[Sastaše se drugar do drugara]
Sastaše se drugar do drugara,
Sastaše se junak do junaka,
U kafanu piju ladno vino.
Služila gi Ružica devojka,
Ona redi čaše rujna vina. 5
Red je došlo Ognjenu junaku,
Ona njemu čašu rujno vino,
A on njuma za desnicu ruku!
Progovara Ružica devojka:
— Čuješ mene, Ognjeni junače, 10
Ako s’m ti tol’ko omilela,
Ti da ideš u goru zelenu,
Da pregaziš to sinjo jezero,
I otkineš zlaćanu jabuku,
I otkršiš granjku šimširovu, 15
Kad se vrneš, ja ću tvoja biti.
Kad je Ognjen reči razumeo,
On se spremi na put da putuje,
Al’ to doču Kraljevići Marko.
— Čuješ mene, moj mili nećače, 20
Ti otidi kod ujkini dvori,
I ti uzmi ujkinoga Šarca,
On će tebe tamo da odnese,
Da donese pa i da te vrne,
Jer on znaje svakakve putine, 25
I razume svakakvi jezici.
Kad je Ognjen reči razumeo
I uzeo ujkinoga Šarca,
Pošao je na put da putuje.
Jezero je lepo preplivao; 30
Kad je stig’o u goru zelenu,
On otkinu zlaćanu jabuku
I iskrši granjku šimširovu.
A kad se je natrag povraćao,
Susrela ga ala troaglavka! 35
Kad je Šarac alu ugledao,
On Ognjeiu tiho progovara:
— Ne boj mi se, Ognjenu junače,
Što je glava gore, po visine,
Ja ću grizem s tija prednji zubi, 40
Što je glava tebe po sredine,
Ti njum seči s tvoju britku sablju,
Što je glava dole, crne zemlje,
Ja ću gazim s teja prednje noge.
Biše, biše, alu oboriše, 45
Ne vidoše što u njuma ima.
Progovara taj šareni konja:
— Bimo, bimo, alu oborimo,
Ne vidomo šta u njuma ima.
Kad su oni alu rasporili, 50
U njuma su sedamdeset i sedam junaka,
Sa sve konji i sa sve oružje!
A kad su natrag povrnuli,
U kafanu gde su vino pili,
Progovara Ognjeni junače: 55
— Pruži ruku, Ružice devojko,
Pruži ruku da te prstenujem.
On poteže sablju dimiskiju
Pa devojki glavu odsekao.
— Ti si mene na zlo navodila 60
Al’ sam dobar junak od megdana,
I opet sam ja živ ostanuja!
