[Сабраше се Зарбинчани]
Сабраше се Зарбинчани,
Зарбинчани, Голакчани:
Осман Ајдук, Шимшир Ајдук,
па јанаше силни коњи,
па прођоше кроз клисуре, 5
отидоше село Катун.
Они тражив селског кмета:
„Чујеш ли не, селски кмете,
ваше село — тежак данак,
тежак данак: триста гроша; 10
или паре или главу.“
Кмет ги даде триста гроша.
Па јанаше силни коњи,
отидоше у Дубницу.
Они тражив селског кмета. 15
„Чујеш ли не, селски кмете,
селски кмете дубничански,
ваше село тежак данак,
тежак данак: петсто гроша;
или паре или главу.“ 20
Кмет ги даде петсто гроша.
Па јанаше силни коњи,
отидоше бело Врање.
Одјашише силни коњи,
отидоше на безистан, 25
па купише турску рубу
за Ничкову сестру, снају.
Па јенаше силни коњи,
отидоше Нерадовце,
Нерадовце, у Павловце. 30
Они тражив побратима,
побратима Станимира.
Стапимир га дома нема,
на радници ручак носи.
На дворови ударише, 35
на дворови меанџијска.
Навалише љута псета,
љута псета меанџијска,
све ги аше поскидаше.
Проговара Шимшир Ајдук: 40
„Врћај коња, Осман Ајдук,
ће истепав Меанџијци,
Меанџијци, Осман, пусти.“
Па врнаше њини коњи.
Кад су били насред реку, 45
насред реку у Павловце,
те га иде побратиме,
побратиме Станимире.
Кад га виде Осман Ајдук,
он у зуби дизгин узе, 50
а у руке чифт-пиштољи,
па говори Осман Ајдук:
„Побратиме Станимире,
по ведро те небо тражим,
ти по земљу јоште одиш. 55
Држ’ се, држ’ се, побратиме,
да ти локнем џигерицу!“
Па на њега коња јурна.
Проговара Станимире:
„Мили побро, Осман Ајдук 60
тој ли беше побратимство?“
„Зар ти тражиш, црна свињо,
у Турчина побратима?“
И упали чифт-пиштољи,
па си уби побратима, 65
побратима Станимира,
насред реку у Павловце.
Кад видеше Меанџијци,
пуче пушка из дворови,
и погоди Шимшир-агу, 70
Шимшир-агу, мор-доламу.
Ал’ повика Шимшир Ајдук:
„Бегај, бегај, Осман Ајдук,
ће истепав Меанџијци!“
Па пуштише силни коњи, 75
право идев Давидовце,
Давидовце, Бујановце,
Бујановце, Левосоје,
Левосоје, за Осларе;
па стигнаше на бунара. 80
На бунара калеш Мара.
„Помоз’ бога, калеш Маро!“
„Бог помогја, Ајдук Осман!“
„Извад’, Маро, ладну воду,
да се, Маро, напијемо, 85
и да лице умијемо.“
Извадила ладну воду.
Напише се, омише се.
Тада рече Осман Ајдук:
„Чујеш ли не, калеш Маро, 90
куде жнејев Ничко, Новко?
Куде жнеје Ничка сестра,
Ничка сестра, Ничка снаја?“
„Чујеш ли ме, Осман Ајдук,
јутрос прође Ничко, Новко, 95
дели-Ничко шиљку носи,
а сестра му карафиљку.
Карафиљка се л’штеје,
а лице се црвенеје;
женски ми мерак остаде. 100
До њи иде брат ги Новко,
и на раме шиљку носи,
љуба носи шарено шишане.
Шишане ву се л’штеје,
а грло ву се белеје; 105
женски ми мерак остаде.
Они жнејев испод село,
куд’ крстату, Осман, крушку,
куде крушку до конопље."
Проговара Осман Ајдук: 110
„Чујеш ли ме, калеш Маро,
с’г ћу псета да побијем,
да убијем Ничка, Новка,
па ће узнем њину сестру,
и Новкову верну љубу, 115
ће ги правим бел’ анаме.“
Ујанаше бесни коњи.
Ал' Османа дремка уватила,
оће Осман од ата да падне.
Па повика Осман Ајдук: 120
„Викни, Шимшир, т’нко запој,
млого ме је дремка обалила.“
„Не смем, не смем, Ајдук Осман,
ће не чујев Ничко, Новко,
ће се спремив и убијев.“ 125
„Викни, Шимшир, гласно певај,
ти се не бој Ничка, Новка,
сас ата ћу да ги згазим!"
Виче Шимшир и запоја.
Зачула ги Ничка сестра, 130
на руковет је седнала,
па се јадна расплакала.
Па повика своји браћа:
„Чујете ли, моји браћа,
моји браћа Ничко, Новко, 135
те ги идев Осман, Шимшир!
Ја не жалим, мили браћа,
што ће мене да циганчив,
него што ће погинете."
Проговара дели-Ничко: 140
„Не бој ми се, мила сестро,
донесите шиљке, пушке.“
Отрчаше сестра, снаја,
донесоше шиљке, пушке.
Проговара дели-Ничко: 145
„Чујеш ли ме, мила сестро,
сакрите се у конопље;
докле трајив наше главе,
не излаз’те из конопље.
Ако, сестро, погинемо, 150
т’г како ви господ даде.“
Заби шиљку дели-Ничко,
и на шиљку карафиљку.
Заби шиљку дели-Новко,
и на шиљку шарено шишане. 155
Те га иде Осман Ајдук,
како иде, с ата лети,
руковети све разбаца.
У зуби држи дизгини,
а у руке чифти-пиштољи. 160
Повикна Осман што може:
„О држ’ се, држ’ се, бре Ничко,
држ’ се, држ’ се, црна свињо,
да ти локнем џигерицу!"
Ал’ повика дели-Ничко: 165
„Удри, удри, Ајдук Осман,
да ми локнеш џигерицу,
или ћу ја, црна свиња,
твоју белу џигерицу!"
Карафиљка ватру даде, 170
Ајдук Осман земље паде,
запали се мор-долама.
Новко пали шарено шишане,
Шимширов ат главу диже,
погоди га усфед чело, 175
па ат паде, Шимшир стаде.
„Ам’н, ам’н, дели-Ничко,
натера ме Ајдук Осман."
Из конопље сестра вика:
„Удри, брате, у Шимшира!“ 180
Пуче пушка карафиљка,
мртав паде Шимшир Ајдук.
Дотрчаше сестра, снаја,
па се они пригрнаше,
пригрнаше, расплакаше. 185
Па одоше своје куће,
па се ноћу опремише,
отидоше бело Врање,
па пређоше преко Кале,
побегоше у Србију. 190
