Самсон и Делила

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Самсон и Делила
Писац: Лаза Костић



Самсон и Делила

I
„ Оj, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев Дични бране,
мрзи, синко, Филишћане —
Филишћани мрзе нас!
Ал' не љуби, мој голубе,
филишћанске толке љубе, —
јача љубав нег омраз!
Ал' И откуд у тих груди'
где мужевом отров суди,
за жене им толка слас?”

Тако мајка од милина
јуначкога кара сина,
дива свију јуначина;
дивак синак збори њој:
„Зар мужеви? — Срам је рећи! —
штo их тисућ бега псећи
од вилица магарећи'
кад замахне синак твој?
То мужеви? То су жене!
Па зар жене против мене?
Кад с женама време губим,
Волим с женом да се љубим
но с женама бити бој.”

„Али зашто Филишћанке,
мамне танке домишљанке?
Израиљке, израјанке,
зашто, сине, не би њи'?
Узми Мару, имаш стада,
од истока до запада,
стадовита ј' оца кћи!
Узми Сару, имаш злата,
а лепотом вреди млада
филишћанске цуре три!”

„Израиљке? — Некад беше,
док ме славе не понеше,
не знајући своје сеше,
просио сам једну ја.
Имала је једног чика,
филишћанског најамника,
чико њојзи боле зна:
одведе је на преваре
међу своје господаре —
сад им ноћу уз пехаре
место жишка лицем сја.

Јест, ал' сада, боже свети!
кад од мене туђин стрепи,
сада ме се свака лепи!
Сад ме љубе, сад ме маре,
сад ми нуде Саре, Маре, —
понеаре! —
Филишћанке нису верне,
ал' неверу љубим њину,
јер је вера у својину,
у рођено, у матерње. —
Па те чежње, тог снебива,
у јунаку што ужива
а крвника опште среће
отискује, мрзи, неће!
Тог судара изобиља
разиграних двеју сила
од омразе, од омиља, —
ох, Делила!”
„Шта? Делила? —
Тако ли се зове вила
што је срце сину моме —
зар са мноме
поделила?”

„Да, Делила!”
Одазва се витез млади,
те се руком
по јуначку челу глади,
склопљених се маша веђа
као да се нечег сећа,
мучи муком.
Ал' бадава руком крије
понос-чело и повије,
осећаја сакрит није
из осмејка што се смије,
што с' из отих дивских груди
у надиму тешком буди,
што из крета сваког бије,
из обилних што се власи
од потреса тајне страс'и
у расплетних бујних млази'
заталаси,
сакрит није...
И не сакри осећаја,
већ из грудног испотаја,
из увојна косотреса,
из осмејка боног теза,
у један се уздах слива:
„Ох Делила!”

Па кô потоп од бујице
кад уставу прву свали
те поплавом бујних вали
руши, дере нештедице,
по уздасих тако први'
у јунака реч поврви:
„Ох Делила!
каква ли си, пуста, била,
кад погубих теби војна,
од газански што је врата
одбијао несавлада!
Ти се маши копља бојна,
па из грла викну гојна:
,За мном, жене!
преда мном је војнов сене!'
Те намигнув измичаром,
постиђеним женским каром,
ти завитла, ја прихватих; —
ал' како си била дивна
у заносу жара кивна:
да те видим још једноме,
слатки громе,
оружје ти натраг вратих,
удри, рекох, слобода ти! —
Но поруга мога дива
потпала ти беше севу,
те у гњевном разагреву
већ се лати мача сива
и замâну, —
ал' заману!
У заносу и у жару,
ја подиђох твом удару,
у жестоком, у загрлу,
грудима те дигох, врлу —
обамрлу.
Ја подиђох том удару,
ал' од жешћег од удара,
од очију, од недара,
оста рана без видара! —
ох ал' ево што је вида,
што је скида!”

У тој речи, испод груди
вади свиле комад жути,
на свили је ситан вез; —
тај је везак што замути
Самсонову бистру свес': —
шарен везак њему ниже
једно лишце,
а под лишцем ситно пише
по комаду жуте свиле:
„довече си у Делиле!”

II
У свету Газу, у Дагонов храм,
филишћанске је вође скупила
Самсонова несавладана ћуд.
У храму гори жртвенички плам,
просевкује сумраком сводовским,
осевкује боговска ступила;
ал' жешће још у грудма вођевским
просевкују кроз разбор им и суд
Самсонова јуначка чудила.
Проговара газански стари вођ:
,,Не остаје нам друга припомоћ,
делила само, превара и ноћ,
ком не досади мржња до сада,
том љубав нек је смртна досада.”
Сви остали се брадом зглађују,
те газанскоме реч повлађују:
„Не убисмо га мржњом до сада,
нек му је љубав смртна досада:
не остаје нам друга припомоћ
делила само, превара и ноћ.”
Поклонише се старци у повлад,
у један клим, у један брадоглад.
Ал' има један међу њима млад,
Аскалон му је очевина град,
на глави му је златан облучац,
са груди му камења стоји сев,
ал' жешћи још из очију му гњев:
„Делила зар? Зар жена, блудница,
постељичарка кмета робовског
јуначком роду да нам буде спас?
Је л' ово збор? Је л' ово судница?
светилиште ли храма боговског?
ил' сведилишта оскрнавни јаз?
Ал' моја је жестина узалуд
кад видим већ, кад видим и кад знам.
да ј' оним жаром планула ми груд
штo гори њим ен' онај свети плам,
ипак би само зато горукô,
да боље видим — грдна поруго! —
да боле видим срама нашег мрак.
Зборујте с њоме, да вам нисам крив,
ал' ја вам одох сад у недозив!”
И оде кнез. У храму Дагона
за богов кип малена беше клет,
молитвениште божног нагона,
свилени тек је застираше вез;
у оту клет је отишао кнез.
Другари му се стари згледају;
да л' гњевне можда речи тувише,
те смишљају да добар беше свет? —
Осмешкују се „Млад је сувише!”
Па, божанску погледајући клет,
намигују: „Сад оде на заклет!” —
Уведоше Делилу. Гори плам;
у горуку жртвеног светила
главарима се клања делила,
Самсонових милина дивни стан.
Проговара газански кнеже сам:
„Разумеле су, ћерко, војводе
да теби ноћу кришом доведе
крвника нам Самсона! Ћерко, чуј!
И ноћас ако дође несретник,
нек искаже на загрљајни љуљ
чиновној снази шта му бива виг.
А кад се слегне слатки санак у њ,
чувару нашем жељен подај миг —
па уместо крвника рода твог
у твој ће пасти блажен загрљај
жеженог злата небројени слог,
и пурпура и камен самосјај.”
Ућутао је газин стари кнез —
ишчекује се Делилина реч.
Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад,
кад господара свог опскакују,
те штеком драже ловачки му смер,
а он их тиша стегом смишљеном
да не буне већ погођену звер?
У делили се тако кренула,
на позивну главара заповест,
испод срца животних страсти мах:
срамота, понос, гроза, љубав, страх —
но зазорна стишаваше их свест
у светој збили храма боговског.
Ал' кад је зверски разабрала смер
што старчева јој дава понуда,
одуста зазор, страшчад посукта
кô добра пашчад на голему звер.
„Будало стара, кукавицо сив!
Самсона — ја — да издам — оманом?!
Шта мислиш, деде, ко ти је тај див?
Господар ти је, знаш ли, господар,
господар твој, а мој је, мој је — цар!
Па каквом си се понео помамом
да мени ти, ти мени нудиш дар?! —
Ја немам злата, немам пурпура,
ни бисера, ни камена што сја,
ал' имам све: — Самсона имам ја!”
Главари гледе, бледе, трну, мру,
у храму је тишина самртна.
Чује се горук светог пламена.
уз жестоки Делилин предисај.
Ал' одонуд де света беше клет
зашушта канда свилен онај вез, —
испода њ образ указа се блед:
аскалонски се млади чини кнез,
и један глед и један живи гред —
на Делилу је пошô у полет:
„Девојко, жено, друже, делило!
објављен личе светога ми сна,
међ женама ти једна делијо,
из ових руку не пуштам те ја!”
Колико беше милостив му вик,
толико страшан говорников лик:
с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам,
да освети обесвећен му храм.
делила цикну, пребледи кô сен,
обнесвешћена паде на камен.

III
У по шесте бујне ноћи
што му свести не дад' очи,
из љубавног неодваја
Делилина загрљаја
Самсон скочи:

„Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?
Зар се тако уста љубе
што им зуби роду твоме
на разбоју самртноме
самим шкрипом главе рубе?
Зар се тако желно-вољно
обамире на тој руци
што ти са ње синоћ војно
на самртној беше муци?
што ти са ње многој браћи
кратки вечак поста краћи?
Жено, жено, кажи право
је л' у теби бог ил' ђаво?”

Кô Мојсије на Синају
кад угледа у осјају
снова својих овапут
штo народа првом сину
из облака црног сину
севотином обасут:
делила се тако баца
пред синајском горостаса,
целује му колена,
увојке му глади власа
са чеоног што се краса
до јуначког вију паса
око дива голема.

„Хоћеш да ти кажем право?
У мени је бог и ђаво,
диван ђаво кâ и бог:
испод неба твога чела
снела ми је врела жела
зрак боговског ока твог;
а владалац уђе мрака
из облака увојака
у заносну моју свест,
замрси ми бујним прамком,
улови ми гујном замком,
обезумну моју жест.”

„Зар у теби моја коса?
у теби ми очи зар?
па на мени шта још оста
да накнаде буде доста
за те страсти ненажар?”

„Ох, кам да је за однетак
ове косе силни сплетак,
жела мојих непровир!
Загрљајем да је косим,
у недрима да је носим,
да ми буде недромир!
Па да ми је попит очи
пољупцима једне ноћи,
камо срећа, камо слас'!
Јер онда би тек делила
тог остатка вредна била,
десна руко, твога мила,
медна уста, вас, ох, вас!”

Шеста ноћ се тако збори,
шеста ноћ се тако гори,
шеста ноћ се тако мори,
шеста ноћ:
од насладе и милине
верне страсти Делилине
у јунаку већем гине
свест и моћ.
Под увером њених слова
склапљу му се очи црне,
црна врата светлих снова;
у заносу срце трне,
руса глава малаксава,
на твоје се спушта крило
ој, делило, —
Самсон спава.
Ништ му санка не будука,
ни скоковца бесна хука,
испод окна Делилина
што се стрми са висина,
а камоли она јека,
она дрека издалека,
преко гора, преко река,
да ће доћи сад до њега!
— Народ бега:
„Ој, Самсоне, мајчин дане,
Израиљев дични бране,
удри, синко, Филишћане,
Филишћани туку нас!
Ханаан је једно гробље,
твоја мајка јадно робље!”
тако далек збори глас.
А чује ли тог поздрава,
тог поздрава смртних страва,
израиљском роду глава? —
Самсон спава.
Самсон спава, не чује га,
ал' га чује глава света,
ал' га чује господ чета,
ал' га чује Јехова:
Серафими нису сишли,
ал' делила што сад мисли,
То је мисо његова!
„На толико мога жара
зар се ништ не одговара?
На толико страсти праве,
на толико збиљске јаве,
зар одговор лажни сан?
Или можда нема вере
да Ми љубав нема мере
ни у сјајном очном близу,
ни у бујном неостризу
дивне косе — али стан!”

диже руке те са зида,
од постеље, са дохвата,
са везиљска суха злата
ножичице једне скида:
„Дивска косо, њиво дивна,
на тебе сам сада кивна!
допусти ми да те косим,
да те косим, да те носим,
да покажем твоме лаву
што му царску дичиш главу,
иако те са ње скосим,
да је диван баш и осим!”

И окупи косу војну,
ножицама по њој кројну,
стаде сећи прам по прам;
па подиже руковетак,
њим ће свој да кити клетак,
своје среће мали храм;
и већ узе ређат бреме
од љубави преголеме
по свом телу и оделу,
по покућству женску целу,
стриз по стризак, низ по низак;
сад баш кипа кити мала
што казује бога Бала,
Филишћану знак побожја: —
паде слика са подножја;
делила се грозом стресе,
обазре се,
у грлу јој заста врисак: —
Је л' то Самсон, што ту спава?
Самсонова то зар глава?
тих вилица грдни зјап?
те ноздрве узвијене?
те зар очи испијене?
па те уши — тај незграп?
Иста слика, бог и душа,
на самрти њена мужа,
исти зелен, бледи вап!
Страшна мисô, поноћ нема,
мали жижак догорева,
у Делиле душе нема,
тек да само из вајата
посрћући нађе врата.
А напољу, у по трема,
сусрета је једна жена,
та је жена мати њена;
мајци својој ћерка пада
јецајући око врата:
„Мајко мила, мајко стара,
опет идеш од главара?
Знадем шта се тамо спрема,
ал' Самсона више нема,
место њега ен' у клети
на постељи мојој спава
авет грдна мојих страва, —
Дагон ми се њоме свети,
што му храма обесвети;
ено вам је, сад навал'жте,
на њој, на њој кив искал'те!

А шта на то мајка стара?
Са улице трем отвара,
из улица са свих страна
силне чете Филишћана:
„Амо, децо, Самсон спава!
Будимо га! Камо справа?
Камо остра слепила?

А ти, ћерко, не стој туна,
уцена је твоја пуна:
светла круна Аскалуна
за тебе се спремила!
Живо, синци, камо клинци?
камо остра слепила?”
И нагрну чета многа,
пуна духа црна, злога;
из куће се зачу врис, —
под Делилом клеца нога:
врисак беше њеног бога,
Самсонова оба ока.

IV
У тамници је сужањ, окован,
у тамници је глава народа,
у тамници је снага народа,
у тамници је нада народа,
у тамници му судац богодан,
у тамници је Самсон, окован.
Па све због једне жене! Жене зар? —
У тамници јунака свију цар,
и глава, снага, нада рода свог
и божји народ и у њему бог.
У тамници? Ал' тамница је пет:
Филишћанова, то је једна тек,
ал' он је слеп,
и тамница му цели бели свет,
и тамница му љубавни му јад;
ал' тамнице би све те поднô рад,
да није једне што му пије крв:
да није народ Фuлишћаном стрв;
ту тамницу, тај оков да је стрест,
кривице своје немилосну свест!
Ал' бог је велик:
жежено гвожђе кô кад се кали
у студни вали
те бива челик,
тако се душа сужнога дива,
паљена славом сјајних победа,
топљена жаром жељних погледа
огњеног ока Делилинога,
тако се срце од плама жива
у смртну студен тамнице скрива,
слепилом жарки поглед окива,
те — песник бива.
Самсон је певô.
Певô је земљу, певô је небо,
народ и бога, славу и срам:
јунаштва свога минула дела,
дивоту мушку дивскога тела,
пребујне косе срезани прам,
угасле звезде зеница слепих,
певô је поглед очију лепих,
певô је љубав и њену силу,
ох, и Делилу!
Шта је с Делилом? Камо Делила?
Зар и њој сломи тамница крила?
зар и њој очи у вечној ноћи,
та неће бити, ох, неће моћи:
гвоздени шиљци, слепила клета,
стопили би се од њена гледа;
ал' у сну, можда, с његових груди?
Ох, — да полуди!

Самсон је певô, ори му се глас,
бојева смртних некад жив ужас
надјекује окова тужни звек,
с тамница стреса мемлу камена.
Па ни камен му мâ не спречује,
чак на дно пакла продире му јек,
разбирају га дуси пламена.
Ал' онај горе, тај га не чује;
већ отвара Филишћанима свес',
чује га млади аскалонски кнез
те збори лепој својој невести:
„Делило, душо, слатки савезу,
чујеш ли тај прижељак небесни
славуја слепог у том кавезу?
чујеш ли песме, знаш ли какве су?”
делила чује и делила зна,
од опомене спопада је стра',
од помисли се крвца слеђује,
а камо л' гласа тутњавина та,
што залечен тек бол позлеђује,
ал' ипак вели: не зна, не чује!
„Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар?
па нека дође, да га чујеш бар!”
„Окани ме се, махни ме се сад,
веселе да нам туђ не квари јад!”
„Весеље зар? Ти стрепиш, бледиш, мреш, —
ха, још га жалиш? Још га лубит смеш?
За сутра ће се свадба спремати,
ал' Самсон ће сватовац певати!”
Набрекну роба, роб с' удаљује
и тамница се одмандаљује.
„Ој сужњу, робе, робе неробе,
ево ти носим гусле кедрове,
ако ти глас од песме ослаби
да уз њих сутра певаш о слави.”
„Чуваре бедни,” збори сужањ див,
„чуваре будни слепог јада мог,
дај амо гусле, амо луцањ крив,
надапесте л' им одрезан ми влас?
Ал' донесе л' ми други какав глас?
Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог?
Но бог ће га сачуват, устреба л' —
ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?”
Филишћанин се маша за мандал:
„У награду са веште издаје
господар млади, Аскалонски краљ,
на женидбу с Делилом пристаје! —”
У Самсоновим грудма нема дâ.
„Рад издаје? Рад какве?” прошапта.
„Рад какве? Гле, још пита! Ха-ха-ха!”
И оде чувар јасно кикоћућ,
затворише се врата, шкрину кључ,
из тамнице се грдан зачу рик,
кô рањен лав ил' кô надражен бик,
пораскидани звекнуш' окови:
мандал се стресе, чувар дркће сав,
— помозите му силни богови! —
ал' преста рик, тишина, камо лав?
Ни гласа му, — чувара прође стра':
„Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!”

V
Аскалон је диван граде,
приморје га више нема:
двор до двора, храм до храма,
стуб до стуба, трем до трема.
Ал' храмови сви су мали
поред оног храма света
у ком главом обитава
Астарота, мати света.

Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
под ногама слике златне
бела стена од степена.

Од сухога стоји злата
саливена слика њена,
на темену слике златне
кров од храма мирно дрема.

У очима слике златне
нека мисо ко да сева
гледајући испод себе
каква ли се слава спрема.

У храму се свадба слави,
тих сватова више нема:
Аскалонски цар је женик,
а делила лепа нева.
Чело ногу седе ,млади
богињина лика света,
до висине њихне једва
жагор свадбе што доспева.

Чело ногу богињиних
седе младих врх степена,
млад је женик живи пламен,
а невеста бледа, нема.

Млад је женик пламен живи,
гори, збори, приповеда:
„Што је теби, злато моје?
Што ме сунце не погледа?”

„Не питај ме, срећо царска,”
невеста се исповеда,
„joш је Самсон у животу,
то је извор мојих беда.

док је крвник тај на свету
нисам тебе, царе, вредна,
богињи га жртвуј данас,
давно му је крви жедна.
Нек богињи буде жртва,
погуби га, круно светла,
скини мржњу с моје душе,
да љубави није сметња.”

Тако збори нева млада,
разговор јој огњем сева,
млад је женик мрко гледа,
погледом је сагорева.

Млад је женик мрко гледа,
нема збора, лица бледа,
а невеста моли, куне,
из очију бол исцеда.

Из очију болом проси
немилосна милос' нева,
за немилос' једну мушку
обећава милос' жена.

Млад је женик мрко гледа,
помркује роба верна, —
то је вид'ла једна стара,
крунисана брада седа.
Крунисана седа брада
филишћанског царског већа,
што сеђаше крај богиње,
младенцима иза леђа.

Крунисана седа брада
младожењи тихо смета:
„Не синовче! немој тако,
не скрнави света реда!

Израиљски свећеници
ево т' седе до колена,
а ти скидаш главу глави
израиљска рода цела.

Не, синовче! немој тако,
не скрнави света реда!
Замоли га и ти малко,
израиљска брадо седа!”

Израиљска седа брада
свећеник је првог реда,
у сватове дозвала га
филишћанских моћ победа.
Моћ победа филишћанских
и народа грдна беда
и наслада злобе ради
Самсонових славних дела.

„Светла круно, славо млада,”
свећенички збори деда,
„мислиш ли му ти милостит,
израиљски народ не да.

Пустиш ли га мирна, здрава,
његов народ смрт му спрема:
камењем ће да г' утуче,
бунтовник је, да га нема!”

Хтеде старац дале клети,
ал' у грлу стаде клетва:
ево с' онај слуга враћа
што га посла круна светла.

Послани се враћа слуга,
за њим воде једног слепца,
стаде дрека Филишћана:
„Убијте га, једног штенца!”
Један оца, други сина,
сваки друга жали свесна,
што издахну под ударцем
Самсонова бојна беса.

Кô гомила дивљих паса
кад нападне тигра звера,
так о граја Филишћана
на Самсона јурнут смера.

Стаде дрека Филишћана,
ал' ниједног свата нема
да се такне смелим диром
Самсонова дивског тела,

Самсонова тела дивског
и главе му бујног реса,
— зарасли су срамни трази
Делилина кобна реза! —

Зарасли су трази срамни,
обнови се снага меса
у кидању од окова,
у дрмању сужних реза.
Обнови се дивска снага,
ал' не види дана бела,
светови се крећу грудма,
ал' селена сунца нема.

Од подвика Филишћана
привиђа му с' битка света:
„Кô је јунак”, див загрми,
„са Самсоном да с' огледа?

Ко је јунак?” — У гомили
нема гласа, душе нема,
само један цик се зачу
са висине, са степена.

Само један цик тек беше,
ал' Самсона жешће слета
него рика целе војске
С противником кад се срета.

Један цик тек, један скок тек,
и ево га врх степена,
и ево га до невесте
и царскога војна њена;
без показа вида свога,
без очију дана бела,
тек поведен једним циком
и мирисом њена тела.

Скамен'ло се царско веће,
свећеником крви нема,
прикован је женик млади,
бледа лица, збора нема.

А невеста нема гласа
да јој вриском одолева,
сакрила се за ступ златни
Астароте, мајке света.

За ступ златни Астаротин,
што почива на њем греда,
а на греди кров кристалов
големога храма света.

Око струка богињина
невеста је руке свела,
самртне јој капи бију
с обамрла бела чела.
У простору грдна трема
тишина је мртва, нема,
Самсон чује откуцаје
издајничка срца њена.

Самсон дише предисаје
најмилије свију жена,
пакленим се сећа болом
свију сласти, свију беда.

Пакленим се болом сећа,
паклена га мисô цепа,
за белу је хвата руку,
жестина му кивна, слепа.

За белу је хвата руку
Самсонова рука лева,
а десна се слепо стрми,
да се маши врата њена.

десна Му се слепо стрми,
ал' уместо врата бела,
за грло је ухватио
Астароту, мајку света.
Астароте слику златну,
што је на њој наслон греда,
и целога крова тешког
богињина храма света.

Колика ли беше стр'ога
Самсонова бола прека,
заљуља се Астарота,
прсну злато, пуче греда.

Распаде се цела грађа
од ливанска тешка кедра,
на јуначке пада главе
и на бела пада недра.

Кô усови са Ливана
кад укопну на врх брега
те кедрове збришу луге
под навалом силна снега:

Тако тутњи, тако пуца
пољуљана зграда цела,
на јуначке пада главе
и на недра пада бела.
И на круне и на венце
и на митре од обреда,
и на старце и младенце,
на румена и на бледа.

И на злато и на свилу,
и на песме од весела,
на Самсона и Делилу
и на клетву њиних жеља.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 110 година.