СЕСТРЕ МОЈЕ
Сестре моје, поносне девојке,
Граорасте, смеђе и плавојке,
Ево вама од вашега брате
Нове песме да га се сећате.
Нова песма... ал' слаба јој крила,
Није роса ка' што ј' негда била,
Да нам пане на свионе власи
Да пупољке бисером украси.
Моја песма грлица је мала,
Крила су јој давно малаксала,
Једва леће, таман још што гуче:
Ал' срце је вазда вама вуче.
Па немојте сестрице незнане,
Да се вуче од гране до гране,
Већ пустите, да се доле сађе
На рукама да вам места нађе.
Та песма је, што ју срце ствара
Вечни зрачак с онога олтара,
На којему свећеници душе
Бесамртни осећаји служе.
Свака песма, што из срца лети,
У целини диван свет је свети,
А у њему свака душа жива
Све ће наћи кад га испитива.
У песми су и радост и сета
И поменци увелога цвета,
Жеље, чежње, осећаји бујни
И уздаси никада нечујни.
Ту је тамјан с небескога виса
А и мирис од сваког мириса,
Ту су снови, што их миље снива,
Ту се суза у дугу прелива.
Па немојте, сестрице незнане,
Да се вуче од гране до гране,
Већ пустите да се доле сађе
На рукама да вам места нађе.
