[Sabraše se Zarbinčani]
Sabraše se Zarbinčani,
Zarbinčani, Golakčani:
Osman Ajduk, Šimšir Ajduk,
pa janaše silni konji,
pa prođoše kroz klisure, 5
otidoše selo Katun.
Oni traživ selskog kmeta:
„Čuješ li ne, selski kmete,
vaše selo — težak danak,
težak danak: trista groša; 10
ili pare ili glavu.“
Kmet gi dade trista groša.
Pa janaše silni konji,
otidoše u Dubnicu.
Oni traživ selskog kmeta. 15
„Čuješ li ne, selski kmete,
selski kmete dubničanski,
vaše selo težak danak,
težak danak: petsto groša;
ili pare ili glavu.“ 20
Kmet gi dade petsto groša.
Pa janaše silni konji,
otidoše belo Vranje.
Odjašiše silni konji,
otidoše na bezistan, 25
pa kupiše tursku rubu
za Ničkovu sestru, snaju.
Pa jenaše silni konji,
otidoše Neradovce,
Neradovce, u Pavlovce. 30
Oni traživ pobratima,
pobratima Stanimira.
Stapimir ga doma nema,
na radnici ručak nosi.
Na dvorovi udariše, 35
na dvorovi meandžijska.
Navališe ljuta pseta,
ljuta pseta meandžijska,
sve gi aše poskidaše.
Progovara Šimšir Ajduk: 40
„Vrćaj konja, Osman Ajduk,
će istepav Meandžijci,
Meandžijci, Osman, pusti.“
Pa vrnaše njini konji.
Kad su bili nasred reku, 45
nasred reku u Pavlovce,
te ga ide pobratime,
pobratime Stanimire.
Kad ga vide Osman Ajduk,
on u zubi dizgin uze, 50
a u ruke čift-pištolji,
pa govori Osman Ajduk:
„Pobratime Stanimire,
po vedro te nebo tražim,
ti po zemlju jošte odiš. 55
Drž’ se, drž’ se, pobratime,
da ti loknem džigericu!“
Pa na njega konja jurna.
Progovara Stanimire:
„Mili pobro, Osman Ajduk 60
toj li beše pobratimstvo?“
„Zar ti tražiš, crna svinjo,
u Turčina pobratima?“
I upali čift-pištolji,
pa si ubi pobratima, 65
pobratima Stanimira,
nasred reku u Pavlovce.
Kad videše Meandžijci,
puče puška iz dvorovi,
i pogodi Šimšir-agu, 70
Šimšir-agu, mor-dolamu.
Al’ povika Šimšir Ajduk:
„Begaj, begaj, Osman Ajduk,
će istepav Meandžijci!“
Pa puštiše silni konji, 75
pravo idev Davidovce,
Davidovce, Bujanovce,
Bujanovce, Levosoje,
Levosoje, za Oslare;
pa stignaše na bunara. 80
Na bunara kaleš Mara.
„Pomoz’ boga, kaleš Maro!“
„Bog pomogja, Ajduk Osman!“
„Izvad’, Maro, ladnu vodu,
da se, Maro, napijemo, 85
i da lice umijemo.“
Izvadila ladnu vodu.
Napiše se, omiše se.
Tada reče Osman Ajduk:
„Čuješ li ne, kaleš Maro, 90
kude žnejev Ničko, Novko?
Kude žneje Nička sestra,
Nička sestra, Nička snaja?“
„Čuješ li me, Osman Ajduk,
jutros prođe Ničko, Novko, 95
deli-Ničko šiljku nosi,
a sestra mu karafiljku.
Karafiljka se l’šteje,
a lice se crveneje;
ženski mi merak ostade. 100
Do nji ide brat gi Novko,
i na rame šiljku nosi,
ljuba nosi šareno šišane.
Šišane vu se l’šteje,
a grlo vu se beleje; 105
ženski mi merak ostade.
Oni žnejev ispod selo,
kud’ krstatu, Osman, krušku,
kude krušku do konoplje."
Progovara Osman Ajduk: 110
„Čuješ li me, kaleš Maro,
s’g ću pseta da pobijem,
da ubijem Nička, Novka,
pa će uznem njinu sestru,
i Novkovu vernu ljubu, 115
će gi pravim bel’ aname.“
Ujanaše besni konji.
Al' Osmana dremka uvatila,
oće Osman od ata da padne.
Pa povika Osman Ajduk: 120
„Vikni, Šimšir, t’nko zapoj,
mlogo me je dremka obalila.“
„Ne smem, ne smem, Ajduk Osman,
će ne čujev Ničko, Novko,
će se spremiv i ubijev.“ 125
„Vikni, Šimšir, glasno pevaj,
ti se ne boj Nička, Novka,
sas ata ću da gi zgazim!"
Viče Šimšir i zapoja.
Začula gi Nička sestra, 130
na rukovet je sednala,
pa se jadna rasplakala.
Pa povika svoji braća:
„Čujete li, moji braća,
moji braća Ničko, Novko, 135
te gi idev Osman, Šimšir!
Ja ne žalim, mili braća,
što će mene da cigančiv,
nego što će poginete."
Progovara deli-Ničko: 140
„Ne boj mi se, mila sestro,
donesite šiljke, puške.“
Otrčaše sestra, snaja,
donesoše šiljke, puške.
Progovara deli-Ničko: 145
„Čuješ li me, mila sestro,
sakrite se u konoplje;
dokle trajiv naše glave,
ne izlaz’te iz konoplje.
Ako, sestro, poginemo, 150
t’g kako vi gospod dade.“
Zabi šiljku deli-Ničko,
i na šiljku karafiljku.
Zabi šiljku deli-Novko,
i na šiljku šareno šišane. 155
Te ga ide Osman Ajduk,
kako ide, s ata leti,
rukoveti sve razbaca.
U zubi drži dizgini,
a u ruke čifti-pištolji. 160
Povikna Osman što može:
„O drž’ se, drž’ se, bre Ničko,
drž’ se, drž’ se, crna svinjo,
da ti loknem džigericu!"
Al’ povika deli-Ničko: 165
„Udri, udri, Ajduk Osman,
da mi lokneš džigericu,
ili ću ja, crna svinja,
tvoju belu džigericu!"
Karafiljka vatru dade, 170
Ajduk Osman zemlje pade,
zapali se mor-dolama.
Novko pali šareno šišane,
Šimširov at glavu diže,
pogodi ga usfed čelo, 175
pa at pade, Šimšir stade.
„Am’n, am’n, deli-Ničko,
natera me Ajduk Osman."
Iz konoplje sestra vika:
„Udri, brate, u Šimšira!“ 180
Puče puška karafiljka,
mrtav pade Šimšir Ajduk.
Dotrčaše sestra, snaja,
pa se oni prigrnaše,
prigrnaše, rasplakaše. 185
Pa odoše svoje kuće,
pa se noću opremiše,
otidoše belo Vranje,
pa pređoše preko Kale,
pobegoše u Srbiju. 190
