Салома
Изнемогох и веома ослабих, ричем
од трзања срца мојега... И нема здрава
места на мени.
(Псалам 38)
Поцрнела је кожа моја и кости моје
посахнуше од жеге.
(Књига о Јову, XXX, 30)
Окадила сам постељу своју смирном,
алојем и циметом.
Хајде да се опијамо љубављу до зоре,
да се веселимо миловањем.
(Приче Соломонове, VII, 17,18)
Сиве очи тону у мрк бакар лица,
А коса, некад свилена и плава,
Мирише кô лишће свелих љубичица.
Крвава и бела Јованова глава
Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте,
Сред збрканих снова кад занеми јава,
Месечево млеко кад посребри путе
И кад сладак мирис проспе смоква зрела.
Тад јој дрхте руке увеле и жуте,
Које многа усна квасила је врела
У дане трептања крви и мишића,
И набрана уста још једном би хтела
Да окусе младост разблудних младића,
Да им срчу очи, док се чаше лију
И удара задах ложнице и пића;
Хтела би да руке још једном се вију
И стежу мермерне голе мушке гњати,
Да у мушком недру очи јој се скрију,
Да пехаром крви сваки целов плати,
Истрошену снагу да у неврат проспе,
Да у вечно ништа пољупцем се врати.
Јер празан је живот, кад у јесен доспе,
И замућен поглед црвени од суза,
Пахуљице модре старост лицем оспе.
Чело пуно змија кô страшна Медуза,
Клецаве су ноге, спарушкане дојке,
Црне жиле — оков самртничких уза.
*
Уцвала је лоза, миришу девојке,
Црвене се тела, блеште мушка бедра,
Кикоћу се, слушај, лузима лепојке.
Салома, Салома, бруји песма ведра
И сланом се пустом крици здравља оре,
Сунце пржи мушка раздрљена недра.
»Вај, како ми уста за пољупцем горе!
Вриште младе срне, капље мирис нара,
У облак се диже кад од мандрагоре
И губи кô живот, кô дим, као пара.
О, живите живот уз звуке сосана!
За вас цвате лоза. Салома је стара.
Ја сад слушам ветре са Нилових страна
И сунцем печене појмим пирамиде.
Животе, животе, на ме пада слана!
Рањаве ми ноге од трчања бриде:
Јурила сам као да сам с ума сишла
И тражила жене које још се стиде.
По пристаништима прљавим сам ишла
И тражила страсти у чамцима блатним.
С јутра стража би ме пијану нашла
И шибала бичем по жилама вратним.
— И жене ми пише страст до кости голе!
И у шаторима вриштала сам ратним,
Док ме очи, уста, док ме груди боле,
Срећна када мучим, срећна кад ме муче.
...О, дрвета, пуна мириса и смоле,
Плодови ме ваши блудној страсти уче!
Зрелост, драж, мекота! — О, милости мени:
Немоћ ми и пустош празно срце жуче.
О, сунце, о, ноћи, вама испивени
Удови се грче, без крви и сока.
Као урма што се вечито зелени,
Дај ми моћ да сишем језера дубока
Испод врела песка. Моја душа плаче
И пламене сузе теку ми из ока.
Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче
Да собом сагорим. Даље прошли дани!
Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче!
Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани!
Трава из мог тела! Нови живот ниче?
Ври живот у гробу, над њим криче врани.
Авај, ја у свему, што нов живот кличе,
О, али Салома никад, никад више.
Ново лишће шушти, нов се поток миче,
Ливадама новим нови ветар брише.
Снови, прах и снови!« ...У сну јој се чини
Још љуби некога, грли га и сише.
Чини јој се неки мужјак у долини.
Чека га и чезне. И у смртном трену,
У немоћи вришти и мре у горчини.
Шкрипе трошне кости и уди што вену.
Модре, црне нокте у песак зарива.
Из уста просипа крв и жуч и пену.
Отворила уста, умире и снива
Бесни танац, раскош Иродова дома.
Бели осмех модрим лицем се разлива.
Тако мру на југу. Салома, Салома.
1911
