San Kraljevića Marka/10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ODELjENjE II
◄   УГЛЕД 2 UGLED 3 УГЛЕД 4   ►


UGLED 3
Crni Đorđe, Janko Katić, Vasa Čarapić i još neki seljaci. Pređašnji.

ĐORĐE:
Ne, Srbine, trpet' ne možemo,
Da se takva nasilija čine,
Da s' u propast sasvim narod rine,
Da mu nigde nema spasenija!
Ko sme reći šta će doživeti,
Kakva njega sutra čeka napast,
Kol'koguba jest beda i propast,
Koja svima sa užasom preti?
Ljude seku, sitnu robe decu,
Devojke nam besčaste i žene,
Svetinje su naše pogažene,
Nigde mira, nigde pribežišta.
Nit' se imaš kome potužiti,
Razma jednom Bogu svemogućem,
Kojega je vekovečni zakon:
„Brani sebe, kad te napast stegne"!
(Vatreno).
Kad ja bijah golobrado momče,
Tri sam glave nasilničke smrsk'o,
Mojom rukom zlikovce potuk'o,
Koj' za prava ljudska ne znadoše.
Sad da gledam svakojaka čuda?
Da moj narod muke trpi svuda?
Probud'te se, braćo moja draga!
Oprimo se protiv opšteg vraga!
PUSTINjIK:
Ko je ovo što te svete reči tako umilno progovara?
GLAVAŠ:
To je Đorđe, iz Topole, Maričin sin, koju je narod zbog odvažnosti nazivao katanom. Evo vidiš, i sin joj je junak!
PUSTINjIK:
Bog neka ga blagoslovi, ali meni nije poznat.
GLAVAŠ:
On je u Nemačkoj služio kao vojnik, a naučio veštinu kako treba rat voditi.
PUSTINjIK:
Pa zašto ne gleda što za narod? — Junače, o junače, s tim lepim plamenom u prsima!
ĐORĐE:
Evo me, služitelju Božji! Šta zahtevaš od mene?
PUSTINjIK:
Tebi je žao što narod strada?
ĐORĐE:
Žao? To nije nikakva reč, srce mi se cepa, hoće u prsima da pukne od tuge. Šta, braćo?
Četiri stotine godina trpiše naši i kanda se od četiri stotine godina sabraše muke u jedan skup da nam zemlju gnječe. Kamo Srbina koji nije zlo kakvo pretrpeo od baša i kapadahija? U Beogradu sede četiri dahije, četiri krvožedna vuka, i svaki od njih osobiti izmišljava način kako će narod globiti i upropašćavati.
SELjAK:
Daće Bog bolje. Eno su pozvati kmetovi da se razgovore kako će se ljudma pomoći.
ĐORĐE:
Pomoći? Jadniče! — Kako će se narod upropastiti, tom se sada radi! Pitajte Čarapića gde
mu je brat? Ko je njima poverovao i u grad otiš'o, toga su pogubili.
MNOGI:
Pogubili?
ĐORĐE:
Gde je smireni arhimandrit Ruvim? U kuli Nebojši ubijen je, počem su mu najpre usijanim klještama živom meso kidali. Gde je knez Aleksa Nenadović, knez Palalija, Rajica, knez Teofan, i mnoge druge starešine i sveštenici? Svi su poubijani.
STARAC:
O, Bože, Bože!
ĐORĐE:
Al' tako je, Srbin treba da ostane bez glave; da se nikome potužiti ne može, nego da ćuti, da trpi i vrat podlaže jarmu i smrti bez ikakve nadežde. Čuste li za lažljivi ferman?
GLAVAŠ:
Kakav ferman?
ĐORĐE:
Da se sva raja istrebi i pokolje. Do toga je zloća došla, da je i carsko ime zloupotrebljavati počela; a vi znate kako je milostivo car našu molbu primio i šta je dahijama pisao i zapovedio; jer car neće da se narod tako udručava. Kojekude! Ko ima
uši, neka čuje i neka se pomaže; eko, pred mojom kućom leže mrtvi nasilnici, koji su došli bili da me ubiju.
GLAVAŠ:
I tebe da ubiju?
ĐORĐE:
Meni više nema stanka kod kuće. Stanoje, primi me u tvoju četu; kao prost hajduk hoću da branim i izbavljam koliko mogu, kad nam se drukčije ne da.
GLAVAŠ:
Ako je do toga došlo, evo ti moga poglavarstva, jer te ja priznajem za boljega junaka od mene.
STARAC:
Nemoj, Đorđe, nas tako ostavljati!
ĐORĐE:
Hoćeš da poginem kao baba? Vere mi, toga biti neće!
ČARAPIĆ:
Pravo, Đorđe, kažeš; kad se drukčije ne može, a mi ćemo u šumu, tako da pokajem moga brata
Marka.
KATIĆ:
U šumu, braćo, pa se spremajmo; ako nam poginu deca i žene, i tako nismo od njih gospodari.
ĐORĐE:
Gde se čuje zapevka roditelja za decom rođenom, gde se čuje piska dece za ocem il' majkom, gde se nasilja skotskog neobuzdanost pokaže: tu ćemo mi streli podobno sa planina naših sleteti, kazniti svojevoljstvo, braniti nevinost.
PUSTINjIK:
Đorđe!
ĐORĐE:
Čujem, oče!
PUSTINjIK:
Bog te čuo i njegovi ugodnici. Hoćeš li u celoj zemlji biti s tvojom četom?
ĐORĐE:
Koliko uzmogu, gledaću da dospem svuda. Četa moja neka se zove: Sloboda Srbije.
PUSTINjIK:
Lepo, sine srpski, ali kad ti budeš u Krajini, šta će činiti Mačva, šta l' će raditi
Šumadija, kad se Kolubari okreneš?
ĐORĐE (spusti glavu):
To je istina, ali kad druge nema pomoći!
PUSTINjIK:
Sinovi Izrailjevi zastenjali su od muke i ugnjetenja i njin vopl dopiraše do prestola nebesnoga. Tada javi se na gori Horivu, u kupini nezgarajemoj, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. I reče Bog Mojseju: „Videh ozlobljenije ljudi moji, i vopl njin uslišah. Idi i izbavi ljude moje!" — Đorđe, ovaj glas pravde i blagosti Božije javlja se i tebi!
ĐORĐE:
Ko sam ja da se jedan odaprem protivu tolike sile?
PUSTINjIK:
Otvješta Bog Mojseju i reče: ja ću biti s tobom i, prostrevši ruku moju, poraziću neprijatelje svima čudesima mojima.
ĐORĐE:
Veliki je Bog i silna su dela njegova, ali ja se ne uzdam da ću sam slomiti moći besnilo nasilnika.
PUSTINjIK:
Zar si ti jedan Srbin? Zar nije zemlja naša othranila više sinova koji će braniti i izbavljati? Šta, braćo, umire se svakojako, od nasilja više, nego od svoje smrti; pa kad se mre, zašto ne mrete kao ljudi na bojištu, junački, nego kao slabomoćna deca?
ĐORĐE:
Kojekude! Tako je.
PUSTINjIK:
Pogledajte na mene, stara i ubijena, i bacite pogled na rodbinu vašu! Meni su svetlost
očiju oduzeli, najveći dar neba što čovek na svetu uživa. Ja neću više jarkoga sunca videti, ali ni nesreću gledati neću, koja je srpski rod pritisla, neće mene više divota prirode uveseljavati, al' neće ni pogled bede, koja braću moju postiže, poražavati
i ubijati. Još koje vreme, pa će večiti mrak naići na mene, a moja braća?
ĐORĐE:
Čujete li, junaci? Pa ćutimo!
KATIĆ:
Ali smo mi šaka ljudi, bez oružja, bez sprave.
PUSTINjIK:
Bog je silu faraonovu vodom zasuo, Bog je malog Davida nad Goliatom uzvisio, Bog je vodu
iz kamena dao i manu s neba poslao.
ĐORĐE:
Jer je krepak i milostiv Bog, neće večnu propast Srbinu. Ja sam prvi dao znak boju i moram
da produžim. Što ćemo se sramno kriti po gudurama i pešterama, a narod ostavljati da propada i gine? Bolje na sredu, grudma u grudi, pa što Bog da i dobra sreća naša!
STARAC:
Uzmi mene, Đorđe, sa sobom; ja sam star, izgruvan i isprebijan od nasilnih baša, ali će mi
očajanje sile uliti da pokajem sina mojega Velimira i moju Milicu; a vi, koji ste mladi, bežite u šume, ako vam podnosi obraz.
ĐORĐE:
Šta ti misliš, Stanoje?
GLAVAŠ:
Ti znaš da se ja smrti nisam plašio.
ĐORĐE:
Ime je Glavaševo poznato. Što si dosad kao hajduk činio, čini odsad kao vojnik otečestva.
GLAVAŠ:
Ja sam gotov.
ĐORĐE (Katiću i Čarapiću):
A šta vi razmišljate? Ti, Vaso, hoćeš li da pogineš kao tvoj brat? Ili ti, Katiću, kao toliki drugi kmetovi i knezovi? Ustajmo i povratimo roditelje deci, decu roditeljima, sinove srpske staroj majci Srbiji.
ČARAPIĆ:
Misliš li ti da je meni teško poći na bojište? Ako samo drugi hoće, evo me gotova.
KATIĆ:
Svi ćemo, šta tu treba oklevati!
SVI:
Svi ćemo, svi!
ĐORĐE:
Kojekude! Sad osećam da sam živ. Ej, Srbine, nije te majka klela!
PUSTINjIK:
Đorđe, hodi bliže!
ĐORĐE:
Evo me, oče, šta zahtevaš od mene?
PUSTINjIK (izvadi krst iz nedara):
Na grbu je srpskom krst postavljen, znak trpljenja i spasenja. Na krstu je Hristos muke pretrpeo, ali je krstom spasao rod čovečanski. Znak krsta Konstantin je na nebu video i uslišio glas angela pobornika. „S ovim ćeš pobediti". Isti znak meti i ti na zastavu, i Bog će ti u pomoći biti.
ĐORĐE:
Bog neka nam trude naše blagoslovi!
PUSTINjIK:
I tebe kao vožda srpskog svuda pobedom uvenča!
GLAVAŠ:
I ja mislim, braćo, da Đorđe bude predvoditelj srpske vojske. On je naučio kako se drži
red vojnički, a to je za nas nužno.
KATIĆ:
Od Đorđa nemamo ni boljega, ni veštijega junaka, zato nek' nas on predvodi!
ČARAPIĆ:
I ja tako velim!
SVI OSTALI:
Đorđe! Đorđe!
ĐORĐE:
Braćo, to je teret veliki.
KATIĆ:
Zato ga i mećemo na tebe. Da je za svakoga, ne bi tražili čoveka.
ĐORĐE:
Dobro, ali, kojekude! — hoću poslušnosti; gde poslušnosti nema, ne može biti ni napretka.
¬GLAVAŠ:
Kad mene moji momci slušaju, valja i tebi da se pokorava vojska.
SVI:
Tako je!
PUSTINjIK:
Crkve su nam oskvrnjene, no Bog čuje glas vapijućeg u pustinji. (Digne krst). Znak ovaj neka milost narodu prinese!
ĐORĐE (skine kapu, pristupi pustinjiku i klekne; svi ostali to isto učine).
PUSTINjIK (metne mu krst na glavu):
Bog svemogući i silni neka ti krepost i snagu ulije, neka ti daruje pobedu na vrage i supostate, razum tvoj neka prosveti zrakom božanstvene svoje mudrosti; svaki preduzetak tvoj neka srećnim uspehom uvenča!
SVI:
Amin!
PUSTINjIK:
Bog da blagoslovi narod srpski, da mu mir, sreću i spokojstvo daruje; da odvrati i ukloni
od njega svaku napast, da porazi protivnike njegove silom svojom svemogućom, da ljubav i sloga međ' narodom bude, i u zemlji da vlada pravica i zakon!
SVI:
Amin!
ĐORĐE (poljubi svetitelja u ruku, i svi poustaju):
Sad, braćo, idite i pustite glas kroz narod srpski da je došlo vreme slobode. Nek' se diže, neka oružje traži, nek' ustaje i mlado i staro! Nužda zove, otečestvo zove!
STARAC:
Idite, braćo! Meni starom dajte gusle, i moj će glas kamen pobuditi.
GLAVAŠ:
Ej, tužan! Dosada sam veselio šumu, a odsad će se drugojačije glas ovaj oriti;
Ustaj, ustaj, Srbine,
   Ustaj na oružje!
Dan te čeka, mrak nek' bega,
   Ustaj, ne oklevaj!
HOR:
Na noge, Srblji braćo, sloboda zove!
GLAVAŠ:
Dosta beše nevolje,
   Dosta bi i tuge,
Sad se drži, te se krši,
   Dušmanine, crno ime,
Kad te Srbin skuči!
HOR:
Na noge, Srblji braćo, sloboda zove!
GLAVAŠ:
Ko se straši, kad treba
   Za rod svoj umreti,
Nije Srbin, već je izrod,
   Tog će zemlja kleti!
HOR:
Na noge, Srblji braćo, sloboda zove!
(Odlaze).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 166 godina.