Samson i Delila
| Samson i Delila Pisac: Laza Kostić |
Samson i Delila
I
„ Oj, Samsone, majčin dane,
Izrailjev Dični brane,
mrzi, sinko, Filišćane —
Filišćani mrze nas!
Al' ne ljubi, moj golube,
filišćanske tolke ljube, —
jača ljubav neg omraz!
Al' I otkud u tih grudi'
gde muževom otrov sudi,
za žene im tolka slas?”
Tako majka od milina
junačkoga kara sina,
diva sviju junačina;
divak sinak zbori njoj:
„Zar muževi? — Sram je reći! —
što ih tisuć bega pseći
od vilica magareći'
kad zamahne sinak tvoj?
To muževi? To su žene!
Pa zar žene protiv mene?
Kad s ženama vreme gubim,
Volim s ženom da se ljubim
no s ženama biti boj.”
„Ali zašto Filišćanke,
mamne tanke domišljanke?
Izrailjke, izrajanke,
zašto, sine, ne bi nji'?
Uzmi Maru, imaš stada,
od istoka do zapada,
stadovita j' oca kći!
Uzmi Saru, imaš zlata,
a lepotom vredi mlada
filišćanske cure tri!”
„Izrailjke? — Nekad beše,
dok me slave ne poneše,
ne znajući svoje seše,
prosio sam jednu ja.
Imala je jednog čika,
filišćanskog najamnika,
čiko njojzi bole zna:
odvede je na prevare
među svoje gospodare —
sad im noću uz pehare
mesto žiška licem sja.
Jest, al' sada, bože sveti!
kad od mene tuđin strepi,
sada me se svaka lepi!
Sad me ljube, sad me mare,
sad mi nude Sare, Mare, —
poneare! —
Filišćanke nisu verne,
al' neveru ljubim njinu,
jer je vera u svojinu,
u rođeno, u maternje. —
Pa te čežnje, tog snebiva,
u junaku što uživa
a krvnika opšte sreće
otiskuje, mrzi, neće!
Tog sudara izobilja
razigranih dveju sila
od omraze, od omilja, —
oh, Delila!”
„Šta? Delila? —
Tako li se zove vila
što je srce sinu mome —
zar sa mnome
podelila?”
„Da, Delila!”
Odazva se vitez mladi,
te se rukom
po junačku čelu gladi,
sklopljenih se maša veđa
kao da se nečeg seća,
muči mukom.
Al' badava rukom krije
ponos-čelo i povije,
osećaja sakrit nije
iz osmejka što se smije,
što s' iz otih divskih grudi
u nadimu teškom budi,
što iz kreta svakog bije,
iz obilnih što se vlasi
od potresa tajne stras'i
u raspletnih bujnih mlazi'
zatalasi,
sakrit nije...
I ne sakri osećaja,
već iz grudnog ispotaja,
iz uvojna kosotresa,
iz osmejka bonog teza,
u jedan se uzdah sliva:
„Oh Delila!”
Pa kô potop od bujice
kad ustavu prvu svali
te poplavom bujnih vali
ruši, dere neštedice,
po uzdasih tako prvi'
u junaka reč povrvi:
„Oh Delila!
kakva li si, pusta, bila,
kad pogubih tebi vojna,
od gazanski što je vrata
odbijao nesavlada!
Ti se maši koplja bojna,
pa iz grla viknu gojna:
,Za mnom, žene!
preda mnom je vojnov sene!'
Te namignuv izmičarom,
postiđenim ženskim karom,
ti zavitla, ja prihvatih; —
al' kako si bila divna
u zanosu žara kivna:
da te vidim još jednome,
slatki grome,
oružje ti natrag vratih,
udri, rekoh, sloboda ti! —
No poruga moga diva
potpala ti beše sevu,
te u gnjevnom razagrevu
već se lati mača siva
i zamânu, —
al' zamanu!
U zanosu i u žaru,
ja podiđoh tvom udaru,
u žestokom, u zagrlu,
grudima te digoh, vrlu —
obamrlu.
Ja podiđoh tom udaru,
al' od žešćeg od udara,
od očiju, od nedara,
osta rana bez vidara! —
oh al' evo što je vida,
što je skida!”
U toj reči, ispod grudi
vadi svile komad žuti,
na svili je sitan vez; —
taj je vezak što zamuti
Samsonovu bistru sves': —
šaren vezak njemu niže
jedno lišce,
a pod lišcem sitno piše
po komadu žute svile:
„doveče si u Delile!”
II
U svetu Gazu, u Dagonov hram,
filišćanske je vođe skupila
Samsonova nesavladana ćud.
U hramu gori žrtvenički plam,
prosevkuje sumrakom svodovskim,
osevkuje bogovska stupila;
al' žešće još u grudma vođevskim
prosevkuju kroz razbor im i sud
Samsonova junačka čudila.
Progovara gazanski stari vođ:
,,Ne ostaje nam druga pripomoć,
delila samo, prevara i noć,
kom ne dosadi mržnja do sada,
tom ljubav nek je smrtna dosada.”
Svi ostali se bradom zglađuju,
te gazanskome reč povlađuju:
„Ne ubismo ga mržnjom do sada,
nek mu je ljubav smrtna dosada:
ne ostaje nam druga pripomoć
delila samo, prevara i noć.”
Pokloniše se starci u povlad,
u jedan klim, u jedan bradoglad.
Al' ima jedan među njima mlad,
Askalon mu je očevina grad,
na glavi mu je zlatan oblučac,
sa grudi mu kamenja stoji sev,
al' žešći još iz očiju mu gnjev:
„Delila zar? Zar žena, bludnica,
posteljičarka kmeta robovskog
junačkom rodu da nam bude spas?
Je l' ovo zbor? Je l' ovo sudnica?
svetilište li hrama bogovskog?
il' svedilišta oskrnavni jaz?
Al' moja je žestina uzalud
kad vidim već, kad vidim i kad znam.
da j' onim žarom planula mi grud
što gori njim en' onaj sveti plam,
ipak bi samo zato gorukô,
da bolje vidim — grdna porugo! —
da bole vidim srama našeg mrak.
Zborujte s njome, da vam nisam kriv,
al' ja vam odoh sad u nedoziv!”
I ode knez. U hramu Dagona
za bogov kip malena beše klet,
molitvenište božnog nagona,
svileni tek je zastiraše vez;
u otu klet je otišao knez.
Drugari mu se stari zgledaju;
da l' gnjevne možda reči tuviše,
te smišljaju da dobar beše svet? —
Osmeškuju se „Mlad je suviše!”
Pa, božansku pogledajući klet,
namiguju: „Sad ode na zaklet!” —
Uvedoše Delilu. Gori plam;
u goruku žrtvenog svetila
glavarima se klanja delila,
Samsonovih milina divni stan.
Progovara gazanski kneže sam:
„Razumele su, ćerko, vojvode
da tebi noću krišom dovede
krvnika nam Samsona! Ćerko, čuj!
I noćas ako dođe nesretnik,
nek iskaže na zagrljajni ljulj
činovnoj snazi šta mu biva vig.
A kad se slegne slatki sanak u nj,
čuvaru našem željen podaj mig —
pa umesto krvnika roda tvog
u tvoj će pasti blažen zagrljaj
žeženog zlata nebrojeni slog,
i purpura i kamen samosjaj.”
Ućutao je gazin stari knez —
iščekuje se Delilina reč.
Jeste li vid'li hrčad, ogarčad,
kad gospodara svog opskakuju,
te štekom draže lovački mu smer,
a on ih tiša stegom smišljenom
da ne bune već pogođenu zver?
U delili se tako krenula,
na pozivnu glavara zapovest,
ispod srca životnih strasti mah:
sramota, ponos, groza, ljubav, strah —
no zazorna stišavaše ih svest
u svetoj zbili hrama bogovskog.
Al' kad je zverski razabrala smer
što starčeva joj dava ponuda,
odusta zazor, straščad posukta
kô dobra paščad na golemu zver.
„Budalo stara, kukavico siv!
Samsona — ja — da izdam — omanom?!
Šta misliš, dede, ko ti je taj div?
Gospodar ti je, znaš li, gospodar,
gospodar tvoj, a moj je, moj je — car!
Pa kakvom si se poneo pomamom
da meni ti, ti meni nudiš dar?! —
Ja nemam zlata, nemam purpura,
ni bisera, ni kamena što sja,
al' imam sve: — Samsona imam ja!”
Glavari glede, blede, trnu, mru,
u hramu je tišina samrtna.
Čuje se goruk svetog plamena.
uz žestoki Delilin predisaj.
Al' odonud de sveta beše klet
zašušta kanda svilen onaj vez, —
ispoda nj obraz ukaza se bled:
askalonski se mladi čini knez,
i jedan gled i jedan živi gred —
na Delilu je pošô u polet:
„Devojko, ženo, druže, delilo!
objavljen liče svetoga mi sna,
međ ženama ti jedna delijo,
iz ovih ruku ne puštam te ja!”
Koliko beše milostiv mu vik,
toliko strašan govornikov lik:
s postolja, misliš, Dagon siđe sam,
da osveti obesvećen mu hram.
delila ciknu, prebledi kô sen,
obnesvešćena pade na kamen.
III
U po šeste bujne noći
što mu svesti ne dad' oči,
iz ljubavnog neodvaja
Delilina zagrljaja
Samson skoči:
„Ženo, ženo, kaži pravo
je l' u tebi bog il' đavo?
Zar se tako usta ljube
što im zubi rodu tvome
na razboju samrtnome
samim škripom glave rube?
Zar se tako želno-voljno
obamire na toj ruci
što ti sa nje sinoć vojno
na samrtnoj beše muci?
što ti sa nje mnogoj braći
kratki večak posta kraći?
Ženo, ženo, kaži pravo
je l' u tebi bog il' đavo?”
Kô Mojsije na Sinaju
kad ugleda u osjaju
snova svojih ovaput
što naroda prvom sinu
iz oblaka crnog sinu
sevotinom obasut:
delila se tako baca
pred sinajskom gorostasa,
celuje mu kolena,
uvojke mu gladi vlasa
sa čeonog što se krasa
do junačkog viju pasa
oko diva golema.
„Hoćeš da ti kažem pravo?
U meni je bog i đavo,
divan đavo kâ i bog:
ispod neba tvoga čela
snela mi je vrela žela
zrak bogovskog oka tvog;
a vladalac uđe mraka
iz oblaka uvojaka
u zanosnu moju svest,
zamrsi mi bujnim pramkom,
ulovi mi gujnom zamkom,
obezumnu moju žest.”
„Zar u tebi moja kosa?
u tebi mi oči zar?
pa na meni šta još osta
da naknade bude dosta
za te strasti nenažar?”
„Oh, kam da je za odnetak
ove kose silni spletak,
žela mojih neprovir!
Zagrljajem da je kosim,
u nedrima da je nosim,
da mi bude nedromir!
Pa da mi je popit oči
poljupcima jedne noći,
kamo sreća, kamo slas'!
Jer onda bi tek delila
tog ostatka vredna bila,
desna ruko, tvoga mila,
medna usta, vas, oh, vas!”
Šesta noć se tako zbori,
šesta noć se tako gori,
šesta noć se tako mori,
šesta noć:
od naslade i miline
verne strasti Deliline
u junaku većem gine
svest i moć.
Pod uverom njenih slova
sklaplju mu se oči crne,
crna vrata svetlih snova;
u zanosu srce trne,
rusa glava malaksava,
na tvoje se spušta krilo
oj, delilo, —
Samson spava.
Ništ mu sanka ne buduka,
ni skokovca besna huka,
ispod okna Delilina
što se strmi sa visina,
a kamoli ona jeka,
ona dreka izdaleka,
preko gora, preko reka,
da će doći sad do njega!
— Narod bega:
„Oj, Samsone, majčin dane,
Izrailjev dični brane,
udri, sinko, Filišćane,
Filišćani tuku nas!
Hanaan je jedno groblje,
tvoja majka jadno roblje!”
tako dalek zbori glas.
A čuje li tog pozdrava,
tog pozdrava smrtnih strava,
izrailjskom rodu glava? —
Samson spava.
Samson spava, ne čuje ga,
al' ga čuje glava sveta,
al' ga čuje gospod četa,
al' ga čuje Jehova:
Serafimi nisu sišli,
al' delila što sad misli,
To je miso njegova!
„Na toliko moga žara
zar se ništ ne odgovara?
Na toliko strasti prave,
na toliko zbiljske jave,
zar odgovor lažni san?
Ili možda nema vere
da Mi ljubav nema mere
ni u sjajnom očnom blizu,
ni u bujnom neostrizu
divne kose — ali stan!”
diže ruke te sa zida,
od postelje, sa dohvata,
sa veziljska suha zlata
nožičice jedne skida:
„Divska koso, njivo divna,
na tebe sam sada kivna!
dopusti mi da te kosim,
da te kosim, da te nosim,
da pokažem tvome lavu
što mu carsku dičiš glavu,
iako te sa nje skosim,
da je divan baš i osim!”
I okupi kosu vojnu,
nožicama po njoj krojnu,
stade seći pram po pram;
pa podiže rukovetak,
njim će svoj da kiti kletak,
svoje sreće mali hram;
i već uze ređat breme
od ljubavi pregoleme
po svom telu i odelu,
po pokućstvu žensku celu,
striz po strizak, niz po nizak;
sad baš kipa kiti mala
što kazuje boga Bala,
Filišćanu znak pobožja: —
pade slika sa podnožja;
delila se grozom strese,
obazre se,
u grlu joj zasta vrisak: —
Je l' to Samson, što tu spava?
Samsonova to zar glava?
tih vilica grdni zjap?
te nozdrve uzvijene?
te zar oči ispijene?
pa te uši — taj nezgrap?
Ista slika, bog i duša,
na samrti njena muža,
isti zelen, bledi vap!
Strašna misô, ponoć nema,
mali žižak dogoreva,
u Delile duše nema,
tek da samo iz vajata
posrćući nađe vrata.
A napolju, u po trema,
susreta je jedna žena,
ta je žena mati njena;
majci svojoj ćerka pada
jecajući oko vrata:
„Majko mila, majko stara,
opet ideš od glavara?
Znadem šta se tamo sprema,
al' Samsona više nema,
mesto njega en' u kleti
na postelji mojoj spava
avet grdna mojih strava, —
Dagon mi se njome sveti,
što mu hrama obesveti;
eno vam je, sad naval'žte,
na njoj, na njoj kiv iskal'te!
A šta na to majka stara?
Sa ulice trem otvara,
iz ulica sa svih strana
silne čete Filišćana:
„Amo, deco, Samson spava!
Budimo ga! Kamo sprava?
Kamo ostra slepila?
A ti, ćerko, ne stoj tuna,
ucena je tvoja puna:
svetla kruna Askaluna
za tebe se spremila!
Živo, sinci, kamo klinci?
kamo ostra slepila?”
I nagrnu četa mnoga,
puna duha crna, zloga;
iz kuće se začu vris, —
pod Delilom kleca noga:
vrisak beše njenog boga,
Samsonova oba oka.
IV
U tamnici je sužanj, okovan,
u tamnici je glava naroda,
u tamnici je snaga naroda,
u tamnici je nada naroda,
u tamnici mu sudac bogodan,
u tamnici je Samson, okovan.
Pa sve zbog jedne žene! Žene zar? —
U tamnici junaka sviju car,
i glava, snaga, nada roda svog
i božji narod i u njemu bog.
U tamnici? Al' tamnica je pet:
Filišćanova, to je jedna tek,
al' on je slep,
i tamnica mu celi beli svet,
i tamnica mu ljubavni mu jad;
al' tamnice bi sve te podnô rad,
da nije jedne što mu pije krv:
da nije narod Fulišćanom strv;
tu tamnicu, taj okov da je strest,
krivice svoje nemilosnu svest!
Al' bog je velik:
žeženo gvožđe kô kad se kali
u studni vali
te biva čelik,
tako se duša sužnoga diva,
paljena slavom sjajnih pobeda,
topljena žarom željnih pogleda
ognjenog oka Delilinoga,
tako se srce od plama živa
u smrtnu studen tamnice skriva,
slepilom žarki pogled okiva,
te — pesnik biva.
Samson je pevô.
Pevô je zemlju, pevô je nebo,
narod i boga, slavu i sram:
junaštva svoga minula dela,
divotu mušku divskoga tela,
prebujne kose srezani pram,
ugasle zvezde zenica slepih,
pevô je pogled očiju lepih,
pevô je ljubav i njenu silu,
oh, i Delilu!
Šta je s Delilom? Kamo Delila?
Zar i njoj slomi tamnica krila?
zar i njoj oči u večnoj noći,
ta neće biti, oh, neće moći:
gvozdeni šiljci, slepila kleta,
stopili bi se od njena gleda;
al' u snu, možda, s njegovih grudi?
Oh, — da poludi!
Samson je pevô, ori mu se glas,
bojeva smrtnih nekad živ užas
nadjekuje okova tužni zvek,
s tamnica stresa memlu kamena.
Pa ni kamen mu mâ ne sprečuje,
čak na dno pakla prodire mu jek,
razbiraju ga dusi plamena.
Al' onaj gore, taj ga ne čuje;
već otvara Filišćanima sves',
čuje ga mladi askalonski knez
te zbori lepoj svojoj nevesti:
„Delilo, dušo, slatki savezu,
čuješ li taj priželjak nebesni
slavuja slepog u tom kavezu?
čuješ li pesme, znaš li kakve su?”
delila čuje i delila zna,
od opomene spopada je stra',
od pomisli se krvca sleđuje,
a kamo l' glasa tutnjavina ta,
što zalečen tek bol pozleđuje,
al' ipak veli: ne zna, ne čuje!
„Šta, ne čuješ ga? Ne čuješ ga zar?
pa neka dođe, da ga čuješ bar!”
„Okani me se, mahni me se sad,
vesele da nam tuđ ne kvari jad!”
„Veselje zar? Ti strepiš, blediš, mreš, —
ha, još ga žališ? Još ga lubit smeš?
Za sutra će se svadba spremati,
al' Samson će svatovac pevati!”
Nabreknu roba, rob s' udaljuje
i tamnica se odmandaljuje.
„Oj sužnju, robe, robe nerobe,
evo ti nosim gusle kedrove,
ako ti glas od pesme oslabi
da uz njih sutra pevaš o slavi.”
„Čuvare bedni,” zbori sužanj div,
„čuvare budni slepog jada mog,
daj amo gusle, amo lucanj kriv,
nadapeste l' im odrezan mi vlas?
Al' donese l' mi drugi kakav glas?
Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog?
No bog će ga sačuvat, ustreba l' —
al' šta delila, zbori, živi l', zna l'?”
Filišćanin se maša za mandal:
„U nagradu sa vešte izdaje
gospodar mladi, Askalonski kralj,
na ženidbu s Delilom pristaje! —”
U Samsonovim grudma nema dâ.
„Rad izdaje? Rad kakve?” prošapta.
„Rad kakve? Gle, još pita! Ha-ha-ha!”
I ode čuvar jasno kikoćuć,
zatvoriše se vrata, škrinu ključ,
iz tamnice se grdan začu rik,
kô ranjen lav il' kô nadražen bik,
poraskidani zveknuš' okovi:
mandal se strese, čuvar drkće sav,
— pomozite mu silni bogovi! —
al' presta rik, tišina, kamo lav?
Ni glasa mu, — čuvara prođe stra':
„Ni glasa više? — Ha-ha-ha-ha-ha!”
V
Askalon je divan grade,
primorje ga više nema:
dvor do dvora, hram do hrama,
stub do stuba, trem do trema.
Al' hramovi svi su mali
pored onog hrama sveta
u kom glavom obitava
Astarota, mati sveta.
Od suhoga stoji zlata
salivena slika njena,
pod nogama slike zlatne
bela stena od stepena.
Od suhoga stoji zlata
salivena slika njena,
na temenu slike zlatne
krov od hrama mirno drema.
U očima slike zlatne
neka miso ko da seva
gledajući ispod sebe
kakva li se slava sprema.
U hramu se svadba slavi,
tih svatova više nema:
Askalonski car je ženik,
a delila lepa neva.
Čelo nogu sede ,mladi
boginjina lika sveta,
do visine njihne jedva
žagor svadbe što dospeva.
Čelo nogu boginjinih
sede mladih vrh stepena,
mlad je ženik živi plamen,
a nevesta bleda, nema.
Mlad je ženik plamen živi,
gori, zbori, pripoveda:
„Što je tebi, zlato moje?
Što me sunce ne pogleda?”
„Ne pitaj me, srećo carska,”
nevesta se ispoveda,
„još je Samson u životu,
to je izvor mojih beda.
dok je krvnik taj na svetu
nisam tebe, care, vredna,
boginji ga žrtvuj danas,
davno mu je krvi žedna.
Nek boginji bude žrtva,
pogubi ga, kruno svetla,
skini mržnju s moje duše,
da ljubavi nije smetnja.”
Tako zbori neva mlada,
razgovor joj ognjem seva,
mlad je ženik mrko gleda,
pogledom je sagoreva.
Mlad je ženik mrko gleda,
nema zbora, lica bleda,
a nevesta moli, kune,
iz očiju bol isceda.
Iz očiju bolom prosi
nemilosna milos' neva,
za nemilos' jednu mušku
obećava milos' žena.
Mlad je ženik mrko gleda,
pomrkuje roba verna, —
to je vid'la jedna stara,
krunisana brada seda.
Krunisana seda brada
filišćanskog carskog veća,
što seđaše kraj boginje,
mladencima iza leđa.
Krunisana seda brada
mladoženji tiho smeta:
„Ne sinovče! nemoj tako,
ne skrnavi sveta reda!
Izrailjski svećenici
evo t' sede do kolena,
a ti skidaš glavu glavi
izrailjska roda cela.
Ne, sinovče! nemoj tako,
ne skrnavi sveta reda!
Zamoli ga i ti malko,
izrailjska brado seda!”
Izrailjska seda brada
svećenik je prvog reda,
u svatove dozvala ga
filišćanskih moć pobeda.
Moć pobeda filišćanskih
i naroda grdna beda
i naslada zlobe radi
Samsonovih slavnih dela.
„Svetla kruno, slavo mlada,”
svećenički zbori deda,
„misliš li mu ti milostit,
izrailjski narod ne da.
Pustiš li ga mirna, zdrava,
njegov narod smrt mu sprema:
kamenjem će da g' utuče,
buntovnik je, da ga nema!”
Htede starac dale kleti,
al' u grlu stade kletva:
evo s' onaj sluga vraća
što ga posla kruna svetla.
Poslani se vraća sluga,
za njim vode jednog slepca,
stade dreka Filišćana:
„Ubijte ga, jednog štenca!”
Jedan oca, drugi sina,
svaki druga žali svesna,
što izdahnu pod udarcem
Samsonova bojna besa.
Kô gomila divljih pasa
kad napadne tigra zvera,
tak o graja Filišćana
na Samsona jurnut smera.
Stade dreka Filišćana,
al' nijednog svata nema
da se takne smelim dirom
Samsonova divskog tela,
Samsonova tela divskog
i glave mu bujnog resa,
— zarasli su sramni trazi
Delilina kobna reza! —
Zarasli su trazi sramni,
obnovi se snaga mesa
u kidanju od okova,
u drmanju sužnih reza.
Obnovi se divska snaga,
al' ne vidi dana bela,
svetovi se kreću grudma,
al' selena sunca nema.
Od podvika Filišćana
priviđa mu s' bitka sveta:
„Kô je junak”, div zagrmi,
„sa Samsonom da s' ogleda?
Ko je junak?” — U gomili
nema glasa, duše nema,
samo jedan cik se začu
sa visine, sa stepena.
Samo jedan cik tek beše,
al' Samsona žešće sleta
nego rika cele vojske
S protivnikom kad se sreta.
Jedan cik tek, jedan skok tek,
i evo ga vrh stepena,
i evo ga do neveste
i carskoga vojna njena;
bez pokaza vida svoga,
bez očiju dana bela,
tek poveden jednim cikom
i mirisom njena tela.
Skamen'lo se carsko veće,
svećenikom krvi nema,
prikovan je ženik mladi,
bleda lica, zbora nema.
A nevesta nema glasa
da joj vriskom odoleva,
sakrila se za stup zlatni
Astarote, majke sveta.
Za stup zlatni Astarotin,
što počiva na njem greda,
a na gredi krov kristalov
golemoga hrama sveta.
Oko struka boginjina
nevesta je ruke svela,
samrtne joj kapi biju
s obamrla bela čela.
U prostoru grdna trema
tišina je mrtva, nema,
Samson čuje otkucaje
izdajnička srca njena.
Samson diše predisaje
najmilije sviju žena,
paklenim se seća bolom
sviju slasti, sviju beda.
Paklenim se bolom seća,
paklena ga misô cepa,
za belu je hvata ruku,
žestina mu kivna, slepa.
Za belu je hvata ruku
Samsonova ruka leva,
a desna se slepo strmi,
da se maši vrata njena.
desna Mu se slepo strmi,
al' umesto vrata bela,
za grlo je uhvatio
Astarotu, majku sveta.
Astarote sliku zlatnu,
što je na njoj naslon greda,
i celoga krova teškog
boginjina hrama sveta.
Kolika li beše str'oga
Samsonova bola preka,
zaljulja se Astarota,
prsnu zlato, puče greda.
Raspade se cela građa
od livanska teška kedra,
na junačke pada glave
i na bela pada nedra.
Kô usovi sa Livana
kad ukopnu na vrh brega
te kedrove zbrišu luge
pod navalom silna snega:
Tako tutnji, tako puca
poljuljana zgrada cela,
na junačke pada glave
i na nedra pada bela.
I na krune i na vence
i na mitre od obreda,
i na starce i mladence,
na rumena i na bleda.
I na zlato i na svilu,
i na pesme od vesela,
na Samsona i Delilu
i na kletvu njinih želja.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|