Сањало/13

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

XIII
◄   12   ►


Сањало
XIII


     Већ је скоро пао лист са брестова пред школом. У дугачке општинске кошеве одавна се довлачи и сасипа овогодишњи кукуруз. Ново се вино у велике пије, а евенке од грожђа одавно висе по стрехама. Сељаци живахнули, учестале прошевине и отмице: мало која поличарка да ће остати у своје матере.
     Сви су дани и красни и лепи, али најлепши и најсвечанији светла недеља. А још лепша у селу у брдима, у природи, која је највеличанственије и најразумљивије јеванђеље божје мудрости. Па још данас, кад се код школе и цркве искупило мало и велико.. Школско двориште почишћено, спремљено; ограда. окићеиа бршљаном; пред школом дугачак постављен сто; иза куће пуши се голем огањ и спремају ражњеви; гајдаш накривио фес, дува, и час по удешава пискове; жене се узмувале, у кујну из кујне, у собу из собе; девојке носе на послужавницима слатко, ракију, кафу.
     Стари Макса удаје своју јединицу. Дуго се ломио и ломио, и најзад, по договору с попа-Крстом, уступио Даничину руку — шта мислите коме? Оноу савитљивој трсци, човеку без сваког значаја, али довијарноме — нашем врло добро познатоме Илији.
     У школској соби спремају младу, облаче јој плавчасту свилену хаљину, па бело свечано либаде, па бајадер с крупним увезаним ружицама по белом свиленом пољу. Савише јој око главе венац од ситних зелених листића и бело-бобичастих цветића, и преденуше бели вео, који паде на једно и друго раме, па, низ вити пас.
     Дође час да се изведе девојка. По старом доором обичају ваља да је изведе брат и преда ручноме деверу. Даница зажеле да је изведе њезин другар из детињства, и дозваше Гргура. Гајдаш свира у трему, споља се чује сватовска песма девојака, жене и девојке упрле сузне очи у невесту; врата се отворише и унутра ступи Гргур, погледа своју другарицу, која погледа и њега својим лепим крупним очима, погледа је још једном, и гле! никад није била тако лепа, тако анђелско нежна, тако узвишено чиста, тако пуна доброте и узвишености, тако ...
     Али Гргур већ није ништа даље видео. Засенуше му очи од изненадне муње. Преврат, који ускомеша. целу душу његову, потресао је и старе склоности, рашчистио мутно небо његових магловитих осећања. Сад је тек јасно видео Даницу у свој њезиној величини и красоти, сад је у дубини душе осетио оне мирисе, који су одавна, неопажени и неуживани, кадили младачку душу његову. Што ли му рука тако задрхта, кад се њезине дотаче? А кад им се погледи сусретоше, обојима сину једна иста светлост, обузе их једно исто осећање. Стискоше једно другом руке, дах им се за тренут устави, и расташе се.
     Да ли на веки?
     После неколико тренутака стајала је Даница пред олтаром, а Гргур на свом коњу журио се кући. Поред пута голи лугови, гаврани прелећу са грма на грм, потоком плови по који суви листак, а суморно јесење небо поклопило и најближа брда. Често је исто тако суморно у прсима која је прострелио јад.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 126 година.