и
он је морао, ако не иначе, а оно из учтивости, слу-шати.
— Ради сте да чујете шта израдисмо у Сиону? Читали сте у новинама ...
— Новине, као новине, прихвати професор Сава;. а ми желимо да чујемо од тебе из живих уста.
— Добро сте казали, професоре, из живих уста. Што једанпут чујем, боље утубим, него кад десет пута прочитам. Али, пре свега, молим по једну.
Пошто учинише пристојну пажњу и црном закло-пачком, поче свештеник Арон тако смишљено и течно, као да је, путујући Банстолом из Карловаца у Земун, размишљао у колима, како ће и шта ће го-ворити, кад га упитају браћа из „Сербије” о најно-вијим догађајима.
— Седосмо у кола, говори свештеник Арон, седо-смо ја и мој црквењак, и тек трећи дан пред зала-зак сунца, стигосмо на домак Карловаца. Кад бесмо-на вису, с којега се стрмо слази у прву улицу, а ја се скидох. Црквењак спушташе кола полагано, а ја се уставих на једном вису, на ком сам, још као кли-рик, више пута стајао и гледао доле на Дунаво, и> Бачку. Врхови од цркава светле се у вечерњем зраку, а са двокулне Саборне Цркве чују се звона на бде-није. Тај ми се тренутак учини свечан као ни један дотле, срце ми јаче закуца, скидох шешир, планин-ски ветар попириваше и бијаше у образе, а ја се пре-крстих и у себи очитах молитву за „побједу и одо-љеније” српскога оружја.
Похитам доле, пожурим се да стигнем у цркву.. Кад сам, после једног сата, отишао, нисам могао ни до врата, народ прекрилио и саму порту. Али сам зато сутрадан пре звона био у олтару и добио од проте дозволу да тамо и останем. Ето ти митропо-лита Рајачића с владикама и архимандритима, са свима придворним калуђерима, с протама и намесни-цима и безбројним свештенством обојега реда. Зво-на звоне, напред Рајачић, огрнут скупоценим пла-штом старих патријараха, владике у свиленом скер-лету, међу њима и ваш прота Матија у дугој седој бради, па посланици народни, па старешине вој-ничке, па списатељи и професори, па господа и ве-ликокупци из свију крајева Српства. Боже мој, рекох у себи: ко не би био Србин, кад нас је Господ дао овако личних и виђених, мудрих и родољубивих.
Ту поп Арон отвори бурмутицу, понуди и себе и мајстор-Јована, па настави даље:
— Ни осетио нисам, драги мајстор-Јоване, како служба прође. Ударише звона, митрополит у митри и одјејанију, а за њим све листом наже у митро-политско двориште. Митрополит се испе на један вис, а народ, као таласи око стене, слеже се око сво-јега архипастира. Колико оком прегледати, гмиже и бруји народ, народ, народ. Рајачић гледа по на-роду на све четир стране, а кад се сви ућуташе, а он испрва слабије, па све јаче и јаче поче беседити. Помену старе краљеве и цареве, наше бојеве с Тур-цима, па позва народ на устанак, да брани своја права, свој језик и веру, своје обичаје. За њим го-вори црномањаст шишкав човек, Јован Светић из Новога Сада, а после њега протосинђел Каћански. Не остави вам тај на миру ни деспота Ђурђа, ни Арсенија патријарха. Донесе сандучић, а он вади царске повеље, привилегије, и показује народу. На-род виче: „Шта су потписали ћесари, нека нам и буде!” Поче протосинђел Никанор: „Отеше нам де-споте, узеше патријархе, узеше све”. Не остави на миру ни цара Леополда, ни Марију Терезију, ни Јо-сифа II. „Све што дали, оно и узели”, виче Никанор, а народ у један глас: „Хоћемо патријарха, хоћемо деспота, хоћемо војводу!” Одједанпут се из свију грла заори: „Живео Јосиф патријарх! Виват!” Нај-снажнији издигоше Рајачића на рукама и показаше народу, он благосиљаше, а народ, готово ван себе ‘Од радости, кликташе.
У тај мах хтеде Макрена да устане по кафу, али је мајстор Јован ухвати за руку: Седи, жено, не мичи се. Кафе има сваки дан ... па онда, оче Ароне?
— Онда нас, као што рекох, благослови нови па-тријарх, па уђе у народ. Пролазећи горе доле запита <нас: „Хоћете ли, браћо, данас да бирамо војводу?” Сви као из једног грла: „Данас!” Патријарх виче: „Прекрстите се!” Сви се прекрстимо. Пита: „Хоћете ли Србина или иностранца?” „Србина!” вичу сви без разлике. „Војника!” „Хоћете ли фелдмаршала Жив-ковића?” *пита патријарх. Само што се згледасмо, али нико ни једне. „Ђенерала барона Јовића?” Нико ни једне. „Ђенерала Тодоровића?” Само што раме-нима слегосмо. На то ће патријарх мало јачим, све-чанијим гласом: „А полковника Стевана Шупљик-
ца?” Добро старац и не изговори, а ми затутњисмо: „Живео војвода Шупљикац! Живео! виват! живео! виват!” разлеже се патријаршија, разлежу се Кар-ловци. Нас дао Бог разоружали ћесари, па ни један ничим не укресати, ал’ ваш прота Матија само што мрдну обрвама, а браћа Шумадинци потргоше пи-штоље и пуцњавом поздравише новога војводу. У тај исти мах ударише сва звона на свима карловач-ким црквама, запевасмо: „Тебе Бога хвалим!” Пе-васмо, мајстор-Јоване, певасмо и плакасмо у нашој великој радости ...
Ту свештенику Арону потекоше сузе, а мајстор Јован хтео би нешто да каже Макрени, али га стегло у грлу, тражи мараму, и он плаче. Професор Сава оставио чибук и по свом обичају таре дланове, али сад много живље и одлучније. Гргур се занео и у својој пријемљивој души ствара целу ту величан-ствену слику сувремене српске историје. А Милан? И Милан слуша пажљиво, али из оно мало промене на лицу тешко би вам било погодити, колико је говор свештеников улегао у његову душу.
— Прекидосмо, мајстор-Јоване, поче отац Арон, пошто се мало прибрао; прекидосмо с Маџарима, а чини ми се биће скоро и са Швабом квит. А шта ту циле-миле — лагарије. Ако ће лепо, и ми ћемо лепо, а ако почну као до сада, ми ћемо своју вој-водину привеслати Србији, па да буде што једном бити мора.
— Па да буде што једном бити мора! понови про-фесор Сава смешећи се и гледајући то у Гргура, то у честитог мајстор Јована.
— Ту је, наставиће отац Арон; ту је, далеко није. Тешко је било чекати, али се ето дочекало. Још који дан ...
— Још који дан! понавља задовољно професор Сава и таре дланове.
— Дабогме, још који дан. Док стигне само воЈ-вода из Италије, док се приберемо, запитаћемо се за Јуначко здравље. Што било било, а у напредак богме сваком своЈе. Сад Је наша судбина у нашим рукама, у руци божЈоЈ и Народнога Одбора. И ја сам вам у пододбору.
— Живео! омаче се Јовану, куцнуше се чашама и испише по Једно заклопачко.
— За ово месец дана како смо у Карловцима, на-ставља отац Арон, каквих се чуда не наслушасмо о маџарским насиљима. Где стигну вешаЈу и секу, а за собом остављаЈу само згаришта. Сељака Симу Или-ћа ухватила маџарска стража, била га и тукла на-џацима, привезала за дрво, четири дана издржа Јад-ник на зими под ведрим небом без Јела и пића: тек петога дана смиловаше се и убише мученика. Тодора Ковачевића, старца од седамдесет година, ухватише, привезаше за дирек, девет дана обрташе око дирека све према сунцу, док човек, у наЈвећим мукама, про-сто не свиште. Па помислите само, настави отац Арон, пошто Је успео брзо прогутати уздисаЈ, поми-слите само: и невину дечицу. Две младе девоЈчице, две младе Српкињице отишле у башту да наберу цвећа, па певале неку патриотску песмицу. Зли Је-зици потказаше, одведоше дечицу, чисто се грозим да изустим, и та два божЈа анђелка обесише!
Мајстор Јован тресну ногом о тле, а професор Сава удари скупљеним прстима о сто. Макрена пла-каше, Гргур оборио главу и прошапта: „Грозно!” а Милан, озбиљно и снуждено, метнуо три прста леве руке на усне и гледа у растуженога свештеника.
— Шта да вам кажем, наставиће поп Арон, во-љан да даде што потпунију слику, или да се бијемо, или да се селимо. Шта ћеш у кући, где немаш своје сухоте. Ту неки дан сласмо депутацију Грабовскоме у Варадин; не да се бесна генералина ни осолити. Наши се позивају на царска права, на привилегије. „То су старе листине”, вели генерал, „било па и прошло”. Наши доказују, говоре и моле. Не помаже доказ, не помажу молбе. „Зар ми нисмо српски на-род, зар не смемо ни живети као српски народ?” суну мало јачим гласом један депутат. „Ја и не знам да има српскога народа у царевини”, викну генерал, извуче од некуда неку лажљиву мапетину: „Ево, покажите ми овде, има ли ту гдегод Србија, или срп-ски народ. Молим вас разгледајте, разгледајте добро; ја ту видим само маџарске и аустријске провинције. Не тражите, дакле, да браним непознат народ, не-какве ваше Србе. Србија је с оне стране Саве, ко хоће да је Србин — онамо!” Ето тако бесни Грабов-ски нашим депутатима. Све ћете то имати, ако то већ нисте читали у Вјестнику.
— А патријарх?
— Сад је с депутацијом у Загребу. Дочек сјајан, савез с Хрватима утврђен. Јелачић се заклео на вер-ност и братство. Патријарх је читао, а Јелачић го-
ворио заклетву. И то ћете подробно читати у Вјест-нику ово који дан.
Мајстор Јован скочи:
— Морам у Карловце!
— И ]а! викну и Сава исто тако одушевљено.
Гргур гледа у професора, а овај упро очи у њега, као да га пита: „А ти?” Милан промишља, а Ма-крена оде да спреми и донесе кафу.
Поп Арон још никад дотле није био у „Сербији”. Пред разлазак уговорише да га мало изведу. Да иду, али што раније могу, на Авалу. Тамо ће и ру-чати, провести цео дан. И доиста, сутрадан, још на један сахат пред зору, седели су у колима и возили се путем поред Споменика. Много раније ислредња-чише Гргур и Милан. Милан имађаше пушку о ра-менима; навика му избацити метак на птицу или кад се испне на какав вис. Још добро ни свануло, кад стигоше гостионици на Торлаку. Одатле празна кола потера кочијаш к Белом Потоку, а они, пречицом, мало кроз шуму, мало кроз поток, дођоше до под само село а одатле уз брдску стрмен, која је окр-чена и испресецана оградама. А кад престаше огра-де, уђоше у честаре. Пешачки пут, понајвише песко-вит, вијуга кроз ониску гору, с једног поступног, једва приметнога висоравна на други. Указа се не-што мало чистине, покривене ниском травицом, овде онде, осамљено, неколико упавићених џбунића, или кржљав и грбав глог, или ситнолисна дивља крушка, или просто трн. На пупчастој главици те чистине указаше се развалине, остатци високих зидова и кула некадашњег Порчинога града.
Сунце обасјало целу околину, наши путници сти-гли под зидине, ходећи унаоколо разматрају дивну околину. Нанизала се села око подножја као бисер око поноснога грла невестинога. Пуше се димњаци међу луговима, чују се стада, далеко се види пут, који поред брда води дубоко у Шумадију, па Космај, па Венчац, па Рудник, Маљен, Повлен, Медведник; види се и Цер, и тај тамо Срем, и у Срему Фрушка, а десно, у далеком северном хоризонту, губи се жи-тородна српска равница, пространи Банат.
Свештеник Арон не може да одвоји ока од срп-ских крајева, који се виде с једне стране до Мораве, с друге до Колубаре. Сневао је, али никад у своме животу није видео толико планина овејано српских. Како су земље мале на мапи, како су дивне и горо-стасне, кад их погледате са оваквих отворених ви-сова као што је Авала. Учини му се срце веће, крв никад тако топла као у овај мах, сад је, као никад до сад, пожелео, погодите шта? Ни кнеза, ни вој-воду, ни патријарха, већ само једног скромног, а она-ко енергичног Немању!
Разгледаше зидове, прозоре и сводове; пели се гдегод се могло доспети. Отац Арон набра невена између камења, а горе на зиду, са једне тисовине, која се једва дала домашити, очепи малу гранчицу, и све то спреми да спомена ради собом понесе.
Међутим стигоше Гргур и Милан. Одморише се мало, па зађоше око града. Гргур пажљиво разматра
зидине, диже сваки камичак необичнијега изгледа, ломи свако веће парче малтера, сваки цреп, сваку кошчицу, сваки необичнији остатак прошлости. Тра-жи, чепрка, преноси се духом у старину, а Милан док крочио мало низа страну, већ нашао некаква се-љака из Рушња, који тражи стоку, па одуљио с њиме разговоре. Оде и сељак, и Милан се опет удружи с Гргуром, и обојица одмакоше пушкомет хода до гроба Порчинога. Порчин споменик, дугачак округао стуб од бела камена, пао на земљу. Поседаше на њега.
— Шта мислиш, шта сам говорио са овим сеља-ком? упитаће Милан својега другара.
— Говорио си о твом идолу, о Вучићу.
— Не, питао сам га: хоће ли деспота или војво-ду? Ја га питам, а он блене, смеје се као луд.
— Право има да ти се смеје.
— Не смеје се он мени, него теби и онима онамо код града. Мари он за сву ту вашу петљанију. Во-лео би он море оног изгубљеног вола, него најбра-датијег патријарха, ако хоћеш и оног васељенског из Цариграда.
— Зато њега нећемо ни питати.
— Да кога ћемо питати? Ваљда оне доле вели-каше што се кољу о власт.
— Ни сељаке ни великаше. Има још доста Срба и осим њих.
— Ваљда као што су мој отац и професор Сава?
— Јест, као они, Милане, као они.
— И ти ћеш ваљда с њима у Карловце?
— Куд било, Милане; грехота је, овако млади, па скрштених руку.
— Гргуре, да ти једну кажем ... Али памти добро што ћу ти казати. (Ту се Милан још ближе примаче Гргуру). Не питај ме откуд знам ... Кажем ти да знам. Пунктум. Идите, гините, нећете дуго присма-кати онамошњу слободу. Море, море — Аустрија је Аустрија, и старија и лукавија од свију, што вас је год, жутокљунићи моји. Каже мени, али шта нас се тиче ко је казао, кажем теби ја, ја Милан, мајстор-Јованов син, свршени лицејац и данас сутра чинов-ник. Прокопао је Милан све.
Гргур му се насмеја.
—- Смејеш се, је ли? Е па смеј се, кад ти је за смејање. Разуми ме добро, нема ту летине, нема бе-рићета. Туђ је то усев, па ће вам јабанци и жетву разјагмити. Хоћете на лепак — идите! Ја знам, што ја знам, има рука работу... Да нас когод не чује. (Ту Милан смотрено погледа на једну и на другу страну.) Док ти (говори све тише и тише), док ти бленеш у Штура, у Славјанку, дотле ти и ја мутим по својим ревирима, имам и ја, као што ти велиш, своЈе парохије. Ти и не знаш да сам и ја постао ... .али, дај ми реч, тако ми Бога, ја се собом не шалим.
Гргур му пружи руку, он је мушки продрма.
— И ја сам Славјанин, чујеш ли, Славјанин!
Гргур га погледа зачуђено.
— Чудиш се, је ли? Чудиш се? На ухо ти кажем, ја сам Славјанин, велики Славјанин, већи него ти, :него професор Сава, него сви у твојој Славјанци,
али чуј ме добро, што ћу да ти кажем... За Русију, ону велику и силну Русију нећу ни да знам. Русија, Аустрија, Турска, три једнака пута за слободне на-роде ... И Русија је роб, и њу треба ослободити .... Руски је народ безгласан, погажен — мужик! Ру-сија није Славјанин, јест, јест ■— ко пљачка свога рођенога брата, ко комада Пољску, и опет ти кажем: није Славјанин! Не мораш знати где, на Сави, на Врачару, на Теразијама — где било било. Тамо је тајни скуп, тамо славјански комитет ...
— Славјански комитет? пита Гргур пун изнена-ђења и чуђења.
— А чему се толико чудити? Ту су Пољаци еми-гранти, ту су све мудре, одабране главе. Нашто чу-дити се, ништа ту нема с неба, ништа „прејестестве-но”. Комитет, тајни комитет. Растерајте Славене у Прагу, добро, растерајте... нека их Аврам растера и из Београда — чудна ми чуда, као да је Београд, једини на свету, као да нема града и осим Београ-да ... Све смо закључили ... деоба правична; штета што мапе немам да ти повучем најтачније грани-це ... Знаш ли ти, Гргуре, шта је то конфедерација?
— Слушао сам.
— Е такав смо савез народа утврдили ми. Јест,. и ја сам био на једном поверљивом састанку. Доста кад ми је поверена резолуција. Чуј ме! Журимо се, док нас нису позвали . .. Дакле државе ће бити че~ тири: Пољска — све земље старог пољског краљев-ства; Чешка — све земље Сватоплукове круне; У-гарска са својим земљама и Словенска од словен-
ских земаља што су данас под Турском... Но, како ти се свиди моја политика, брајане мој? Реци, како ти се свиди? ...
— Не свиди ми се никако, рећи ће Гргур, после дугог и дугог размишљања.
— Не свиди ти се никако? ... и не може ти се свидети, поче Милан мало подсмешљиво ... Кад је пуна глава болесних мисли, илузија. Аустрија, Ру-сија — слобода, утопије!
— А зар ти твоји савези нису сањарије?
— Јок, чист и јасан план, само на посао. Мудро смишљено, полак готово. Пре свега мора бити ...
Али ту Милан мало заћута.
— Шта мора бити? запитаће Гргур.
— Мора бити револуција.
— Револуција — где?
— У Београду.
— Сад?
— Сад ... Морамо натерати Вучића да се мири с Обреновићима, да доведе Милоша. Милоша је ро-дила револуција. Милош ће је поново створити. Ми-лош и Вучић морају се мирити... чујеш ли, морају се мирити, или ћемо сви у бечку врећу, сви!
По дужем ћутању проговори Гргур:
— Милане!
— Шта си смислио?
— Ја не знам; ја не умем да знам; ја, брате, нећу и не могу ништа да разумем. Све је добро, све је лепо, али, ето сам још неук, недовијаран. Шта му знам... Преда мном трепти једна звезда, а та ме води на ону страну. Идем, идем, ма знао тамо и ко-сти оставити. Ми да се боримо, а политика? — нек ју воде старије и зрелије главе. Испите сам положио, Лицсј цео довршио. Живот је борба, шта му знам, прости ми, немој ме заборавити, ја, Милане сутра полазим, сутра!
Можда би Милан имао шта и приговорити, можда би га, с гледишта своје политике, и одвраћао, да се у исто доба не појави близу љих и остало дру-штво, које дође да види Порчин гроб. После неко-лико тренутака сви заједно одоше под једно велико дрво баш уз сами град, и онде у хладовини поседаше око печенога јагњета. А не треба ни питати: да ли је мајстор Јован спремио довољно заклопачкога бла-гослова. Беше у велико мрак, кад су се с торлачко-га виса спуштали к Београду, у ком су већ одавна горели упаљени фењери.
|