Saloma
Iznemogoh i veoma oslabih, ričem
od trzanja srca mojega... I nema zdrava
mesta na meni.
(Psalam 38)
Pocrnela je koža moja i kosti moje
posahnuše od žege.
(Knjiga o Jovu, XXX, 30)
Okadila sam postelju svoju smirnom,
alojem i cimetom.
Hajde da se opijamo ljubavlju do zore,
da se veselimo milovanjem.
(Priče Solomonove, VII, 17,18)
Sive oči tonu u mrk bakar lica,
A kosa, nekad svilena i plava,
Miriše kô lišće svelih ljubičica.
Krvava i bela Jovanova glava
Javlja joj se obnoć, zvona kad zaćute,
Sred zbrkanih snova kad zanemi java,
Mesečevo mleko kad posrebri pute
I kad sladak miris prospe smokva zrela.
Tad joj drhte ruke uvele i žute,
Koje mnoga usna kvasila je vrela
U dane treptanja krvi i mišića,
I nabrana usta još jednom bi htela
Da okuse mladost razbludnih mladića,
Da im srču oči, dok se čaše liju
I udara zadah ložnice i pića;
Htela bi da ruke još jednom se viju
I stežu mermerne gole muške gnjati,
Da u muškom nedru oči joj se skriju,
Da peharom krvi svaki celov plati,
Istrošenu snagu da u nevrat prospe,
Da u večno ništa poljupcem se vrati.
Jer prazan je život, kad u jesen dospe,
I zamućen pogled crveni od suza,
Pahuljice modre starost licem ospe.
Čelo puno zmija kô strašna Meduza,
Klecave su noge, sparuškane dojke,
Crne žile — okov samrtničkih uza.
*
Ucvala je loza, mirišu devojke,
Crvene se tela, blešte muška bedra,
Kikoću se, slušaj, luzima lepojke.
Saloma, Saloma, bruji pesma vedra
I slanom se pustom krici zdravlja ore,
Sunce prži muška razdrljena nedra.
»Vaj, kako mi usta za poljupcem gore!
Vrište mlade srne, kaplje miris nara,
U oblak se diže kad od mandragore
I gubi kô život, kô dim, kao para.
O, živite život uz zvuke sosana!
Za vas cvate loza. Saloma je stara.
Ja sad slušam vetre sa Nilovih strana
I suncem pečene pojmim piramide.
Živote, živote, na me pada slana!
Ranjave mi noge od trčanja bride:
Jurila sam kao da sam s uma sišla
I tražila žene koje još se stide.
Po pristaništima prljavim sam išla
I tražila strasti u čamcima blatnim.
S jutra straža bi me pijanu našla
I šibala bičem po žilama vratnim.
— I žene mi piše strast do kosti gole!
I u šatorima vrištala sam ratnim,
Dok me oči, usta, dok me grudi bole,
Srećna kada mučim, srećna kad me muče.
...O, drveta, puna mirisa i smole,
Plodovi me vaši bludnoj strasti uče!
Zrelost, draž, mekota! — O, milosti meni:
Nemoć mi i pustoš prazno srce žuče.
O, sunce, o, noći, vama ispiveni
Udovi se grče, bez krvi i soka.
Kao urma što se večito zeleni,
Daj mi moć da sišem jezera duboka
Ispod vrela peska. Moja duša plače
I plamene suze teku mi iz oka.
Sadašnjost mi dajte, sve bešnje, sve jače
Da sobom sagorim. Dalje prošli dani!
Snage! Smrt u mome srcu groblja zače!
Smrad, pepeo, kosti, crvi lešom zbrani!
Trava iz mog tela! Novi život niče?
Vri život u grobu, nad njim kriče vrani.
Avaj, ja u svemu, što nov život kliče,
O, ali Saloma nikad, nikad više.
Novo lišće šušti, nov se potok miče,
Livadama novim novi vetar briše.
Snovi, prah i snovi!« ...U snu joj se čini
Još ljubi nekoga, grli ga i siše.
Čini joj se neki mužjak u dolini.
Čeka ga i čezne. I u smrtnom trenu,
U nemoći vrišti i mre u gorčini.
Škripe trošne kosti i udi što venu.
Modre, crne nokte u pesak zariva.
Iz usta prosipa krv i žuč i penu.
Otvorila usta, umire i sniva
Besni tanac, raskoš Irodova doma.
Beli osmeh modrim licem se razliva.
Tako mru na jugu. Saloma, Saloma.
1911
