SUNCE JARKO...
(glosa)
„Sunce jarko, ne sijaš jednako,
Draga mene ne ljubi jednako!
Il me ljubi, il me se okani!
Znaš, nevero, kako si se klela?
Drugu ne ću, za tobom umreću.“
Kipio sam, vrio, gorio sam,
Sanjao sam, divotanče moje,
Al' ja tebe time ne uvredi,
Ta sanjati svakom slobodno je!
Laki sanci, k'o dimovi prazni,
Odletiše, isčeznuše jako;
Al' meni je i sanova žao...
„Sunce jarko, ne sijaš jednako!“
Kao školjka sićano biserje,
U srce sam sliku tvoju skrio,
Kao majka milom čedu svome
Lakokrilne pesme sam ti vio;
Al' za pesme niko već ne znade:
Uvenuše, kao lisje svako...
Hoj, pa de ću da utehe nađem?...
„Draga mene ne ljubi jednako!“
Rastureni svetli đulistani,
Što ih ruka ljubavna zasadi,
Nad njima se tužno vije duša
Ka' od lovca ranjen golub mladi!
K'o robovi u okovi teški,
Taman mile crni moji dani;
Pa nikako ne mogu da kažem:
„Il' me ljubi, il' me se okani!“
Divno veče... mesečina meka...
Lagan vetrić veje oko mene,
Zvezde sjaju, skladne pesme vezu
Od mirisa tice opijene;
Oko igra, lice plamom gori,
Želje lete iz srdašca vrela...
Ta volim te, volim te beskrajno!...
„Znaš, nevero, kako si se klela?“
Prazninom su postanuli jako
Sretni časi i blagosloveni.
Iz prošlosti zlatom opasane
Tek jadi su zaostali meni;
Al' ne boj se, nevernice lepa,
Ne boj mi se: prokleti te ne ću,
Već i opet bezilno ti kažem:
„Drugu ne ću, za tobom — umreću!“
