Сан Краљевића Марка/2
УГЛЕД 2
Вила укаже се на брегу.
ВИЛА:
Марко, Марко, зар и теби
Тешко време дође,
Да ти сила мишце крепке
Тако брзо прође?
Да Србија сиротује
У сили и снази,
Да је терет насилија
Неприметно гази?
МАРКО:
То је грло посестриме виле,
Која често мени помагаше,
Сабљи мојој силу придаваше,
На бојишту кад бијах за правду!
Ходи, ходи, посестримо моја,
Сад је Марку нужна помоћ твоја.
ВИЛА (сиђе):
Зовеш ли ме, побратиме Марко?
С тешким срцем к теби ја долазим.
МАРКО:
Немој, сестро, јер код теб'налазим
Тек утеху у сумору моме.
O, погледај, низ је мог живота
Пун отрова и бодљивог трња.
Праотаца знано име Мрња
Још под оцем мојим би презрено.
Као последњи себар ја по свету
Блудих, идох, тумарах без цељи;
Мишца моја сустаде у дели,
Ал' за Српство не учини ништа.
Што је смртног оку сакривено,
То је теби, посестримо, јавно,
Хоће л,' казуј, кадгод сунце сјајно
Моме Српству опет просинути?
ВИЛА:
Рода твога јасно огледало,
Бодрог духа с крепком мишцом Марко!
Донде живот твој познаје цене,
Док слободе сунце сија јарко.
К'о што си ти по свету ходио,
Тако ће се род твој расејати,
Именом ће само казивати,
Да је грана српскога народа.
Што ти цара служи у Стамболу,
Судбине је то пресуда строга,
Јер ће многи од народа твога
Исто тако служит' иноверцу.
Цар ће земљу српску попленити,
Заробиће дечицу нејаку.
Начиниће од њих јаничаре,
Ти ће турско узвисити царство.
МАРКО:
Ах! зар Србин да Србина мори?
ВИЛА:
Тако закон правице говори,
Јер над земљом почивају греси.
Знаш ли дело оца твога крвно?
МАРКО:
О, престани! Отац ми је био.
Народ њега, а он мене прокле,
Ал' је сину свето име отац.
ВИЛА:
Није само он отровао Српство.
У свештеном Немање племену
Колкогубна бијаху убиства!
Зар на добро такова злочинства
Да се збуду Србину и земљи?
Распра, инат, раздор и себичност
Убила је и убиће Српство.
Ова куга док у роду буде,
Нема теби, Србине, напретка.
Кад с' укажу прави родољупци
У повећем броју у Србији,
Кад науче општу рода ползу
Својој ползи претпостављат' вољно,
Онда ће ти засијати красно
Среће рода мило сунце јасно. (Ишчезне).
МАРКО:
Признајем ти силу твојих речи,
У њима је све сама истина;
Али савет празно онде звечи,
Где су страсти запушиле уши.
|