San Kraljevića Marka/1
ODELjENjE I
(Predeo na podnožju Urvine planine).
UGLED 1
MARKO KRALjEVIĆ:
Zašt' si, sudbo, ljuta trago!
Crni splela Marku dan,
Da kod svoga tuđin bude,
Kod tuđina nesnosan?
Da mu nigde stanka nije,
Da radosti on nema;
Da ga drugi pesmom peva,
Sam za pevku da ne zna?
Zar na svetu i neprava
Kletva oca da vlada?
Il' za krivdu roditelja
Sin nevino da strada?
Primiri se, primiri se,
Gorka sudbo ti moja!
Ništa Marko ne zahteva,
Samo daj mu pokoja.
Ja sam mnogo po svetu hodio,
Služio sam veri i neveri;
Nevera me zlobno izneveri,
Tu sam sreću ištetio moju.
Mnogu majku ja sam utešio,
Mnogoj deci gorke otr'o suze;
Mnogom ropstva okove skinuo,
Brodarinu tešku ukinuo,
Pravdu čuvao, branio nevinost.
Što ja služih cara u Stambolu,
Nije mene gramzenje za blagom —
Nit' je Marko za dostojanstvom lakom,
Već ja služih da zaštitim Srpstvo,
Da sačuvam zemlju od navale,
Da slomijem gdekom naglom krila,
Da se sruši samovoljstva sila,
Jer car ljubi, al' s' i boji Marka.
U pesmi mi pevac blagodari,
Kiti moje pohvalama ime,
Udivljenom predaje potomstvu,
Da ga čuva, da se diči s njime.
Al' je malo Marko učinio
Kod tolike nevolje i jada;
Zemlja moja nemilice strada.
Hoće l', Bože, to dugo trajati?
|