Sanjalo/12
- Sanjalo
- XII
K° nijb o jeseni putovao kroz polje, kroz goru, taj «e zna, šta su jesenje lepote. Još se svuda vidi ze-len list, ali tamo amo izmešan žutim i crvenim, po strništima poskakuju vrane, i osim njihovog ga-kanja i vrapčijeg cvrkutanja ne čujete više ni ve-selih ptica u gori, ni zujanje buba po travi i među granama. Potoci punovodni, struje preko kamenja sa onim istim žuborom, ali taj žubor jače mrmori ovladalom tišinom. Kad pogledate u nebo, teško vam je odvojiti oka od lepe pavedrine, čini vam se nebo plavlje, a figurasti oblaci belji od najbeljeg paperja.
Kako je lepa, koliko svečano mirna ta jesenja pri-roda. A kako li je tek morala slatko padati Grgu-RU» kaD Je> na malenom krepkom mrkovu, jahao poz-natim putem pravce u svoje selo. Tek je navršio Dvadeset drugu, a lice mu tako puno zbilje, puno muške, markirane lepote. Na konju je, pa seljaci, koje susretaše, i ne mogahu videti koliko je ličan i viđen rastom, ali se tim više zagledahu u ono
mudro čelo, u onaj pogled prepun blagosti i mira, u ono lice, kojega se utisak ili dugo ili nikad ne zaboravlja.
Konj je žurno kući grabio, mahao vratom, rzao' rastvorenim nozdrvama, i da ga Grgur ne ustavljaše kajasima, bi odavna uhvatio najkrupniji kas. A kad ga, i nehotice, taknu bakračlijom u rebra, bilo je povuci-potegni, dokle ga je stišao. Najzad se malo poumori, podleže svojoj sudbini, pa krotko i poslu-šno, žurnim odmerenim korakom, nošaše svoga za-mišljenoga gospodara.
Grgur misli i premišlja o svojoj prošlosti; se-ća se svake sitnice iz svoga detinjstva, iz svoga života u selu, u školi; seća se i učitelja Makse, seća se Danice. Pa onda mu se opet nametnuše ži-vopisne slike iz doba ranijeg i poznijeg đakovanja,. seća se rata, seća bolovanja, seća svakog značajnijeg druga i događaja, pa se najzad opet zaustavi na Dani-ci. Što se bliže selu primicaše, tim se življe i razgovetnije ukazivaše njezina prijatna slika u njegovoj razgrejanoj duši. Njezin i majčin lik, jedno pored drugoga, treptahu mu bleskom svetiteljskim. Evo se ukazaše i nekolike kuće od njegova sela, uda-ri večernje zvono na staroj zvonarici, a kroz njego-vu dušu i nehotice prostruja najlepša želja svo-joj nekadašnjoj drugarici. A šta li joj je, Bože, po-želeo?
Grgur je prošao dolom pored škole; ozdo video samo školski krov, i vrh njega drvenu zvonaricu sa školskim zvoncetom. Prebrođujući potok kod novo-
ga mosta, češće je pogledao na školsko brdašcs, premišljao da li da sjaše na koji trenutak, makar samo s vrata da pozdravi starog učitelja Maksu, Da-nicu, ali opet, pregazivši na onu stranu potoka, nije se poveo za srcem, nego pravce stazom, koja vo-di gore u njegovo selo. Na jednom savijutku, gde se češće odmaraše pod onim razgranatim divljim kruškama, srete starog famulusa Stepana, koji se-đaše na uzvišenom korenu starog izgorelog duba. Odmah ga poznao.
— Dobra ti sreća, čiča-Stepane.
— Bog ti dobro dao! odgovori starčić, trgnu ma-lo nazad svoju garavu lulu, pa ga poče gledati i od glave do bakračlija meriti.
— Poznaješ li me, čiča-Stepane? podviknu Gr-gur glasom malo pojačim.
— Pa, da vidiš, dijete .. .
— Zar si me zaboravio?
— Zaboravio, da! nastavi čičica i poče se diza-ti na noge. (JJulu je brže bolje strpao u jandžik.) Znaš starost, slabost; ni onih nogu, ni onih očiju. Priterajde, seljače, konja pobliže ...
— Eto, poznaješ li me sad?
— Poznajem, dabogme, da poznajem... Samo mora da je bilo davno, pa sam malo kao smeo s uma. Al’ stan’, počekni malo, sad ću se ja ..., čekaj, čekaj... vidiš ti ga na ... Ta znam te dobro, znam... Ha! (I lupnuv snažno nogom o zemlju kliknu veselo:) Grgure, sine, jesi li ti?
—Ja, čiča Stepane, ja.
— 0 dijete, kako si se raskrupnjao, kako si okos-matio; a meni se još neprestano vrze po glavi ono nekadašnje derište. Pa, sine Grgure, a sećaš li se i ti mene dobro?
— Sećam te se, čiča, kao te se ne bih sećao?
— E, siromah učitelj Maksa, mnogo je ostario i oronuo; ja još kako tako, ali on ... Često govorimo ja i Danica, gde si i kako ti je u dalekom svetu... Ko će kao Bog, samo kad si nam se opet povratio živ i zdrav. Nisi se peo do škole?
— Nisam, čiča Stepane; grabim kući, dok je vi-dela.
— Ako, ako ... Majka je majka. Požuri se ... Ivan je pocigurno kod kuće; bili smo zajedno na gornjoj vodenici. Pa dok te vidi Petrija... zbogom! Odoh sve trkom do škole. Kako će se i oni tamo obrado-vati kad čuju da sam te video. Zbogom!
— Zbogom, čiča! otpozdravi Grgur, okrenu konja, pa što igda mogaše uz brdo.
A Stepan ponovo pripali lulu, pa poštapajući se svojom starom palicom, ode mladačkom brzinom dole ka školi.
Gazda Ivanu zaigrala obrva, stoji pred kućom i pita Petriju: „Šta to može biti?” Petrija se trudi da dokuči pravo predskazanje take neobične pojave. Iz te mučne neprilike izvuče ih kutnji pas, koji iznenada zalaja. Trgoše oči, pogledaše prema vratnicama i obadvoma noge obamreše. Ivan viče: „Trči, Petrija!” a ona: „Nuto, nuto, Ivane!”, pa se hvata za njegovo rame, da se ne sroza na zemlju.
Petrija klonu na kutnji prag, Ivan viče: „Deco! Paune!”, poteže uz avliju i niz avliju, doziva če-ljad: „Kamo ste, gde ste, potecite!”, pa onda dođe k sebi, pa potrča pred konjanika, koji je već dotle bio ulegao u dvorište i sjahao. Ljubi Grgur oca u ruku, ljubi otac svoga davno neviđenog sina, a kad oboje odoše do Petrije, sirotoj majci suze grunule, zagr-li svoje milo čedo, i ne osta mesta na licu njegovom, koje nije više puta ižljubila, a sve kroz poluplač govoreći: „Blago meni danas i doveka! Blago majci kad te je opet videla!”
Iznesoše jastuke i posedoše na travu pod gu-njom. Grgur im priča sve. Ivan ćuti, pa ga sad otvo-reno, sad ispod oka pogleduje, a Petrija sela pravo prema obojici, ne skida oka s deteta, pa kad pri-poveda preturene jade, ona uzdiše: „Teško li si majci!” a kad potrgne nešto drago i radosno, po-klikuje: „Blago li si majci!” I to bi tako do pono-ći trajalo da Ivan ne privika: „Požuri, ženo, ve-čeru!” Skoči Petrija, a za njom Paun, a za njima ostali ukućani.
Beše skoro ponoći kad su, posle bogate i ukusne večere polegali koji u vajatu, koji tamo po travi, pod gunjom. Grguru je mati namestila u kući, pro-strla šarenicu preko mirišljava sena, pod glavu vunen jastučić, a pokrila ga belim vunenim guberom, onim gostinskim, koji bi pristao za tri i po švap-ska kreveta. Tamo kod ikone vise skorašnji venči-ći od smiljkite i bosioka. Miriše Grgur, miriše, pa se seća onih bezbrižnih dana iz nevinoga detinj-
€tva. A to ga sećanje prenese u misli o učitelju Mak-si, o školi, o Danici. Što duže mišljaše o sebi i njoj, sve mu teže beše, što je uzgred nije pohodio, makar na trenutak, dva makar ... ali tu odmahnu sve te misli od sebe, okrete se na drugu stranu, i umo-ren — zaspa.
A kad famulus Stepan dojuri školi, podigao beše pravu uzbunu. Kad se starac izduvao, poče, u manjim i većim prekidima, pripovedati, kako je sreo Gr-gura, kako je ugledan i lep, kako se nosi kapetanski, a zoori mudro kao kakav pop. Učitelj osta isto ona-ko ozbiljan: na njegovu sumornu i ubranu licu nije se dalo opaziti je li se ili se nije obradovao. Da-nicu preobrazi taj radostan glas, potrča u ćilerak, Da počasti čiču rakijom, pa onda? Onda odjedanput poblede u licu, izađe pred kuću, gledaše dugo u ve-černji suton, i, kad se povratila, lepe joj oči behu još lepše, kao uvek što su u lepotica posle proli-venih suza. To su bile suze raznolikih vrela; jed-nima beše mati radost, a drugima tuga. Težak, vrlo težak bol prožimaše joj zaigralo srce: kako je, posle tolikoga rastanka, mogao proći pored ško-le, a ne uvratiti se na časak-dva? I kad je pred san šaptala svoju običnu molitvu, želela je najlepšu sreću, svako zemaljsko dobro svom negdašnjem drugu, poslala mu je u duši poljubac i onu najdražu reč, ali ipak, ipak beše okupana u suzama, kad je, tamo oko ponoći, uhvati san.
Sutradan osvanu mutno jesenje jutro; oblaci teš-ki i niski pritisli celu okolinu, taman da se ki-
šom zaplaču. Maksa ogrnuo džube i mesto fesa nama-kao zimnju šubaru, Danica nahranila živinu, pa tamo u kuhinji stala kod ognjišta; čeka da se raz-gore sirove cepljike, pa da spremi ocu doručak. Maksa izvadio iz džepa dva pisma, okrenuo se pro-zoru, namakao naočari, pa čita. Čita jedno, čita dru-go, čita ih još jedanput, gleda i po treći put to u jedno to u drugo, pa onda obadva savije i spusti u špag. Hoda po sobi, misli i misli, prislušne kod vrata, pa kako ništa ne čuje, ode opet k prozoru i još jednom razgleda po nekoja mesta u pismu.
Dok je tako Maksa proučavao obe sitne, po njega pokrupnije knjige, dotle je Danica čitala sve uspo-mene i sve tajne svoga lepog i nevinog srca. 1 ako zadubljena u sebe, u malo što ne klonu na zemlju, kad je, iznenadno okrenuvši se, opazila pored seoe lepog i uglednog gospodičića, istog onakvog, kakvog je odavno priviđala u svojoj nabujaloj duši.
— Grgure!
— Danice!
I oboje, kao ukopani, ne makoše se s mesta. Do-takli su im se prsti. Daničine oči sjajnuše još lepšim čarom, a lice obli zanošljiva lepota, grudi joj se zatalasaše, i jedva se uzdrža da ne padne na snažno nedro mladića, koji je odavna gospodar nje-zinoga srca, a koji joj se u ovom trenutku uzneo još lepšom muškom krasotom. A Grgur? Zadovoljno gle-deći je, radovao se u sebi, što je tako zdrava, tako ugledna, tako dobra domaćica svog starog samohra-nog oca. Danica je drhtala, strepila, čekala i čeka-la, ali ono što je oduševljavalo srce njezinoga drugara, beše najnežnije, najtoplije poštovanje, prijateljska ljubav, odlikovanje. Njegova ljubav beše istinita i topla, ali ne ona, koju je predosećala Danica, ne ona, koja večnom svezom spaja dva mlada-čka srca. Kradom je uzdahnula, svoju prevarenu ruku povukla je k sebi, oči joj se navodniše, ali toliko< imađaše duha da se nijedan suzni biserak ne pojavi na lepim, velikim trepavicama. Grgur je gledaše i gledaše, čisto ne mogaše da skine oka s nje, vazda bi je gledao; činjaše mu se, da nikad nije video tako lepe i prikladne devojke. Igra mu srce u prsima; oseća da je puno topline, puno radosti. Čini mu se kao da bi joj imao nešto prišaptati, nešto pove-riti. I zagrlio bi je, zagrlio te kako snažno, ali se ubrzo zastide od tako drske i nerasudne pomisli,, žar prvog oduševljenja poče popuštati, i on, sasvim mirno i ozbiljno, zapitkivaše je o pokojnoj uči-teljci, o učitelju Maksi, o popu Krsti, o školi. Iza-đoše iz kuhinje i odoše starome Maksi u sobu. Sta-ri Maksa nije više onaj negdašnji strogi discilli-nator — iznenađen jedva se držaše na nogama, pod-neše mu stolicu, uze ruku Grgurovu, nešto bi hteo da govori, usne se mrdaju ali ne otvaraju, gleda ga samo i plače kao malo dete. Danica ih ostavi, pa brže uskoči u svoju bašticu, pade na jednu cvetnu lehu, pokri lice rukama i jecaše. A kad joj odlaknu i suze prestaše, spusti ruke u krilo, i pogleda gore svojim velikim očima. Sumorno nebo isto tako ne-providljivo i teško kao i njezina sudbina od da-našnjeg dana. Kako je još jutros bilo na svetu puno i draži i nada, a sad je ostavlja sve, sve nežno i lepo, sve tajanstveno, čarobno, sve uzvišeno. Oseća kako se nad njom sklapaju talasi običnoga sveta, kako se sasvim gube čarobne slike dosadašnjeg sna i suviše ozbiljno pilje u nju hladne prilike drugoga života, koji u ovaj mah pirnu svojim studenim vr-hovima. Ustade, prekrsti ruke preko uskolebanih nedara, još jednom glednu u mutne oblake, pa ode u kuću.
Za čudo! Kad je, posle nekoliko trenutaka, ušla sa služavnikom, Grgur se čisto trgao. Učini mu se, kao da uđe devojka nalik na Danicu; da je imao Mak-sa još koju ćerku, mislio bi da je to starija sestra njezina. Kako joj je miran pogled, nežan i blag, pun predanosti, ali bez mladačkog žara; lice tako lepo, tako nevino, ali bez onog ružičnog i toplog trepta-nja, koje mu otoič zasenjavaše oči. Gleda i gleda; koliko tišine, koliko prisebnosti i samopouzdano-sti u njegove drugarice. Još je u punom životu, ne-uzabran cvet, ali njezine reči zazvoniše sestrin-skom poverljivošću, nekom materinskom brižlji-vošću.
Grgur je morao mnogo i mnogo pripovedati svome negdašnjem učitelju o ratu, Madžarima, o Vojvodini, o školi, o književnosti, o politici. U podne za stolom, Maksa je sedeo u pročelju, a on i Danica jedno prema drugom. Učitelj je bio vanredno dobre volje, slao je i po popa-Krstu, ali ga ne beše u selu. Pripovedao je mnogo i iz svoje prošlosti, svoga đa-kovanja; ali je i Grgur morao isto tako ispredati do najsitnijih sitnica. Danica, po obedu, ostala je na svom mestu za stolom, plela je i podjednako paž-ljivo slušala i oca i Grgura. Govor je tekao živo s predmeta na predmet, dok ti stari uča pogleda malo oštrije Danicu, koja se odmah dignu i ode iz sobe.
— Da mi kažeš pravo, dijete, poče Maksa smo-treno vadeći ona oba pisma iz nedara. Reci mi, ali kao da te tvoj otac Ivan pita; reci mi pravo. Ti poznaješ vrlo dobro oba tvoja druga, i Milana i Iliju. Reci mi: koji je od njih dvojice bolji?
Grgura čudno iznenadi ovako pitanje.
— Ništa se ne čudi, Grgure; ja sam otac, ja mo-ram da znam. Ostario sam, obnevideo, još za koji dan...
Tu se Maksi oči navodniše. Uze ubrus ispred sebe i poče ih na mahove brisati.
— Vreme je da se i za ovo dete postaram. Dosta me je stara podvorila, dosta sam je potrudio i na-mučio, dosta se nasamovala u ovoj seoskoj pustinji. Što mora biti, mora. Ona je poslušno i prisebno dete, Bog će je svuda pratiti. A ja ...
I tu Maksa poče još jače jecati. Grgur oborio ,glavu, a on nastavlja isprekidanim govorom...
— Eto mi piše Milan, piše Ilija. I jednom i drugome nema se ništa primećavati, ni što se ti-če pravopisanija, ni kasatelno slovosočinenija. Obojica pravoslovi, obojica mladi, obojica tvoji -.konškulari, -obojica prose ruku moga deteta. Svetuj
mi sada šta da radim, koji bi više usrećio moje dete: Milan ili Ilija?
Grgur još ne diže glave, bije desnim kažiprstom po stolu, bije čas slabije, čas jače.
— Vidiš, sinovče, nastavlja učitelj Maksa; Mi-lan mi se vidi mudar i ozbiljan, ali je u Ilije prak-tike, filosofije života —• dovoljnjejše! Kad još za mladosti tako služi svojim koristima, tu se nije bojati prazne i gladne starosti. Ko ne ume se-bi biti prijatelj, badava mudrost, badava sva nauka. Malo mi je pobrz u govoru, ali će i to ustaviti ozbiljnije godine. Sazreće.
Grgur se ispravi, presta udarati prstom po sto-lu, pogleda u Maksu, otvori usta da nešto progo-®ori, pa opet ućuta i ne reče ni jedne. U istom tre-nutku otvoriše se vrata i uđe Danica, Maksa pis-ma u špagove, a Grgur uze šešir i spremaše se za polazak. Maksa još zasta u sobi, a njih dvoje odoše do baštice. Puno raznolika cveća, isto kao pre, •kaloper i zdravac na istim mestima, samo su danas krupnolisniji i bokorastiji. Neven se žuti tamo pored ograde a u srednjim koturima sve sam karan-•fil i kadifica. Ružice davno precvetale, pa opu-stile poluogolele grane, a na njima po koji šipak užuteo i u veliko se sprema da se narumeni. Oboje hodahu po stazicama, oboje se ućutali, kao da je i u njihovoj proletnjoj duši ojesenilo. Htede da mu uzabere koji cvetak.
— Ne, ne, ne diraj, Danice; najbolje je cvetku na ;njegovu korenu. Ja volim cvetak kad ovako lepo
blješti u vrtu. Na što mu skraćivati i onako krat-ke dane njegove? Daj mi koji listak od ovoga kalo-pera. Tako lepo miriše.
Ona uskide dva liska, i pruži mu ih.
— Kad ih ovako gledam i mirišem, a ja se se-ćam našega detinjstva. Bože moj, kako žurno dani prolaze; veruj mi, Danice kao da juče beše — tako se sećam onih prvih dana, što ih oboje ovde pro-vedosmo. Dugo sam čuvao onu kitu cveća na dnu san-dučića, dugo, dugo. Sad sam ga negde zagubio; a šta se ne zagubi na ovoj prloj zemlji? Ništa na ovom svetu nije stalno, sve prolazno, sve neverno...
Danica ga značajnije pogleda i prošapta:
— Sve?
— Sve, draga moja Danice. Eto mi je dvaest dve, i tako se osećam sam, tako izlučen iz sveta, a tako bih...
Ali tu Grgur ućuti i omirisa ona dva liska ka-lopera što ih držaše u ruci.
— Ova dva liska, kako lepo mirišu; ti si im bila mati, moja draga Danice. Čuvaću ih brižlji-vije nego onu negdašnju kiticu tvojih cvetaka.
— Kaloper je tako običan cvetak, prošaputa Da-nica.
— Ali mu je miris dugotrajan ...
— Upravo i nije cvet, nastavi Danica i opet ga pogleda onim značajnim pogledom.
— Ja ću biti s njime zadovoljan.
— Sasvim zadovoljan?
— Sasvim.
— To je tako malo.
— Meni, koji sam navikao odricati se svega, sa-svim dovoljno!
— Odricati se; zar baš ništa nema čega se ne bi smeo odricati?
— Ništa, Danice, osim onih starih u selu.
— A osim oca i majke?
— Sve je ostalo i blizu i daleko.
— Svega se možeš odreći?
— Svega.
Grgur, izustivši ovo evanđelsko odricanje, po-gleda u Danicu, ali ona već više ne gledaše u nje-ga i spokojno dalje koračaše među cvetnim lehama. Oblačno jesenje nebo gledalo ih, i u ovom trenutku zaplakalo je, krupne kapljice šuštahu po cveću, a nekoliko, najkrupnijih, poprskaše lepe Daničine obraze, te se izmešaše sa drugim, isto tako krup-nim ali vrelim kapljicama, koje se i nehotice sro-zaše niz lepe i puno mirne obraze Daničine.
Posle kiše, koja potraja polovinu sata, Grgur u-sede svoga mrkova i odjaha svojoj kući u selo. Uz put je mnogo mislio o svojoj tamnoj budućnosti, i za čudo, toliko ga je zanimao taj nerazgovetni te-mat, da ni jedan jedini put ne pomisli na Danicu, koja je, zaprepašćena, stajala na ivici brda pred školom, i nepomično kao kip gledala na onu stranu, gde je iščezao. Beše sasvim mrak, kad je ušla u kuću, ali još veća pomrčina beše joj obuzela salom-ljenu dušu. Pokupila sve uspomene Grgurove: cveće pisma, knjige, slike, otišla u kuhinju i zabravila vrata za sobom. JBubeći jedno po jedno, bacaše ih u vatru, gledaše, kako se prelivaju proženuti pla-menom, i kako se, najzad, pretvoriše u čašicu — pe-pela. Još onako usijan pepeo pokupila je u rubac.
„Sve je prolazno, sve neverno” prošaputa re-či Grgurove. „Svega” se moramo odreći, „svega”.. Majko moja, majko; opet ti se vraćam tako huda, tako^ sirota. Svet je ovaj tako pust, pust, pust!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|