SESTRE MOJE
Sestre moje, ponosne devojke,
Graoraste, smeđe i plavojke,
Evo vama od vašega brate
Nove pesme da ga se sećate.
Nova pesma... al' slaba joj krila,
Nije rosa ka' što j' negda bila,
Da nam pane na svione vlasi
Da pupoljke biserom ukrasi.
Moja pesma grlica je mala,
Krila su joj davno malaksala,
Jedva leće, taman još što guče:
Al' srce je vazda vama vuče.
Pa nemojte sestrice neznane,
Da se vuče od grane do grane,
Već pustite, da se dole sađe
Na rukama da vam mesta nađe.
Ta pesma je, što ju srce stvara
Večni zračak s onoga oltara,
Na kojemu svećenici duše
Besamrtni osećaji služe.
Svaka pesma, što iz srca leti,
U celini divan svet je sveti,
A u njemu svaka duša živa
Sve će naći kad ga ispitiva.
U pesmi su i radost i seta
I pomenci uveloga cveta,
Želje, čežnje, osećaji bujni
I uzdasi nikada nečujni.
Tu je tamjan s nebeskoga visa
A i miris od svakog mirisa,
Tu su snovi, što ih milje sniva,
Tu se suza u dugu preliva.
Pa nemojte, sestrice neznane,
Da se vuče od grane do grane,
Već pustite da se dole sađe
Na rukama da vam mesta nađe.
