Ruska revolucija i njeno poreklo 1

←< uvodna reč

RUSKA REVOLUCIJA I NjENO POREKLO Pisac: Aleksej Jelačić

2. glava >→

POSTANAK I RAZVITAK CARSKE RUSIJE.

1.

Kijevska Rusija — Moskovska Rusija i njen postanak — Ivan IV Grozni — Velika Buna u XVII veku — Izbor Mihajla Romanova (1613) za Cara — Vladavina prvih Romanova — Stjepan Razin i njegova buna — Verski i ideološki pokreti u Rusiji XVII veka — Juraj Križanić.

Slovenski doseljenici na istočno-evropskoj ravnici živeli su s početka takozvanim plemenskim životom; njihova su naselja ležala rasuta poglavito duž reka i rečica koje su u onim krajevima veoma mnogobrojne. U tim njihovim naseljima nailazili su na njih okolni narodi, koji su se odlikovali ratobornijim duhom i jačom organizacijom nego što su ih imali istočni Sloveni, pa su neki od njih, iako često surovi nomadi, prolazeći preko Istočne Evrope i pomalo se zadržavajući u njoj, — poimence bande Normana, takozvanih Varega (ili Varjaga) — donosili i ostavljali i Slovenima pomalo smisla za organizaciju, jer od njihova dolaska počinje se tek malo pomalo stvarati ruska državna celina. Oni su, čini se, dali samoj zemlji i njenu stanovništvu i čuveno rusko ime, vezavši ga sa velikim kulturnim narodima, i donoseći u aktivnom saobraćaju istočno-evropskim Slovenima nešto te kulture, u prvom redu vizantijske, pa onda arapske, i u manjoj meri zapadno-evropske. Od države, ili tačnije državâ kijevskih i drugih kneževa Rurikove krvi, koje su cvetale na velikoj istočno-evropskoj ravnici tokom X—XIII veka, i koje su postigle vrhunac moći, bogatstva, i prosvećenosti pri kraju prve polovine XI veka, gotovo da nije ostalo znatnijih istorijskih tragova: — narodna junačka pesma, koja se do poslednjih decenija pevala u prašumama severne Rusije (a ima čisto južnorusku, poglavito stepsku, sadržinu), pa neke slabe istorijske knjiške tradicije, gotovo nepoznate van domašaja obrazovanih, i poimence crkvenih, krugova, — to je sve što je ostalo od Kijevske Rusije, osim nešto ruševina i nekih divnih spomenika crkvene umetnosti. Istorija Kijevske Rusije, dakle, to je jedan završeni krug, i to završen propašću te države usled unutarnjih političkih razmirica vlastodržaca i kneževa, usled navale surovih tuđinaca, no ne manje i usled unutarnje socijalne krize, prouzrokovane golemom nepravdom ekonomskog uređenja, potlačenošću slabih i haračenjem moćnih siledžija.

Istorija Moskovske, ili Severo-istočne Rusije (Velikorusije), baš kao i istorija Jugo-zapadne Rusije (Ukrajine), veoma se slabo nadovezuje na istoriju skupine srednjevekovnih istočno-evropskih kneževina, koja se u književnim spomenicima u svoje doba zvala »ruska zemlja«. Moskovska Rusija postala je u toku XIV i XV veka u bazenu gornje Volge i njene pritoke Oke, kao i nekih drugih manjih pritoka, iz većeg broja malih država i državica feudalnog tipa, koje su se većinom dragovoljno ujedinile u jednu državnu celinu, a u koju su onda ušle, bez pristanka svoga stanovništva, i severnoruske republike (Novgrad, Vjatka, i Pskov), skršene mnogim žestokim socijalnim borbama između bogataša-gradskih patricija i veleposednika na jednoj strani i prostoga puka na drugoj. Time je ujedno odzvonilo narodnim većima tih gradskih republika, i konačno je bilo svršeno sa republikanskom tradicijom ruske sede prošlosti, a utvrdila se vladavina moskovskih despota ograničena u izvesnom smislu njihovim velikašima, od kojih su glavni bili iskupljeni u stalnome savetu vladara (»Bojarska Duma«), a svi su držali u svojim rukama velike posede sa pokretnim seoskim stanovništvom, i preko njih lokalnu upravu, sud, finansije, i vojsku.

Aristokratska vladavina moskovskih velikih kneževa imala je u isto vreme teokratsko i nacijonalno obeležje, — prvo zato, što su moskovski veliki kneževi, docnije carevi, smatrani naslednicima Vizantije, i jedinim zastupnicima i zaštitnicima pravoslavlja (posle pada Vizantije i jugoslovenskih država); drugo zato, što je njima pošlo bilo za rukom da ujedine snage velikoruskog plemena, i da utvrde njegovu nezavisnost prema Tatarima, pod čijom se vlašću Rusija nalazila preko dva veka, te da postave zadatak ujedinjenja celokupne ruske zemlje, oduzimajući južno-ruske (ukrajinske) krajeve od Poljske i Litve, te vaskrsavajući time gotovo već sasvim zaboravljenu tradiciju stare Kijevske Rusije. Prvi moskovski veliki knez, koji je stalno upotrebljavao carski naslov, a i dobio priznanje toga naslova od istočnih patrijaraha i nekih stranih vladara, Ivan IV Grozni (1533—1584), proširio je svoju državu prema istoku i jugu, prebacivši je i preko Urala i utvrdivši svoju vlast po celome bazenu Volge, a u isto vreme učinivši, uostalom neuspeli, pokušaj da se veže sa Zapadnom Evropom i da sebi prokrči put ka Baltičkom Moru. Njegovim carevanjem, punim unutarnje borbe Cara sa velikašima, velikaša sa nižim plemstvom, i ovog potonjeg sa seljacima, otvara se teška kriza Moskovske Države, koja umalo da je nije dovela do propasti, nakon smrti poslednjeg predstavnika moskovskih careva iz Rurikove loze, Ivanova sina slaboumnog Todora (1584—1598). Buna koja je tada izbila, početkom XVII veka, u Moskovskoj Rusiji, nosi ime Velike Bune. Počevši opasnom po državu borbom oko prestola — među pretendentima isticao se naročito jedan mladić, ličnost tamnog i neznanog porekla ali velike drskosti i izvrsnih sposobnosti, koji je oglasio sebe za mlađeg (ubijenog) sina cara Ivana —, pokret se je ubrzo pretvorio u jaku socijalnu borbu, u koju su ušle sa vlastitim programima i težnjama sve važnije grupe tadašnjeg ruskoga društva. »Ljudi su se kolebali tamo-amo kao ovce koje nemaju pastira«, kaže jedan savremenik (knez Rostovski). — »Nemiri su počeli«, objašnjava drugi jedan savremenik (kaluđer Avramije Paljicin) »usled bezumnog ćutanja celoga sveta naspram Cara, kome nisu smeli otkriti istinu, kao i usled propadanja i stradanja nevinih .. ..« Prava nesreća nastaje s glađu: »Već počeše jedan drugog da jedu ...« priča isti kaluđer. A odmah nato javlja se pobuna kmetova, koje tlače velikaši i siledžije, kupujući njihovu slobodu »sa po tri ili četiri čašice rakije«. Ali to je bio samo početak.

A šta je to bilo što su tražile razne grupe tadašnjeg ruskog društva koje su se upustile bile u međusobnu borbu? — Velikaši su hteli da ograniče vlast carevu u svoju korist, da ga vežu pismenim obećanjima da ih neće goniti kao što je to činio Ivan Grozni, nego da će slušati njihove savete, i da će im obezbediti mogućnost da upravljaju velikim seoskim posedima, iskupljujući slobodne kmetove; plemstvo je, naprotiv, tražilo, da se ti kmetovi konačno pridodadu njihovim spahilucima, da ne mogu izmaći i odilaziti na velike posede velikaša, gde je za njih život bio bolji, i drugo, da se i zastupnici plemstva puste u Carski Savet zajedno sa velikašima i vladikama — da to bude Zemaljski Sabor. Uz plemstvo su pristajali umnogome građani, ukoliko ih je bilo u poglavito zemljoradničkoj Rusiji. Seljaci kmetovi, isto kao i robovi, tražili su pre svega slobodu, dok je u isto vreme među njima, i uopšte među varoškom i seoskom sirotinjom, tlačenom i bez zanimanja i stalnog prebivališta, počelo da se javlja osećanje strašne i strasne mržnje naspram tlačitelja, te naspram bogataša i silnika, tako da je, kako veli već imenovani kaluđer, »sva ruska država pala u bezumno stanje«, i po celoj prostranoj Rusiji plamteo je požar građanskog rata. I onda, »u svetim božjim hramovima zatvarahu konje i hraniše pse na oltarima crkvenim,... a putirima svete tajne služahu se za pijančenje...« Ali, još i gore: »Mnogi robovi, radi potsmeha svojim gospodaricama, vezivahu muževe im, sinove, braću, i na njihove oči činiše sramna dela....« Ali je, pored ovakih svirepih dela, bilo ipak i izvesnog programa u akciji pobunjenih masa; ona se sastojala u ukidanju iz osnova postojećeg poretka, u proklamovanju neograničene slobode, i u podeli svega imanja bogataša po gradovima i selima među seljake i siromahe. To je, naravno, moralo dovesti do sloge svih onih koji su imali nešto da izgube u tom požaru socijalnog prevrata, — i gle, velikaši i plemstvo sporazumeše se, i pozvaše stranog vladara da im dođe i uredi Rusiju, i da ih spase od pobunjenih kmetova, robova, i kozaka. Ali je tuđin nevešto i bez razumevanja gazio ili zanemarivao nacijonalna i verska osećanja Rusa, te se ubrzo socijalnoj i političkoj borbi pridružio jak nacijonalan motiv: Rusija je — barem oni svesniji elementi u njoj — pokušala da obnovi svoju vlastitu državnu organizaciju, i rusko plemstvo, potpomognuto od sveštenstva i građanstva, pa i od nekih delova kozaštva i slobodnih seljaka, uspostavilo je carsku vladu izabravši za cara Mihajla Romanova (1613).

Proteravši iz zemlje pridošle Poljake i Šveđane, i učinivši velike teritorijalne i političke koncesije staležima i Poljacima, došlo je do unutarnje konsolidacije države. U Skupštini (»Zemski Sabor«) imali su naročito glasa srednji staleži, plemstvo i građanstvo; dok su seljaci-kmetovi i robovi, koji su bili odbegli od svojih gospodara za vreme bune, vraćeni natrag, a rok u kojemu je gospodar imao prava da traži natrag svoga pobeglog kmeta znatno je produžen (od pet na deset, pa na petnajst, najzad na dvadeset godina); u isti je mah ograničeno pravo svima osim građanskom staležu da sme trgovati, da se bavi zanatima, i tome slično. Poslednji veliki Zemaljski Sabor, koji je održan godine 1649 (za doba drugog cara od loze Romanove — Aleksija), primio je zemaljski zakonik (tzv. »Sobornoje Uloženije«), u koji su, na zahtev samih zastupnika lokalnih korporacija plemstva, unesene odredbe prema kojima se brišu mnoge razlike između kmetova i robova: kmetovi postaju zauvek »krjepki«, t. J. vezani uz imanje vlasnika zemlje; da posle za vlade Petra Velikog, postanu vezani i uz ličnost vlasnika, od kojega doba, može se reći, nastaje prodavanje ljudi baš kao da su stoka.

Prva etapa procesa socijalne borbe, započete za vreme Ivana Groznog, koja je došla do tako krvava izraza u doba Velike Bune, završava se godine 1649 —: gotovo dva veka Rusija onda živi na temeljima Zemaljskog Zakonika iz te godine, koji utvrđuje socijalnu prevlast plemstva i kmetsku zavisnost većine seljaštva. Zemaljski sabori, odigravši svoju ulogu, postepeno iščezavaju, — socijalna prava vladajućih staleža obezbeđena su, i oni prepuštaju Caru i Vladi da vode državne poslove. — Je li narod mirne duše primio ovakav rezultat socijalnog razvitka i socijalno-političke borbe? — Razume se da nije: za sve vreme cara Aleksija (1645—1676) puno je buna i nereda po celome prostoru Moskovske Države, dok nije na jugu i jugo-stoku zaplamteo i građanski rat, vezan uz ime Stjepana Razina, koji je iz temelja uzdrmao uređenjem Moskovskog Carstva.

Ko je bio Razin? — Razin je bio pravi Kozak, jedan od onih starodrevnih ruskih ljudi koje narodna mašta vezuje sa bitnim pojmom kozaštva, ljudi kojima obilje njihove snage nije dopuštalo da trpe i sede kod kuće, nego ih je vuklo među slobodne Kozake. Zvalo ih je u široke i divne prostore slobodnih divljih stepa, ili u onaj drugi slobodni prostor — na more (Crno, Kaspijsko), ili na reku, na matušku Volgu. Razin bi polazio s proleća, kao izaslanik kozački, ka divljim narodima, a na jesen on bi već bio spreman da ide u hadžiluk na suprotni kraj sveta, u Solovecki Manastir na Severnom Belom Moru, da se pokloni tamošnjim svecima i njihovim moštima: »Mnogo je pobijeno, mnogo opljačkano, treba i dušu spasavati«, kako veli u junačkoj pesmi Razinu sličan junak, gusar Vasilije Buslajev. »3aista Stjenjka Razin došao je bogat«, — pričalo se u narodu posle jedne njegove najezde, — »toliko bogat, da se jedva može verovati; na njegovim lađama svi su konopci svileni, a jedra su im od skupocenih tkanina perzijskih, ili također od svile satkana...« Stjepana Timotijevića veličali su kao Cara; stajali su pred njim na kolenima, klanjali su mu se do zemlje... Široka je priroda njegova, beskrajna hrabrost, neograničeno svojevoljstvo, veličanstvena snaga i moć.... Srećni ataman smatran je čarobnikom, kojega kuršum ne pogađa, kome niko i ništa ne može da suprotstane. Na njegovu pobedničkom putu njega prate čudesa i vizije, kao naprimer prilikom opsade Astrakana, gde je cela carska vojska — izuzev samo jednog od dvojice komandanata, sa nekolicinom oficira i vojnika, i stranog šefa artiljerije — prešla na njegovu stranu skupa sa celokupnim građanstvom te bogate trgovačke varoši. Već prvo znatnije delo ovoga vođe naroda jasno je obeležilo socijalnu sadržinu njegova pokreta, koja mu je otvarala gradove, predavala u ruke tvrđave, carske topove, i ratne brodove: mučenje ognjem i ubijanje šefova carskog karavana, a puštanje na slobodu robova, i progonjenih, i organizovanje u bande ovakih prognanika i oslobođenih robijaša. I svuda isto —: ubijanje, mučenje, i proganjanje vlasti, plemića, duhovništva, i bogataša, a oslobađanje kmetova, robova, zatvorenika, pljačkanje bogatih i silnih i podela imanja među sirotinju; upisivanje sviju u kozake, stvaranje demokratskih narodnih veća, ponekad oštro istupanje protiv crkve i njenih obreda, i obećavanje da će spaliti sve hartije »gore« (t. j. kod Cara), ali u isto vreme nikakvih značajnijih izjava protiv samoga Cara; naprotiv, prekori plemstvu, vlastima, i vladi vernim vojnicima, da su oni izdajnici, i da ne služe verno Caru. U jednom od Razinovih odreda uzima učešća i sam lažni carević Aleksije, i svi se kunu na vernost Caru. Evo kako polažu zakletvu svi u Astrakanu, nakon predaje grada Razinu: »Obećavamo, i kunemo se, da ćemo za velikog Gospodara stajati, atamanu Stjepanu Timotijeviću i celoj vojsci služiti, a izdajice istrebljivati...«

Kozaci i seljaci, varoška sirotinja, robovi, pobegli kaluđeri, nešto iako veoma malo plemića-renegata, od ruske države tlačeni Tatari, i druga divlja i poludivlja plemena, najzad uopšte pristaše starog verskog zakona, svi su se ti skupili pod zastavom Razinovom. S početka, u Moskvi, i naročito u pobunjenim pokrajinama, gubili su glave, iako vladajući staleži nisu pokazali isprva velike borbenosti i otporne snage. U velikoj vojsci, sakupljenoj protiv Razina, — kako saopštava vojvoda u jednom referatu Caru — našlo se na okupu svega 209 članova moskovskog prestoničkog visokog plemstva, dok 583 člana nije došlo; od srednjeg plemstva prestoničkog bilo je u vojsci 291, a otsutno 1508, dok niže plemstvo uopšte nije ni došlo, bilo iz straha bilo usled akcije Razinovih banda. Ali je ipak državna organizacija carske Moskve, uz pomoć stalnog kadra vojničkog, koji je onda počeo da se stvara, pobedila šarene gomile anarhičkih socijalnih revolucijonara Stjepana Razina, i on je nakon nečuvenih muka svršio svoj burni život na gubilištu u Moskvi (1671).

Veliki potresi iz doba Velike Bune gotovo su posve zaboravljeni od ruskih masa i mi o njima znamo jedino iz memoara savremenika i iz različitih dokumenata. Samo Razina lično narod nije zaboravio, — uspomena na njega živela je trajno u narodnom predanju i u pesmi, a njegov program dejstvovao je i nakon njegove smrti. On je prvi pravi prethodnik ruske socijalne revolucije, i savremena socijalna Revolucija bila je zato potpuno u pravu kada mu je podigla spomenik u njegovoj nekadašnjoj prestonici Astrakanu, gde je on zadavao strah i trepet floti ruskog i perzijskog cara, na ušću njegove omiljene reke Volge, kojoj je on prineo na žrtvu i svoju divnu ljubavcu — perzijskoga kana kćer.

Napred smo spomenuli, da je u Razinovoj vojsci uzelo učešća i nešto pristaša starog verskog zakona. Radi objašnjenja ovog krupnog fakta iz ruske prošlosti, i za poznanje ruskih ideoloških pokreta i njihova uticaja na opšti tok događaja, potrebno je da se malo vratimo natrag.

Moskovska Rusija bila je posve neprosvećena zemlja; i ono malo prosvete što je imala bilo je čisto crkvena prosveta. Ogromna većina Rusa imala je duboko konzervativne poglede, šovinistički obojene, i pune praznoverja. Prema Zapadnoj Evropi raspoloženi neprijateljski, uz neverovatnu oholost, a prema Vizantiji i Južnim Slovenima puni nepoverenja, moskovski su Rusi smatrali svoju domovinu središtem i utočištem pravoslavlja i jedinospasavajuće verske istine; svoje obrede držali su za svete, i neprikosnovene, a svaku misao napretka i kritike odbacivali su kao zločinačku, besmislenu, i opasnu za spas duše. »Mišljenje je drugi pad«, govorio je najveći ideolog i zastupnik moskovskog opskurantizma pri kraju XV a na početku XVI veka, otac Josip, iguman Volockog Manastira (blizu Moskve). Ali se kraj svega toga javljalo ipak to prokleto »mišljenje«, i to u vezi sa starinskim jeresima i tuđim verama (baš najviše u Josipovo doba), poimence u vezi sa Reformacijom koja je na Zapadu osvajala. Ovaki pokreti ugušivani su oružanom rukom: ko nije uspeo da pobegne, toga su spalili. Tada je dopao dugogodišnje teške tamnice i onaj veoma ortodoksni ali u isto vreme evropski prosvećen kaluđer — Maksim, takozvani »Grk«, koga su pozvali bili u Moskvu da pregleda rukopise crkvenih knjiga. On je izustio neke kritičke reči o ruskim crkvenim običajima, i to je bilo dosta da ga bace u tamnicu. Oko sredine XVI veka, jedan preduzimljiv Rus, neki Ivan Fedorov, otvorio je sa drugom prvu rusku, upravo staroslovensku, štampariju u Moskvi —: razjarena gomila potpuno ju je uništila, a smeli novator morao je da pobegne u Poljsku.

Ali je slobodna misao, i interesovanje za novo, napredno, evropsko, katkad ipak iskrsavala, i sve se češće javljala u moskovskom društvu. Evropa od svoje strane šalje više izaslanstava u Rusiju, koja pri povratku izazivaju svojim pričama sve veću radoznalost kod narodâ i vladâ. Političke i socijalne prilike ne mogu takođe da prođu sasvim neopažene, a »Velika Buna«, početkom XVII veka, prirodno izaziva jače pokrete i pokušaje zbližavanja i upoznavanja sa Zapadom. U isti mah javljaju se težnje za kritičku ocenu starih pogleda, ustanova, i običaja. Iako je zatvoren u manastir knez Ivan Hvorostinjin, koji se između drugih neumesnih misli usudio da iskaže i tu, da »u Moskvi nema ljudi, sve je to glup svet, nema s kim da živiš«, — ipak su mnogi bili sličnog mišljenja, i težili za promenom. Počeli su se povoditi za Evropom; isprva dabogme više u spoljašnjem pogledu. No kad je i država počela da nabavlja evropske ratne sprave, da doziva evropske tehničare i stručnjake da rusku vojsku preurede, i da osnuju prve početke ruske velike industrije, onda se odjednom, gotovo kao iz zemlje, pojavila u Moskvi cela velika kolonija zapadnih Evropljana!

Međutim se Moskovska Rusija ujedinila sa jednim delom Južne Rusije, naime sa kozačkom »levoobalskom« (na levoj obali Dnjepra) Ukrajinom, s kojom je u okvir Moskovske Države ušao i starodrevni grad Kijev. Sa Ukrajinom ušla je u Rusiju i Moskvu sva sila sveštenika, koji su nosili sobom izvestan reformatorski, napredan duh, i unosili ga u kulturno društvo i moskovsku crkvu. Kijevski ljudi javljaju se na dvoru, kao vaspitači carske dece; kijevske knjige čitaju se u Moskvi, gde se sad počinje učiti i grčki i latinski, na veliku sablazan i na strah pravoslavnih duša. »Mrzak je pred Bogom svaki ko voli geometriju«, govorilo se u staroj Moskvi, a eto otpočelo je uveliko učenje te opasne geometrije, i još svačega drugog! I u Crkvi se zapaža kretanje u pravcu reforme: treba očistiti i popraviti svete knjige i obrede, jer je mnogo krivog došlo u njih usled neprosvećenosti i gluposti starih crkvenih ljudi. Kijevski sumnjivi učitelji, i naročito pozvani Grci, čije je pravoslavlje za konzervativce isto tako bilo veoma podozrivo, pomažu patrijarhu Nikonu pri ovom reformatorskom poslu u crkvi, što sve izaziva jak društveno-crkveni pokret, i veliki broj Rusa, sa nekolicinom oduševljenih do besnila sveštenika na čelu, stupa u otvorenu borbu prvo sa postojećom crkvom, a onda i sa državom, koja se stavlja na raspoloženje crkvi u suzbijanju neposlušnih. Zbog pitanja kao što su: broj hlebova na svetoj liturgiji (pet ili sedam), način pisanja Hristova imena (»Isus« ili »Iisus«), broj »Aleluja« u pesmi (da li treba da se ta reč ponavlja dva ili tri puta), način kako da se ljudi krste (sa dva ili tri prsta), i tome sličnih, izbijaju strašni neredi, dobacuju se uzajamno prokletstva, ljudi stvaraju šizmu, idu u izgnanstvo, u tamnice, i na lomaču. Stvar je, razume se, u svojoj suštini dublja nego što se čini prema pobrojanim pitanjima, jer je glavno pitanje u tome, da li je mogućno i potrebno, da li se sme, menjati amanet predaka u pogledu vere, običaja, i načina života. Pa pošto su se i Car i vlada stavili na stranu novatora, i oni su proglašeni Antihristom i njegovim slugama, te se protiv njih vodi bilo pasivna borba (bežanja, i čak i samoubistva en masse) bilo otvorena buna s oružanim istupima. Otuda vidimo sektaše stare vere i u socijalno-revolucijonarnoj vojsci Razina; zato se u isto vreme, dok na jugu i jugoistoku plamti krvavi požar razinovštine, javlja dugogodišnja buna kaluđera-staroveraca u znamenitom manastiru »Solovki« na ostrvima Severnog Beloga Mora, koju tek nakon više godina opsade uspeva da savlada carska vojska. Kako je strašan bio taj verski zanos među starovercima neka posvedoči sledeći fakt: roditelji jedne devojčice goreli su na lomači za staru veru, no krvnici nisu nikako puštali malu da se baci u vatru; ali se ona istrgla iz njihovih ruku i ipak bacila u oganj, uz neopisivo oduševljenje prisutnih.

Sve ove pojave verskoga zanosa, svi pokušaji da se zaustavi približavanje Rusije Evropi, pokazali su se uzaludni—: evropejizacija Rusije počinje punom parom u drugoj polovici XVII veka. Jedan Jugosloven, Hrvat i katolički fratar, o. Juraj Križanić, koji je došao bio na dvor cara Aleksija, postao je pretečom reforama Petra Velikog. »Mene zovu«, veli on, »skitnicom, probisvetom, — to nije istina; ja sam došao Caru moga plemena, ja sam došao svome narodu, u svoju domovinu, u zemlju u kojoj moj rad jedino može naći upotrebe i doneti koristi, gde može imati cenu i naći pijacu moja roba — poimence rečnici, gramatike, prevodi...« A u svome spisu »Политичны думы« (ili »Razgovori o vladateljstvu«), on iznosi četiri zahteva, četiri tačke programa o reformi: 1) prosveta, 2) državna reglementacija (u duhu koljbertizma), 3) politička sloboda, i 4) tehničko znanje. Izvesne tačke ovog programa, upravo prve dve i četvrtu, uneo je u svoj program i Car-revolucijonar, Petar (Veliki) (1682—1725).

2.

Petar I (Veliki), i rezultati njegova carevanja — Naslednici Petra Velikog (doba dvorskih prevrata) — Katarina II — »Komisija za izradu projekta novog Zakonika«.

Ne možemo se ovde duže zadržati na pregledu događaja iz doba Petra Velikog. Ali ćemo zabeležiti bar ukratko rezultate ovog znamenitog carevanja. Oni se daju svesti u sledeće tačke: 1) Rusija ulazi u koncerat evropskih država; 2) Rusija izlazi na Baltičko More, polazeći od ušća Neve i pokrajina Livonske, Estonske, i delova Finske; 3) Rusija dobija flotu (ratnu, i trgovačku); 4) u Rusiji se pojavljuje velika industrija, i ojačava spoljna trgovina na veliko; 5) široko se otvaraju vrata Rusije za strance i zapadno-evropsko kulturni uticaj, i veliki broj Rusa, na čelu sa Carem, upoznaje se sa evropskom kulturom; 6) kao posledica toga javlja se nagla promena mnogih običaja, i naročito spoljašnje kulture, sa jakim cepanjem kulturnih shvatanja i duševnog raspoloženja između donekle, iako često dosta površno, evropejisanih gornjih staleža i mase naroda; 7) nastupa izvesno evropejisanje vojske, administracije, suda, finansija, i političke doktrine Ruske Vlade (Car se počinje smatrati kao neograničeni delegat suverenoga naroda, koji prema društvenom ugovoru raspolaže apsolutnom vlašću sa pravom da imenuje sebi naslednika, — Hobesove ideje); 8) ukida se nezavisnost ruske Crkve, i ona potpada pod neograničenu svetovnu vlast; i napokon 9) seljački se stalež pretvara u ropski, usled ujedinjenja u jedan stalež kmetova i pravih robova, dok plemstvo ostaje službujući stalež ali se od njega traži mnogo teža služba nego ranije.

Pri izvođenju tih promena — koje su delimično zamišljene svesno, te su zato obrazložene u zakonima, ukazima, reglementima, besedama, političkim spisima i novinama toga doba, a delimično su došle iznenada, bez učešća svesne volje savremenika i aktivnih faktora epohe, — počinjeno je više nasilničkih činova, počevši od sečenja brada i dugačkih haljina gospode velikaša i savetnikâ carskih, uz lično sudelovanje samoga Cara, pa do progona, mučenja, i usled toga smrti, konzervativca carevića Aleksija, nade i utehe sviju pristaša starih običaja, i do strahovitih progona i istrebljivanja sviju neposlušnih, optuženih sa veleizdaje i uvrede veličanstva. U celome radu cara Petra ima nešto okrutno, surovo, i revolucijonarno; on nije štedeo ni ponos svojih velikaša, ni stidljivost moskovskih žena, ni verska osećanja i najbitnije interese prostoga puka, nemilice tlačeći ga, globeći ga, tražeći od njega bezbroj regruta, pa ljudsku snagu i podvoz za gradnju Petrograda, toga strašnoga i divnog grada koji je sagrađen na kostima hiljade i hiljade radnika, koji su umrli od užasne klime i prekomernog rada, većinom južnih Rusa (Ukrajinacâ). Opozicija protiv Petra bila je veoma jaka, i to od strane plemstva isto toliko kao od strane seljaštva i kozaštva, i od staroveraca: zavere, bune, bežanja čitavih masa u šume i stepe, da i ne govorimo o pasivnom odupiranju, koje je bilo najopasnije i usled kojega su i propali mnogi napori i pokušaji cara Petra i njegovih ljudi. Sa grozničavom hitnjom, takoreći besno, uništujući nemilosrdno spomenike i znake prošlosti, izvodio je svoje mere i namere car Petar. U mnogome nije uspeo, ali je dosta toga izveo do kraja. Ali je narodu, pogotovo prostome svetu, bilo još teže posle njega a usled njegovih reforama. Stalna vojska oduzimala je od dnevnoga poljskog rada velike radne snage zauvek; naglo uvlačenje plemstva, kao službene snage državne, u skupi život nešto nalik na evropski, izazvalo je mnogo jače eksploatisanje seljaka od strane plemstva. Državi, dvoru, trebalo je mnogo više novaca nego pre, između ostalog i za veštački stvorenu veliku industriju, a ceo taj novac imao je da najami i dâ puk, koji je sad bio izjednačen; isto tako imao je on, pored regruta, da daje i radnike za građevine, za puteve i ceste, i za rudnike i fabrike. Narod se, kako rekosmo, bunio i odupirao, ali uzalud. Država je bila jača od njega, i ona u to doba postaje sve više birokratska i policijska.

Iza Petra Velikog nastaje doba dvorskih revolucija, doba uprave žena i favoritâ, doba političkih i dvorskih skandala. Ali Rusija ostaje i dalje u vezi sa Evropom, igra izvesnu međunarodnu političku ulogu, uspešno iako besmisleno ratuje sa Pruskom (Sedmogodišnji Rat), i u drugim ratovima proširuje svoje granice (na Donjem Dnjepru, u Finskoj, i u Srednjoj Aziji). Iskorišćujući svoj položaj, i obarajući u više navrata vladare i vlade, rusko plemstvo, sakupljeno u gardijskim pukovima, sve jače utvrđuje svoju vlast nad seljacima, dok u isto vreme drži u svojim rukama sve političke, upravne, i vojne položaje od značaja, i — kad treba — i kapom i šakom crpe iz državne blagajne. Zbog toga, zbog ratova i raspikućstva dvora, stanje državnih finansija postaje žalosno, narodno blagostanje isto tako. Mnoštvo nezadovoljnika, nešto plemenitih ali više iz puka, raste, te izbijaju zavere, bune; tajna policija, vanredni sudovi, krvnici i apsandžije, imaju pune ruke posla! Denuncijacija postaje svakodnevnom pojavom; lozinka je: »Слово и дело (государево)«, koja je još za Petra Velikog ušla u upotrebu, i koja je vukla za sobom stavljanje u pritvor i denuncijanta i denunciranog, dok se ne izvidi stvar.

Ipak, reforme Petra Velikog i zbližavanje sa Zapadom, nisu bili uzalud: javljaju se izvesne političke ideje koje idu u prilog stvaranja ustava u Rusiji nalik na evropske ustave. Nakon smrti poslednjeg muškarca iz kuće Romanova (mladog Petra II, unuka Petra Velikog, 1730), garda bira za Caricu na predlog »vrhovne gospode« (osmorice velikaša okupljenih u Carev Savet) kurlandsku vojvodkinju Anu Ivanovnu, nećaku Petra Velikog, a njoj se nameće pismen ustav, koji ograničava carsku vlast u korist oligarhije »vrhovne gospode«, (po uzoru švedskom, i primeru Mletaka i Svete Rimske Carevine). Taj Ustav (t. zv. »Kondicije«) bio je toliko neobičan, i toliko nepriličan za plemstvo, čak i visoko, da se je ono pobunilo. I nakon nekoliko nedelja političke groznice, razgovora i diskusija, borba i intriga, javljaju se najrazličitiji nacrti ustava i uopšte programa za reforme, dok se sve ne svršava državnim udarom: Carica cepa »Kondicije«, najuruje »vrhovnu gospodu«, i obnavlja apsolutnu vladavinu uz privolu i oduševljeno odobrenje plemstva, kojemu daje izvesne povlastice. Društveni se pokret stišava, i tek s vremena na vreme poneki dvorski prevrat, po neki politički proces, ili kakva seljačka buna (čisto lokalnog značaja), pokazuju da nije baš sve u najlepšem miru i redu u prostranoj ruskoj carevini.

Državni udar od 28. juna (9. jula) 1762 doveo je na presto caricu Katarinu II, koja je zbacila svoga supruga slaboumnog Petra III, unuka Petra Velikog i osnivača golštajnske dinastije u Rusiji, i uklonila svoga sina, budućeg cara Pavla I, pravdajući uzurpaciju, koja je potrajala oko 35 godina (1762—1796), tobožnjim »izborima« od strane celoga naroda. Pred istorijom i potomcima ona je pokušala sprati sa sebe ljagu jednom veoma veštom spoljnom politikom koja je, blagodareći naporima i junaštvu ruske vojske i njenih velikih vođa, a ne manje i međunarodnoj po Rusiju pogodnoj situaciji, dovela do daljih proširenja Rusije na jugu i na zapadu (delovi severnog Kavkaza, Krim, obala Azovskog i Crnoga Mora, desnoobalska Ukrajina, Bela Rusija, Litavska, i Kurlandija). Pored velikih teritorijalnih promena na korist Rusije, spoljni uspesi vladavine carice Katarine došli su do izraza i u pretežnom njenu uticaju na tok evropske politike, te u konačnom uništenju njene suparnice Poljske a slabljenju drugih suparnica (Švedske i Turske), kao i u ozbiljnom stupanju Rusije u sferu balkanske politike sa zavidnom ulogom pokroviteljice potlačene slovenske braće i ostalih hrišćana. I u pogledu unutrašnjeg konsolidovanja države (naročito ukidanjem pokrajinskih avtonomija baltičkih državica i Ukrajine), doba Katarine važno je i od značaja, poimence i sa gledišta socijalnog i kulturno-prosvetnog, koje nas ovde pre svega interesuje.

Unutrašnja situacija Rusije prvih godina uzurpatorske vladavine carice Katarine II nije bila ni ružičasta ni jednostavna. Prva poteškoća bila je u tome, da je državni udar bio plod saradnje velikaša-državnika sa mladom plemićskom gardom, a težnje i simpatije jednih i drugih nisu bile nipošto iste. Na drugoj pak strani bilo je mnogo nezadovoljenika, spremnih — većinom iz čisto ličnih i sebičnih pobuda — da iskoriste nezgode dvorske situacije ili da upotrebe u svoje svrhe ličnosti nekih pretendenata; u vezi sa ovom okolnošću izbilo je nekoliko zavera i oružanih istupa, od kojih je naročito zanimljiv romantični iako neuspeli pokušaj poručnika Mirovića, da iz šlislburške tvrđave oslobodi i vrati na presto jednu »ličnost bez imena«, t. j. nesrećnog cara Ivana VI, koji je kao jednogodišnje dete zbačen sa prestola, i tokom dugogodišnjeg zatvora pao u potpun kretenizam.

Ali mnogo ozbiljnija od ovih epizodnih pojava bila je opreka između plemstva i seljaštva, i ovde nam treba naročito istaći jednu vrlo važnu novu činjenicu, koja je izbila na videlo u oči samog državnog udara 1762: po carskom manifestu od 18. februara (2. marta) te godine, koji je izdao Petar III, ruskom je plemstvu poklonjena »sloboda«, tojest ono je oslobođeno od obaveze državne, vojne ili civilne, službe, u kojoj je ono imalo prava da ostane ili da ne ostane, s time da se može nastaniti u prestonici, ili po pokrajinama, ili da otputuje u inostranstvo, te da tamo slobodno živi, odnosno da stupi u službu stranih vladara koji nisu neprijatelji »Nj. C. Veličanstva«. Na takav način prekinuta je viševekovna prinudna veza između ruskog plemstva i države, a sva zemaljska dobra plemstva, od kojih su mnoga bila državna sopstvenost, koju je plemstvo samo uživalo pod pogodbom ratne ili civilne obaveze, konačno su postala njihovo isključivo vlasništvo, i to zajedno sa seljacima kao podanicima, upravo sa ljudskom stokom, ljudskim alatom tih imanja. Prirodno je da su i seljaci očekivali istu slobodu i razrešenje od službe državi i plemstvu, jer je prestala bila svaka pravna i politička podloga za njihovu kmetsku zavisnost. Ali su uzalud čekali, pa je, pored »ugodnih« slovenskih razgovora i diskusija po ovom predmetu, dolazilo na više mesta i do otvorene bune, do bitaka sa policijom i sa vojskom, koja je ponekad istupala protivu seljaka čak i sa topovima. Nervoznost seljaka održavana je i pojačavana još oduzimanjem crkvenih i manastirskih seljaka od crkve i manastira, te njihovim stavljanjem pod neposrednu državnu vlast, — mera koja je u Rusiji, osim uzbuđenja među seljacima, pričinjavala vladi i druge neprilike, od kojih je najpoznatija anatema što ju je nadbiskup Arsenije Macejević bacio na caricu Katarinu.

U ovakoj prilično zapletenoj unutarnjoj situaciji imala je Katarina da se snađe, i da zagospodari, ako nije htela da, poput muža, izgubi presto i život (Petra III su njeni dvorani tobož slučajno zaklali za vreme jedne pijane večere). Zato je trebalo zadovoljiti u prvom redu interese svojih glavnih »birača« (plemstva), ispuniti njihove zahteve socijalnog i političkog karaktera, a u isto vreme naći i neki kompromis da se ni svi seljaci ne pobune. Za učvršćenje same vlade, i njene popularnosti, trebalo je urediti zakonodavstvo, upravu i sud, koji su bili u stanju potpune anarhije i demoralizacije, trebalo je iz temelja preporoditi finansije, i trebalo je, najzad, nekim načinom proslaviti se vani, pred ostalim svetom, te zadobiti za se evropsko liberalno javno mnjenje, prema kojem je Katarina oduvek osećala neko strahopoštovanje i imala sentimentalnu ljubav idejne učenice (ona se dobro upoznala sa književnošću svoga doba za vreme svog dugogodišnjeg boravka na dvoru carice Jelisavete, na kojem se nalazila u svojstvu zabačene prestolonaslednikovice). Kao što se vidi, zadaća je bila prilično komplikovana, a uticaji pod kojima je imala da je rešava protivrečni i izukrštani.

Da bi došla u što čvršći neposredni kontakt sa staležima, i da bi saznala pravo stanje u zemlji, te mogla poboljšati upravu i sudove, Carica se odluči na saziv vanredne Skupštine, kojoj nije dala naslov »Zemaljskog Sabora«, nego skromniji i u XVIII veku uobičajeni naslov »Komisija (Odbor) za izradu projekta Novog Zakonika«, kao što su ga imali i čisto birokratski odbori za vreme Petra Velikog i njegovih naslednika. U izborima ovih odbora staleži su veoma labavo učestvovali, pa često nisu nikoga birali, ili su namerno birali invalide, prostake, i siromahe, tako da vlada ne bi znala šta s njima da počne; ponekad su izabrani poslanici smatrali ovakav posao naprosto kulukom, i bežali u šume, spasavajući se od svojih mandata, tako da je u jednom slučaju guverner po nalogu vlade morao imanje poslanika da stavlja pod sekvestar a njegovu porodicu i najbliže sluge da okuje! Sasvim drukči izgledali su izbori za Katarininu Komisiju godine 1767. Svi staleži pozvani na učešće pokazali su najveće interesovanje, i bilo je u mnogim slučajevima više kandidata nego mandata, te je dolazilo do prave izborne borbe. Ova je Komisija ličila na neku vrstu sveruske »etnografske izložbe«, jer su u njoj, pored najprosvećenijih državnika i književnika, evropski obrazovanih poštovalaca Voltera i Monteskija, zasedavali i Samojedi sa obala Severnog Ledenog Mora, mnogobošci koji nisu nikako mogli da shvate kakva je to stvar zakon i zašto je on ljudima potreban. Ali su u toj »izložbi« padale u oči dve značajne praznine: nisu bili zastupljeni kmetovi, i nije bilo sveštenika. Svaki je poslanik dolazio sa uputom svojih birača (takozvani » наказ «), a celoj Komisiji dala je Carica od svoje strane jedan opsežan i za reklamu udešen uput (»Bolьšoй« t. j. veliki »Наказ«), izrađen po idejama Monteskija, Bekarije, nemačkog pravnika i policista Bilfelda, i drugih manje poznatih zakonodavaca i pisaca. Uglavnom, svaki je stalež nastojao da promakne svoje staleške interese, i da po mogućnosti prigrabi još i po nešto tuđe: plemstvo je jednoglasno tražilo da se odbrani i učvrsti postojeći red, t. j. kmetska zavisnost seljaka, dok su opet »однодворци« (niže plemstvo, slično hrvatskim slobodnjacima) i njima slične grupe, te i neke grupe gradskih birača, pa čak i neke seoske opštine seljaka slobodnih od zavisnosti prema plemićima i smatranih kao da su »državni kmetovi«, tražili da se i njima dâ pravo na kupovanje seoske zemlje, i to zajedno s kmetovima. Retko se koji glas čuo u korist seljaka-kmetova, ma samo i u pogledu manjih ili većih olakšica njihova nesnosna položaja. Ipak se u toku debate u samoj Komisiji našao jedan plemić (Korobjin) koji je izgovorio besedu u prilog postepenog oslobođavanja seljaka, a njega su potpomogli još nekoliko gradskih i seoskih zastupnika, naravno uz najveće negodovanje njegovih plemenitih drugova.

Iako se svaki stalež i svaka korporacija zalagali za interese svojih birača u Komisiji, ipak programi i »upute« biračâ, kao i govori i predlozi članova, u opštim sednicama Komisije i po njenim stručnim odborima (kojih je bilo 19 na broju), nisu ni izdaleka odgovarali sadržini obećanja poslanika, »da će veliki svoj posao početi i završiti po pravilima ugodnim Bogu, koja utvrđuju čovekoljublje i dobre naravi, za sačuvanje blaženstva i mira čovečanstva«, ili duhu zanosne besede s kojom je državni potkancelar pozdravio otvaranje Komisije: »Od vas očekuju primera svi narodi pod suncem; oči sviju uprte su u vas!...« I sam »Uput« Carice lebdeo je u mnogom pogledu daleko iznad stvarnosti, i iznad sebičnih zahteva i prohteva plemenitih srezova ili gradskih opština. U njemu je bila — pored raznih dobrih stvari i pored mnogo prazne deklamacije, namenjene naročito za eksport — izražena jasno njena čvrsta volja, da se očuva i osnaži apsolutizam, i mnogo manje čvrsta volja, da se pomogne seljacima, i da se prestane sa skandaloznim »tiranskim postupanjem (prema seljacima) i mučenjem (seljaka)« od strane suviše obesnih plemića; ali je ujedno izrečno kazano, da bi bilo opasno odjedared i jednim opštim zakonom osloboditi seljake... Pri svem tom, izbori za Komisiju, i ceo rad u njoj i oko nje, imali su znatan uticaj na rusko društvo, i uneli su nesumnjivo svežu struju u život ruskih pokrajina, varoši i palanki, a također i plemićskih spahiluka; pa se osetilo njihovo dejstvo, u izvesnom pogledu, i u poboljšanju državne administracije, poimence sa tehničke strane. U isto vreme Komisija je budila nade seljakâ, i hranila je njihovo nezadovoljstvo sa postojećim stanjem.

Dobivši informaciju koja joj je bila potrebna, i popularnost za kojom je čeznula njena slavoljubiva duša, carica Katarina raspustila je Komisiju, ali je, u nizu zakona, pokušala da sprovede i uvede u život mnoge težnje članova Komisije. Tako je staleška (plemićska i gradska) organizacija dovršena, i naročito su plemićske opštine (po srezovima), ujedinjene onda po gubernijama, dobile velik uticaj na lokalnu upravu i na sud (formalno odvojen od uprave). Sve povlastice plemstva, naročito pak neograničena vlast nad seljacima, i isključivo vlasništvo zemlje, potvrđeni su. Drugi staleži, međutim, nisu dobili nikakovo pravo vlasništva nad seljacima (iako je bilo izuzetaka, pa su seljaci ponekad, de facto, pripadali i slobodnjacima, i građanima, i sveštenstvu). Izvesnim zahtevima drugih korporacija bilo je udovoljeno utoliko što su i one uzele izvesno, iako veoma ograničeno, učešće u lokalnoj upravi. Ali sve te druge korporacije, mimo plemstva, nisu bile od značaja ili uticaja. Inače, i u pogledu suda, prosvete, privrede, učinjeno je ponešto, i preduzete su razne korisne mere. Samo seljaci-kmetovi nisu dobili ništa, i to je među njima izazvalo ozbiljno vrenje, u kojem su docnije, kada se pokret proširio, uzeli učešća i mnogi drugi staleži i zapostavljeni elementi, tako — pored kozaka začetnika pokreta — još i fabrički kmetovi, divlja i poludivlja finska i tatarska plemena (t. zv. »inorodci«), varoška sirotinja, vojnici stalnoga kadra, i najzad oni ljudi staroga verskoga zakona o kojima smo govorili.

Pored vojnika i fabričkih kmetova, i u ovom pokretu nalazimo iste one nezadovoljnike koji su potpomagali Razina oko godine 1670, dakle na sto Sodina ranije. Naravno da među ovim izlivima i strahovitim požarima socijalne revolucije ima neposredne veze, jer ni u međuvremenu, za onih sto godina, gotovo nikada nije bilo pravoga mira na ruskom selu, poimence po južnim i jugoistočnim pokrajinama države, koje su bile u stalnom pokretu i vrenju. Nepravde, koje su činjene prema čitavome nizu naraštaja ruskih seljaka, gomilale su se, dok nije buknuo požar oko godine 1770. On je neposredno izazvan stanjem ruskog sela i ruskog seljaka u XVIII veku, koje je ostalo bez većih i dubljih promena sve do ukidanja kmetske zavisnosti seljaka (19. februara 1861), te koje je udarilo dubok pečat na socijalno-politički, ekonomski, i kulturni život cele zemlje i u XVIII i u XIX veku i sve do poslednjih godina. Vredi, stoga, da se na njemu malo zaustavimo.

3.

Stanje seljaka u XVIII veku — Pugačov i njegova buna — Počeci slobodoumnog pokreta među ruskim plemstvom.

U doba Petra Velikog seljaci kmetovi bili su, kako rekosmo, gotovo izjednačeni sa robovima. Evo kako opisuje jedan savremenik, slobodni seljak i trgovac Ivan Posoškov, čovek izvrsnih sposobnosti i jake pameti iako sasvim neškolovan (u svojoj knjizi: »O siromaštvu i o bogatstvu«, posvećenoj caru Petru), stanje seljaka: »... I to ne izgleda sasvim pravo, da spahije (»помешчики«) tovare na svoje seljake bremena koja se jedva nose. Ima i takvih nečovečnih plemića koji u radno vreme ne daju svojim seljacima nijednoga dana slobodnog, u koji bi mogli nešto za sebe da privrede, te na takav način seljaci gube sve doba oranja i kositbe; ili, primivši od seljaka onaj novčani danak ili danak u naravi, ti plemići traže od svojih seljaka još neke prekomerne danke, i tim preteranim traženjem teraju seljake na prosjački štap, — i čim je neki seljak samo malo sitiji, oni mu odmah povećavaju danak... Mnogi plemići kažu: ,Ne daj seljaku da dobije vunu, nego ga striži kao ovcu do gole kože!'... Usled take bede seljaci napuštaju svoje domove, i beže, jedni na donju Volgu, drugi u Ukrajinu, a neki preko granice, te naseljavaju tuđe zemlje a svoju ostavljaju pustu i praznu....« Ovo žalosno stanje isti pisac objašnjava time, što »spahije nisu večiti vlasnici svojih seljaka, pa se zato o njima mnogo i ne brinu«. On traži da se izda carski ukaz po kojem bi »seljaci imali da postanu opet seljaci kao nekad, a ne prosjaci, jer bogatstvo seljačko jeste bogatstvo carsko...«, pa predlaže kao konkretnu meru tačno regulisanje dužnosti i razvrstavanje danka seljaka prema spahijama. Ove i ovakve misli Posoškova biće da su izgledale i odviše opasne, jer je nesrećni ruski neuki socijalno-politički mislilac, koji je pokušao izneti svoje poglede i projekte samo pred presvetle carske i velikaške oči, a nipošto u nameri da buni narod, završio svoj život pod vladom carice Katarine I, udovice i naslednice Petra Velikog, u tvrđavi Petra i Pavla u Petrogradu, kao najopasniji politički krivci.

Ni za vreme cara Petra, kako smo gore izneli, stanje ruskog seljaka nije se popravljalo, a posle njega, za naslednika cara Petra I, tih pukih kreatura ruskog plemstva, puno je zakona i uredaba kojima se sve više izjednačuje položaj kmetova sa položajem robova, dok robovski stalež nije ukinut i formalno (zakonskom novelom od 1729), usled čega veliki broj seljaka prestaje da bude pravim seljakom-zemljoradnikom, te postaje ili industrijskim kmetom (sa prinudnim naslednim radovima po rudnicima i u fabrikama), ili dvorskom i velikaškom služinčadi, koja se nagomilava po imanjima i dvorcima velike i male gospode. Ti su dvorovi postajali onda pravom Golgotom mnogobrojnih seljaka, središtem nečuvene eksploatacije, krvoločnog nasilja, i gadnog razvrata, koje ni do danas nije zaboravio ruski narod, te u kojima prvenstveno treba tražiti ključ za razumevanje mnogih pojava sadašnjosti. Bolji je bio položaj onih seljaka koji su, uživajući opštinsku samoupravu i neradeći kuluk, bili dužni samo da plaćaju svojoj gospodi izvesan danak u novcu, ili i nešto u naravi, iako su ovi danci često bivali teški. Ali svuda i svagde najgore i najužasnije bilo je: nesigurnost i neodređenost položaja seljaka, njihova potpuna zavisnost od ćudi gospode, i od potreba njihovih; svaki dug u koji bi zapao plemić, bilo usled kartanja, bilo zbog ljubavnica, ili nesrećne spekulacije, ili kojeg drugog raspikućstva, dovodio je do pojačanja kuluka, odnosno do povećanja danka u novcu ili naravi. Nije bilo nikakve granice vlasti gospodara u finansijsko-privrednom pogledu, pa ni u sudskom, policijskom, jer su same spahije imali pravo da seljake deportiraju u Sibir za večito vreme, kao iseljenike i kao robijaše u teškim okovima, donoseći presude bez apelacije; još je k tome bilo ustanovljeno, da se svaki takav robijaš ili prinudni iseljenik uračunava spahiji kao da je dao regruta (budući da su spahije bili dužni da, prema broju podanika, daju u određenim rokovima određen broj regruta). Spahije su svoje ljude »očinski« kažnjavali batinama i korbačem, često zbog sitnica, a nisu nipošto retki bili i smrtni slučajevi usled uboja, što je sve ipak prolazilo najčešće bez kazne za spahije, jer je seljacima, pod pretnjom najsurovije kazne »knute« i robije, bilo zabranjano podnošenje makakve tužbe protiv vlastelina. Prestonička policija išla je na ruku vlasteli i skrivala je krivce. Tako je znamenita »Saltičiha«, grofica Saltikova, žena feldmaršala, sa znanjem policije, držala kod sebe u spavaćoj sobi u kavezu brijača kmeta, samo radi toga da niko ne bi saznao za njenu paroku; nakon tri godine, koje je proveo u ovoj tamnici, jadnik je izgledao tako da ga je bilo strašno pogledati, kao pravi starac. Ona je, isto tako, tukla na mrtvo ime u svojoj spavaćoj sobi druge muškarce, na razne sadističke načine, tako da su neki poumirali, a mnogi su ostali sakati! 21 tužba protiv nje ostavljena je bez posledica u toku godina 1756—62, a tužioci su prema presudi policije ili suda izlupani korbačem. Uopšte, policija i sud, plemićski po poreklu i simpatijama, nisu nikako stajali na put samovolji plemstva, a u slučajevima kada bi zločini postali publični, određene kazne bile su obično nikakve, a parnice su trajale godinama. U gornjem slučaju grofice Saltikove, sud ju je, doduše, osudio na smrt, no Carica je smanjila kaznu pretvorivši je u doživotnu tamnicu. Da slučaj Saltikove nije bio usamljen, svedoči, pored mnogih drugih fakata, pripovedanje sentimentalnog ali humanog i poštenog, i prema seljacima pažljivog plemića Bolotova, koji je ostavio opširne i veoma dragocene memoare za kulturnu istoriju svoga doba; on u njima iznosi mirne duše i svoje sopstvene svirepe činove, i ljuti se u isti mah da su seljaci hteli da ga ubiju. Evropsko, tobože liberalno-humano prosvećivanje toga doba, i književni uticaj sentimentalne i ljubavno-sladunjave literature, koja se onda naveliko uvozila u Rusiju i bila veoma omiljena među ruskim plemstvom u drugoj polovici XVIII veka, nisu ni najmanje dejstva imali u pravcu poboljšanja prilika na selu. Evo jedne ilustracije ovakih »naravi« iz ruskog »Spektatora« — »Živopisec«, satiričkog časopisa, koji je izdavao talentovani i duhoviti filantrop Novikov: »Gospođa, posle uobičajenog jutarnjeg kažnjavanja seljaka i seljakinja u štali (gde se obično vršilo batinjanje seljakâ), uzimala bi u ruke kakvu francusku ljubavnu knjižicu, i neprikriveno objašnjavala svome trinajstgodišnjem sinu sve divote ljubavi...«

Tretirani tako kao roblje i stoka, seljaci su mogli da budu, baš kao roblje i stoka, prodavani, sa zemljom ili bez zemlje, sa celom porodicom ili pojedinačno, već prema sporazumu između kupca i prodavca; isto tako za dugove, i to putem javne dražbe. Bili su takođe prodavani u svrhu da posluže kao regruti, ili su menjani, davani na poklon i kao miraz. Poznati srpski rodoljub Sava Tekelija, koji je posetio Rusiju u »slobodoumno« doba carice Katarine II, priča, kako su ljudi prodavani na vašarima, kako su Jermeni kupovali nesamo devojke nego i mlade muškarce; on iznosi, među ostalim, i jednu jezovitu sliku: kako je zapazio jednu gomilu od nekih 40 devojaka, koje su jako vikale: »Zašto viču?« — zapitao je svoga kočijaša, — »Zato što ih prodaju«, — »Zar ljude prodaju? . ..« i tu se Tekelija zgrozio saznavši da je spahiji slobodno prodati muža odvojeno od žene, ženu samu bez muža, decu bez roditelja, te kuću, kravu, čak i odelo seljaka! Još je saznao Tekelija i vrednost devojaka u zamenu za kučke: u jednome slučaju 120 devojaka dato je u zamenu za jednu kučku!... »Biva«, veli Tekelija, »i takvih propalica, da stave na kocku svoga seljaka, pa ga prokockaju!...«

Zadržali smo se malo duže na ovim pojavama, jer su one veoma važne i karakteristične ; a i zato što je u bitnim svojim momentima stanje seljaka ostalo nepromenjeno sve do oslobođenja, iako su pojedine, najoštrije crte kmetske, upravo ropske, zavisnosti seljaka tokom vremena ili sasvim zaglađene, ili su bar otupljene. Rekli smo već, da tako stanje seljaci nisu mirno trpeli, te je samo između godine 1762 (a to je godina Manifesta o slobodi plemstva) i 1774 bilo na 40 značajnijih pobuna; a nakon razočaranja u Komisiji od 1767, i usled neispunjenih carskih obećanja, buknula je na jugo-istoku kolosalna buna socijalno-revolucijonarnog karaktera, na čijem je čelu stajao donski kozak (kao nekad Razin) staroverac Jemelijan (Jemeljka) Pugačov, koji je prisvojio ime cara Petra III.

Program Pugačova saznaje se iz sledećeg »carskog ukaza«, koji je on objavio 31. jula (11. avgusta) 1774: »Darujemo ovim našim Ukazom, uz našu monaršku i očinsku milost, svim onima koji su se dosad nalazili u položaju kmetskom i u podanstvu spahijskom, pravo da budu odsada verni podanici i robovi izravno našoj Kruni, i nagrađujemo ih starinskim krstom i molitvom (starom verom), glavama i bradama, voljom i slobodom, večitim kozaštvom, ne tražeći od njih regruta, ni podušne (danak koji je plaćala svaka seljačka duša, upravo samo muška iznad deset godina), ni drugih novčanih dažbina, i (darujemo im) zemlje šumovite, livade, ribne reke i slana jezera (u astrakanskim stepama ima dva velika jezera odakle se dobija sô), bez kupovine i bez danka, te oslobađamo sve od dažbina i tereta ranije nametnutih od strane zločinaca plemića i gradskih lopova sudaca, seljacima i svemu narodu, i želimo svima vama spasenje duša i mira u svetom životu, zbog kojeg smo mi okusili i pretrpeli od rečenih plemića progonstvo i velike bede«. Ovaj Ukaz delovao je čarobno. — »Ja sam vaš zakoniti Car«, govorio je Pugačov, prilikom jednog primanja: »Moja žena prešla je na stranu plemića, i ja sam se zakleo pred Bogom da ću ih istrebiti sve do poslednjeg. Oni su nju ubedili, da vas sve njima daje u ropstvo; ja sam se tome odupro, pa su se oni na mene naljutili i poslali ubice da me ubiju, — ali me je Bog spasao«.

»Car pravde i osvete«, i socijalna revolucija, — pod tom zastavom podigoše se goleme mase puka po ogromnome Ruskome Carstvu. »Mi smo svi bili sigurni«, veli jedan savremeni plemić, koji se prilikom bune Pugačova nalazio u Moskvi, »da su cela svetina i sav puk, a naročito kmetovi i sluge naši, ako i ne javno a ono u srcu svom, odani toj protuhi...« Naravno, jer »nije strašan Pugačov, strašno je opšte nezadovoljstvo« kako reče službeno Katarini II pametni general Bibikov, koji se sa bunom borio.

Prema zvaničnim podacima, ubijeno je u ovoj buni 1572 plemića-spahije, pored velikog broja činovnika, oficira, sveštenika, i vojnika, odanih vladi. Ali je vlada i ovog puta nadvladala prosti puk, ugušivši u krvi ustanak, i to na mnogo svirepiji način nego što je bila ugušena Razinova buna. Narod nije zaboravio Pugačova, kao ni Razina, a i plemstvo i vlada drhtali su pri samoj uspomeni na njega, sve do u oči Druge Revolucije. Zabranjeno je bilo pri predavanjima sa projekcijama pokazivati sliku bune Pugačova (ilustraciju ka Puškinovoj priči »Kapetanova kći«, koja opisuje ovu bunu). Posle bune, naravno, samo je još ojačan plemićsko-policijski režim, a za seljaka nije opet učinjeno ništa. Plemstvo i dvor plivali su u veselju kada je, januara 1775 u Moskvi, krvnik posekao bujnu glavu Jemeljana Pugačova.

Međutim, Komisija i »Uput« Carice, strana književnost i kulturniji društveni život, nisu ipak mogli da prođu a da ne ostave nikakova traga i nikakovih posledica za političko vaspitanje bar ruskog povlašćenog društva. U Moskvi se prvo pojavljuje grupa književnika i filantropa, na čelu sa već pomenutim Novikovim, koja s početka radi na satiričkim časopisima, u kojima, između ostalog, napada i na nepravdu prema seljacima, i zauzima toliko oštar stav u ovom pitanju da je ova satira uskoro morala da prestane, na mig sa najvišeg mesta. Onda je isto društvo, neštedeći ni napora ni materijalnih žrtava, počelo da radi neumorno na podizanju prosvete. Za prvih sedam godina Novikov uspeva već da naštampa 366 knjiga najraznovrsnije sadržine, i za isto vreme da podigne broj pretplatnika na novine primljene od Moskovske Univerze od 600 na 4000. I ovaj prosvetni rad Novikova bio je odjedared obustavljen, po nalogu carice Katarine, njegove nekadašnje saradnice na satiričkim časopisima, a on sam uhapšen, njegovo društvo rasterano, imovina konfiskovana. Iz Šlislburške Tvrđave, gde je bio zatvoren, Novikova je oslobodio car Pavle, ali već slomljena i nesposobna za rad. Koji su uzroci ovih progona? — Glavni uzrok treba tražiti u golemom strahu, koji je zadala staroj Carici Francuska Revolucija, koja je delovala porazno na prosvećeno rusko društvo, iako nije izazvala nikakve zavere niti bune, dok je prostome puku ostala nepoznata. Kao odjek na Revoluciju javila se znamenita knjiga, gotovo odmah od vlasti uništena, »Putovanje iz Petrograda u Moskvu« (1790), koju je napisao šef petrogradske carinarnice, bivši nemački đak, poštenjak i slobodoumnjak Radišćev. To je zaista revolucijonarna knjiga, u kojoj, pored sveg beskrajno teškog i neukusnog stila i jezika, dolazi do živog izraza plemenito negodovanje autorovo radi socijalnih nepravda, tlačenja seljaka, i zločinačkog raspikućstva dvora. U njoj se traži emancipacija seljaka i politička sloboda, i sva je prožeta republikanskim osećanjem. Smrtna presuda za autora, koga je Carica pomilovala i prognala u Sibir, bio je odgovor vladajućih krugova na smelu izjavu jednog od njihovih članova koga je srce bolelo usled strašne nepravde prema siromašnome puku.

Novikov i Radišćev, to su prvi mučenici ruske inteligencije. Njihove ideje i njihove težnje više se ne gube, već rađaju sve novim plodovima.

4.

Carevanje Aleksandra I — Speranski i Karamzin — Društveni i revolucijonarni pokreti za Aleksandrovo Doba — Decembarska Buna (1825) — Vladavina Nikole I — Teorija »zvanične narodnosti«.

Posle tragikomičnog intermeca carevanja Pavla I, koji je svoj život svršio pod udarcima zaverenika sakupljenih od njegove dvorske plemenite služinčadi, nad Rusijom je svanula »divna zora Aleksandrovih dana«, po rečima jednog savremenog pesnika.

Nećemo ulaziti ovde u podroban opis ovog znamenitog carevanja, niti ćemo davati opširnu karakteristiku samoga Cara i njegove okoline. Govorićemo samo ukratko o najvažnijim pojavama i događajima toga doba.

Aleksandar je dočekan s oduševljenjem. Prve mere njegove, nesumnjivo slobodoumne, bile su kao kakav divan poklon na dan svetlog praznika, posle mračnog doba njegova oca, opasnog ludaka i opskuranta. Rusko društvo, naviknuto na delovanje tajne policije i na kundake, bilo je s malim zadovoljno. A nešto je učinjeno i za seljake: olakšana im je mogućnost da se otkupe od spahije; a spahijama opet, da sporazumno sa seljacima ove oslobode (takozvani »Ukaz o slobodnim zemljodelcima« od 1803). Još pre toga bilo je zabranjeno cepanje porodica seljačkih prilikom prodaje, i publikacija o prodaji seljaka putem javne dražbe. To su bili dobri počeci. Na tajnim sastancima sa prijateljima, Car je maštao i o konačnom oslobođenju seljaka, ali dalje od namera, i od nekih sasvim sitnih postupaka, na tome putu nije išao. Razgovaralo se na tim sastancima i o promeni Ustava u Rusiji, ali je u tom iznenada buknuo rat između koalicije država, u koju je ušla i Rusija, i Napoleona. Taj se rat (1805—07), kako je poznato, završio porazom Rusije. U isto vreme počeo je i rat sa Turskom, koji je trajao sve do godine 1812; pa onda rat (više nominalan) s Engleskom, i rat (sasvim nominalan) s Austrijom (i jedan i drugi zbog saveza Rusije s Napoleonom). Zatim dolazi znameniti Napoleonov pohod u Rusiju (1812), te ratovi u Evropi (1813—15), i logorovanje ruskih četa u Evropi. Posledice svih ovih ratova bile su nedogledne, i za spoljnu situaciju i za unutarnje prilike u Rusiji. Spolja, Rusija je proširila svoje granice dobivši kraljevinu Poljsku, veliku kneževinu Finsku, i Besarabiju, — sve tri pokrajine sa različnim stepenom avtonomije, a prvu čak i sa pisanim ustavom, koji je — uzgred budi rečeno — izazvao vruće nade među ruskim liberalima, da će i Carevina dobiti takav ustav. Rusija je dakle bila ojačala svoj međunarodni položaj, a njen vladar stajao je na čelu evropskog reakcijonarnog pokreta, koji je uspostavio mnoge pale prestole, među njima Burbonov u Francuskoj, i papski svetovni u Rimu, pa je dobio oblik i naslov »Sveta Alijanca«. — Unutri se javlja jako političko vrenje, koje sâm Car potpiruje kad, preko svoga liberalnoga favorita i ministra, državnog sekretara Speranskog, pokušava da izradi i izvede jednu temeljitu, promišljenu, dubokosežnu reformu, čiji su konačni ciljevi bili ništa manje nego: ustavna vladavina, i oslobođenje (postepeno) kmetova. Protiv Speranskog, osim dvorske kamarile, istupa tada i ugledni, nekad liberalni pisac i znameniti istoričar Karamzin, koji u svojim »Zapiscima o staroj i novoj Rusiji« napada i ismeva program reforama, a brani apsolutizam istim onim argumentima kojima su se služili krajnji monarhisti godinâ 1905—17. Mladi Car, pod uticajem događaja spolja, brzo pristaje uz Karamzina, otpušta Speranskog, i čak ga proteruje na periferiju države, da tamo živi pod policajnim nadzorom, a od njegovih projekata ništa ozbiljno nije ostvareno, osim utemeljenja »Državnog Saveta« — konzultativne skupštine od Cara postavljenih velikodostojnika. Doduše, i posle velikih ratova u Rusiji i u Evropi, car Aleksandar se još po neki put vraćao na liberalne ideje svoje mladosti, ali sve ređe i ređe, dok nije konačno prešao sasvim na reakciju, upravljajući Rusijom preko svog surovog i strašnog ljubimca Arakčejeva, koji je gonio prosvetu i zavodio u Rusiji režim nasilja i mračnjaštva.

Ali, Francuska Revolucija, nova prosveta i književnost, ratovi i putovanja po Evropi, nisu prošli bez traga ni za Ruse. Bilo je, uz Speranskog, još više naprednih državnika, od kojih su neki radili na projektima Ustava, pa i visokih generala odanih idejama reforme. Dok su se seljaci držali uglavnom mirno, očekujući obećanu slobodu, mladi intelektualci, isključivo plemići, i većinom oficiri, zanosili su se idejama Ustava i političkih sloboda, i uopšte preporoda države i društva, pa su pomalo sanjali i o oslobođenju, ili bar o stvarnoj olakšici položaja, seljaka. Stvarala su se tajna društva, s početka sa maglovitim humanitarnim težnjama (»Savez Opšte Sreće«), kasnije sa više razrađenim političkim programima, štaviše i sa akcijonim planom državnog udara i opšteg prevrata. Širila se propaganda u vojsci, i to nesamo među oficirima nego i među vojnicima (buna Semenovskog Gardijskog Puka, 1820), pojavljivali su se revolucijonarni letaci, naročito stihovi, — lirske pesme sa liberalnom, ili čak i revolucijonarnom, tendencijom. U tome su prednjačili genijalni Puškin, i mnogo manje sposobni Riljejev, koji se kao pesnik ne dâ, dabogme, sa Puškinom uporediti, ali koji je imao jači osećaj građanske dužnosti i razvijeniju političku kulturu nego Puškin. Ova aktivna i borbena politička tendencija oseća se i vri naročito u znamenitom pozorišnom komadu Gribojedova »Nesreća radi pameti« (1824).

U oči neuspelog državnog decembarskog udara, većina revolucijonara bila je načistu da treba seljake osloboditi; neki su čak propovedali, da se seljacima zemlja naveliko podeli, a bilo je najzad i pristaša prave agrarne revolucije (Pestelj). Treba podvući, da su to bili bez izuzetka sami plemići, među kojima i mnogi bogati veleposednici, vlasnici mnogobrojnih ljudskih duša, članovi visokog plemstva sa glasovitim titulama (kneževi: Volkonski, Trubeckoj, Obolenski, Galjicini, i drugi). Za širenje i utvrđenje ideje oslobođenja kmetova naročito je mnogo doprineo jedan od najuglednijih, najobrazovanijih, i najtalentovanijih starijih ljudi, koji su činili prelaz od liberalnih sedih državnika i generala na jednoj strani ka mladim vatrenim revolucijonarnim rodoljubima na drugoj strani, — Nikola Turgenjev (stric budućeg velikog romanopisca, a sin jednog od filantropa i članova Novikovljeva Društva), visok činovnik i ekonomski pisac, koji u svojoj knjizi »Pokušaj jedne teorije poreza« (1818) otvoreno kaže, da »jedna uređena država ne sme svoje blagostanje da osniva na nepravdi«, i da ugnetavanje jednog staleža od drugih ne može da bude temeljem blagostanja velikog i moralno ispravnog naroda...

Tajna udruženja prelazila su ka zaveri, i sve je bilo, prema neiskusnom mišljenju učesnika, gotovo za prevrat, kada je iznenada umro car Aleksandar. Neuređenost pitanja o nasleđu prestola, i izvesno kolebanje prilikom proglašenja za vladara mlađeg velikog kneza Nikole (1825), umesto carevića prestolonaslednika Konstantina, koji se ranije tajno odrekao bio nasleđa, zaverenici su iskoristili da izazovu bune, i to jednu u Petrogradu, drugu na jugu Rusije. Prva je trajala svega jedan dan (14./26. decembra 1825), druga nešto duže. Jedna se završila na Senatskom Trgu u Petrogradu, druga u blizini varošice Vasiljkov, u Kijevskoj Guberniji. Pobeda vlade novoga cara Nikole bila je potpuna: pobunjenici nisu uspeli da prošire svoju akciju, jer im mase nisu pružile nikakvu znatniju pomoć, i oni su brzo propali bez ozbiljne borbe. Onda je počelo beskrajno istraživanje, saslušavanja i suočavanja, moralne i fizičke patnje uhapšenih po kazamatima tvrđave Petra i Pavla, moralni teror pri saslušavanju, pri kojem se naročitom veštinom odlikovao sâm Car. To je jedna zaista žalosna stranica Ruske Istorije. Vrhovni Sud, koji nije ni video optužene, a u kojem je ulogu državnog tužioca igrao niko drugi do nekadašnji liberalni ministar cara Aleksandra, grof Speranski, osudio je zaverenike na strašne kazne (oko polovicu na smrt), koje je car Nikola smanjio i »ublažio«, te je petorici glavnih vođa zamenio smrtnu kaznu čerečenja na četiri dela nekom drugom smrću »pri kojoj se ne prosipa krv osuđenih«. Vrhovni Sud uvažio je carsku želju, te ovu petoricu osudio milostivo samo na vešala. Tako su 13./25. jula 1826 ova petorica — pesnik Riljejev, pukovnik Pestelj, najača slava i volja celog pokreta, pa pesnik Bestužev, pukovnik Sergije Muravjev, vođa južne bune, i zanešenjak Kahovski — umrli za narodnu slobodu na vešalima, dok su ostali — njih 121 na broju — otišli većinom na robiju. Nikola Turgenjev uspeo je da se spase u inostranstvo, gde je perom nastavio započetu borbu za socijalnu pravdu ruskog naroda, protivu mračnjačkog apsolutizma carske vlade. Sen ovih vešala pala je na carevanje Nikole I, a zveket lanaca političkih robijaša, te vapaj gomile najboljih ljudi ondašnje Rusije, iz dubine sibirskih šuma i rudnika, raznosio je po celoj zemlji strašan memento!... Krvavo je počinjalo carevanje cara Nikole I: počeo ga je smrtnom kaznom plemenitih, u svakom smislu te reči, i talentovanih svojih podanika, a završio ga je, kako ćemo videti, samoubijstvom.

Za vreme Nikole I, pa sve do Krimskog Rata, Rusija je prema spolja, bez obzira na unutarnju reakcijonarnu politiku vlade, stalno napredovala: sjajne pobede nad Turcima i Perzijancima znatno su proširile rusku teritoriju na Kavkazu, i obezbedile su Rusiji gospodareći položaj na Balkanu i u moreuzima. Rusijin se glas dobro čuo u koncertu silâ, iako, nažalost, više kao glas glavnog evropskog žandara (čija je intervencija ponekad bivala i od koristi, naprimer godine 1849 za Srbe i Hrvate, kad je ruska vojska ugušila nesamo liberalnu nego ujedno i šovinističku madžarsku revoluciju). U isto je vreme i unutrašnja kultura u Rusiji snažno napredovala: na ruskim univerzitetima javljaju se prvi put ljudi dostojni imena naučnika, dok u književnosti imamo velik broj lepih talenata i značajnih pisaca. Puškin tada dozreva i daje svoju punu meru, a Ljermontov se takmiči sa starijim pesničkim genijem Puškinovim, dok Gogolj stvara rusku prozu; pri kraju ovoga doba javljaju se veliki pripovedači i romanopisci — Dostojevski, Ivan Turgenjev, Gončarov, da spomenemo samo najkrupnija imena. Genijalni kritičar Bjelinski, taj prvi veliki intelektualac-neplemić, populariše i sudi golemu literarnu produkciju epohe, i daje od sebe mnoštvo značajnih filozofskih, estetskih, moralnih, i društvenih idejâ. Publicistika se razvija i u filozofskim i polemičkim spisima slavenofilâ i zapadnjakâ, koji su dali pravac daljem razvitku ruske misli. Najzad, i likovna umetnost, te muzika i gluma, imaju u to doba u Rusiji mnoge znatne predstavnike, i to neke grane prvi put u Rusiji uopšte (takav je slučaj muzike). Pri svem tom, ove važne činjenice ne mogu spasti cara Nikolu i njegovu vladavinu od stroge osude potomstva, jer su svi ovi tvorci ruske kulture radili uglavnom usprkos njegovim nastojanjima. To nije teško dokazati primerima: Puškin je stalno ometan u radu, on je proganjan i zlostavljan, dok nije pao žrtvom salonske intrige; Ljermontov, koji je na tu intrigu i na smrt svog velikog pesničkog druga ispevao pesmu punu gneva i srčbe, bio je radi te pesme proteran na Kavkaz, gde je našao preranu smrt. Gribojedovljev spomenuti komad osakaćen je cenzurom, i nije doživeo da bude predstavljen na pozornici za života autorova. Filozofa-publicistu Čaadajeva proglasili su ludakom, a časopis u kojem je on svoje misli, nezgodne i nepovoljne za vladu, obelodanjivao, bio je obustavljen, i urednik stavljen pod nadzor policije. Gogolja su šikanirali, i on je tek neke od svojih spisa mogao da štampa, a »Revizora« da dâ prikazivati, na samu ličnu intervenciju Carevu. Život u Rusiji izgledao je i konzervativcu Gogolju toliko odvratan da se je osetio moralno prinuđen da pobegne iz Rusije. I najkonzervativniji slavenofili bili su pod nadzorom policije. Bjelinskog nisu bacili u tamnicu samo zato što nisu uspeli da to učine, jer ga je policija, došavši da ga uhapsi, našla na samrti; Dostojevskog, i njegovu družinu u kojoj je bilo više inteligentnih i sposobnih ljudi, osudili su na smrt, odveli na gubilište, i otuda poslali na višegodišnju robiju u teškim okovima, ni zbog kakvih delâ već jedino zbog pukih razgovora i čitanja knjiga zabranjenih od vlade, i zbog sanjanja o oslobođenju seljaka, o slobodi štampe, i tome slično. Ukrajinskog pesnika Ševčenka poslali su u daleko izgnanstvo, kao prosta vojnika, a njegove kulturne drugove osudili su na razne kazne. Hercena i Ogarjova naterah su na begstvo iz Rusije nakon progona i šikana. I koliko je drugih, manje poznatih, ljudi proganjano, zlostavljano, stavljeno u nemogućnost da rade! Koliko je knjiga zabranjeno, koliko spisa izmrcvareno neukom, mračnjačkom, više puta beskrajno glupom i samovoljnom cenzurom! Nije stoga čudno da su gotovo svi ruski pisci toga doba bili protivu režima. U pesmi i u romanu i pripoveci, u književnim radovima Gogolja i Grigorovića, Pisemskog, i Ivana Turgenjeva, i tolikih drugih, na razne načine i sa različnih strana, prema različnim temperamentima i talentima, prikazana je strahovita slika socijalne nepravde i moralne pokvarenosti Nikolajevske Rusije. Ono što je bilo najstrašnije u njoj nije bila samo anarhija uprave, niti to što je ona bila »u sudovima crna crnom nepravdom«, kako to kaže u čuvenim stihovima konzervativni slavenofilski pesnik i filozof Homjakov, nego ono proganjanje duha, ono mrcvarenje slobodne čovečje misli i ličnosti.

Ako je vlada i mogla, sa svog reakcijonarnog gledišta, nekako još da brani svoje držanje prema inteligenciji, pozivajući se na svoje iskustvo od 14. decembra, pa onda na širenje zapadnih liberalnih, i najzad i socijalističkih (Furje i Sen-Simon!) ideja opasnih po režim i postojeći red, sasvim je zločinačko bilo njeno postupanje prema narodu, prema masi seljaka i vojnika, koji nisu nikako podupirali revolucijonarne niti liberalne težnje i pokušaje inteligencije. Seljaka su i dalje držali u položaju roba, i dalje su »duše« prodavane, i produžavalo se u svima pravcima nečuveno eksploatisanje i mučenje seljaka. Bune, čisto lokalne, stalno su izbijale; ali je plemićska policija i carska žandarmerija, a kada bi zatrebalo i vojska, bila u stanju da te sporadične pokušaje uguši u krvi a krivce surovo kazni. Vojna služba, obavezna samo za niže staleže, protezala se često i na 25 godina! Kasarna je bila gora od spahiluka, i nije bilo kmeta koji bi pristao dragovoljno da kupi sebi slobodu služeći vojsku, nego je obično iz pakosti i mržnje odašiljao snahija, odnosno njegov upravitelj, mladiće na vojnu službu.

Međutim je zvanični optimizam dostigao vrhunac. U to je doba skovana najznamenitija doktrina nacijonalizma, i klasične formule takozvane »teorije zvanične narodnosti«, t. j. zvaničnog optimističkog i reakcijonarnog nacijonalizma. Začetnifc ove teorije bio je grof Sergije Uvarov, dugogodišnji ministar prosvete cara Nikole, koji je — u svome godišnjem izveštaju Caru iz godine 1833 — pisao: »... Srećom, Rusija je sačuvala vatrenu veru u spasonosna načela, bez kojih ona ne može ni da cveta, ni da se osnaži, ni čak da živi. Duboko i iskreno vezan uz Crkvu svojih predaka, Rus je uvek smatrao nju kao društvenu i porodičnu ustanovu. Bez privrženosti k veri predaka svaki narod, svaka osoba, gine; Rus, odan svojoj otadžbini, neće nikada pristati nato da napusti ma i jednu samo dogmu svog pravoslavlja, da žrtvuje ma i jedno zrnce bisera Monomahove dijademe (praznična kamilavka moskovskih careva). Samodržavna vladavina, to je osnovni uvet političkog opstanka Rusije, i ruski džin oslanja se na nju kao na kamen-temeljac svoje veličine. Pored ovih nacijonalnih načela, postoji još i treće, ne manje važno — to je načelo narodnosti...« Kada se ovo prevede na običan jezik, to znači: nikakvih ozbiljnih promena, jer sve što postoji dobro je; mogućne su samo tehničke popravke i uklanjanje slučajnih zloupotreba nesavesnih činovnika ukoliko ih ima. U isto vreme, proglašenje načela pravoslavlja zahtevalo je, u najmanju ruku, ograničenje delatnosti drugih priznatih konfesija, te progone, surove progone osoba starog verskog obreda, pa onda slobodoumnih ljudi i pripadnika sekata, otpadnika od pravoslavlja, te najzad ispovednika grčko-ujedinjenog zakona, koje treba nasilno vratiti u okvir pravoslavlja, budući da su njihovi preci, pre više vekova, nasilno ili prevarom prevedeni u ovu veru. Načelo samodržavne vladavine tražilo je ugušenje svake slobodne misli, progon sviju nezavisnih ljudi, policijsko tutorstvo, cenzuru; a načelo narodnosti proglašavalo je kultivisanje ekstremnog i umišljenog šovinizma, te opravdavalo progone alogena, zabranu njihova jezika, običaja, i kulture, uopšte nivelisanje pokrajinskih osobina (progone Ukrajinaca, ukidanje poslednjih tragova ukrajinske avtonomije.), i t. d.. U red tih mera spada i krvavo ugušenje revolucije u Poljskoj, nakon čega je preduzeto ukidanje poljskog ustava i mnogih lokalnih ustanova.

Ko je bio u pravu, da li apologeti i glasonoše »zvanične narodnosti«, ili naprotiv njeni kuditelji, odgovor na ovo pitanje dao je Krimski Rat, koji je buknuo posle godina najstrašnije, najžučnije reakcije (1848—52), a u kojemu je Rusija bila strašno tučena. Car Nikola nije hteo da doživi sramotni svršetak ovoga rata; još pun životne snage, ali slomljena duha usled goleme nesreće i katastrofalnog sloma celog svoga životnog dela, on je sebi oduzeo život. Počevši svoje carevanje smrtnom osudom svojih odličnih protivnika, on ga je završio izrekavši smrtnu presudu samome sebi (1855). Njegov sin Aleksandar II (1855—1881) primio je teško i nezahvalno nasleđe.

5.

Carevanje Aleksandra II — Reforma od 19. februara 1861 (o oslobađanju seljaka) — Daljne reforme — Ideološki pokret u Rusiji 1835—1855 — »Slavjanofili« i zapadnjaci — Hercen.

Nije bilo potrebno napregnuti uho pa slušati kritiku nezadovoljnika, koja se naročito jako čula iz inostranstva. Dovoljno je bilo osluhnuti samo glas života, pa shvatiti gorku i strašnu lekciju Krimskog Rata, koji je, vođen nespretno i nesrećno, i pored junaštva vojske, doveo do sloma ruske moći na Bližnjem Istoku, te razumeti prostu istinu: da se dalje nije moglo tako živeti! Polako, sa kolebanjima i nepouzdano, uviđali su i usvajali ovu istinu novi vladar, koji nije bio više mlad (rođen 1818), i njegova vlada. Amnestija decembristima, gotovo potpuna (samo kneževi nisu dobili natrag oduzetu im kneževsku titulu), pa i drugim političkim krivcima (Dostojevski se onda vratio iz Sibira), bilo je simbolično obeležje novoga kursa. Olakšice, u stvari veoma skromne, za štampu, — to je bio drugi znak. 20. novembra (2. decembra) 1857 desilo se nešto značajnije i krupnije: Carevo vlastoručno pismo pokrajinskom namesniku u Litvi i Beloj Rusiji, Nazimovu, kojim Car odobrava nameru mesnog plemstva, da se pobrine oko oslobođenja seljaka. Time je seljačko pitanje, zbog kojega su toliki ljudi bivali gonjeni i mučeni, i o kojem se zvanično smelo raspravljati samo u najpouzdanijim ili najpotajnijim odborima, sada upućeno na javan pretres i stavljeno odlučno na dnevni red. Čak su i časopisi — stvar ranije u Rusiji nepoznata i neviđena — stali vatreno pretresati taj za Rusiju najvažniji problem, a u provinciji je plemstvo na svojim skupštinama i u svojim odborima takođe spremalo predloge, i naširoko je, u najvećoj nervozi, diskutovalo ovo za sebe životno pitanje. Samo seljaci su ćutali. Publiciste su se svojski zauzeli za stvar i izjavili u korist seljačkih interesa; na čelu raspravljanja stajao je, pored Hercena najači pobornik reči ovoga doba — Černiševski. Nasuprot širokim vidicima ovih, motrile su kancelarije samo na »uskodržavni« interes, i držale su se Careve reči, da je »bolje da oslobođenje dođe odozgo, nego da bude uzeto silom odozdo«, dok je veći deo plemstva u paničnom strahu nastojao da spase što se još dalo spasti. Ali je manjina plemstva (koja je imala većinu samo u dvema gubernijama) bila pristupačna razlogu i glasu seljačkih interesa i državne potrebe.

Kao plod izvesnoga kompromisa, Car je potvrdio mišljenje liberalne manjine Državnog Saveta, i 19. februara (3. marta) 1861 potpisao je manifest i zakon o oslobađanju seljaka od kmetske zavisnosti prema spahijama, rešivši tako u principu oslobođenje seljaka. Spahijskih kmetova bilo je u Rusiji tada na 21 milijon zemljoradnika, i oko jedanipô milijon takozvanih »dvorovih«, t. j. kućnih slugu plemstva, koji su bili pravo roblje. Osim toga još i 4,700.000 kmetova carske kuće i 20,000.000 državnih kmetova, čije je oslobođenje usledilo malo kasnije, pa je zgodnije udešeno. Suština reforme, ukoliko se ona ticala spahijskih kmetova, sastojala se u sledećem: 1) sluge (»dvorovi«) dobijali su prosto slobodu, bez daljih uslova, samo su bili dužni da još dve godine služe; ekonomski položaj mnogih od njih, nakon oslobođenja, bio je očajan, jer je njih plemstvo naveliko otpuštalo a oni često nisu imali ni kuće ni zemljišta, niti su bili vični kakovu korisnom zanatu; 2) zemljoradnici su isto tako dobijali slobodu provizorno, još za dve godine ostajući pod vlašću plemstva, vezani različnim dužnostima prema svojim ranijim gospodarima; 3) nakon dve godine ukidala se vlasteoska sudbenost i policija, a kuća i bašta seljaka, sa ostalim sporednim gradnjama, predavale su se u njihove ruke na uživanje, uz izvestan danak; ali je to uživanje moglo da se pretvori i u vlasništvo s pomoću ugovora između plemića i dotičnih seljaka, koji su onda plaćali otkupninu; isto su tako 4) i seoske opštine, takozvani »mirovi« (poglavito u velikoruskim gubernijama), odnosno pojedine porodice (poglavito u gubernijama malo- i beloruskim), dobijali na uživanje one zemlje koje su ranije obrađivali (ponekad manju površinu), uz plaćanje danka, dok je ujedno dopuštena bila otkupnina, uz pripomoć države; 5) odnosi između plemstva i bivših kmetova imali su da budu udešeni u pojedinim spahilucima dobrovoljnim sporazumom stranaka, uz posredovanje specijalnog vladinog pouzdanika, birana od lokalne korporacije plemstva a od vlade potvrđena (t. zv. »mirovoga posrednika«, t j. posrednika za izmirenje), ali je kasnije sprovedena prinudna likvidacija seljačko-plemićskih odnosa, gdegod nisu dotle bili regulisani i likvidirani dobrovoljnom pogodbom; 6) seljaci su sačuvali svoje običajno pravo, samoupravu, gde je ranije bila, pa je ovaka staleška samouprava zavedena u sve opštine, a opštine su grupisane u veće teritorijalne komplekse, t. zv. »volosti« sa izbornim starešinom, i sa naročitim sudom koji je imao da rešava seljačke civilne parnice, pa i manje krivične stvari; 7) u opštinama velikoruskim, zemlja oranica i livade nisu bile privatno vlasništvo pojedinaca, nego »mira«, ali to nije bio kolektivizam eksploatacije nego samo vlasništva, sa više ili manje čestom promenom delova zajedničkog zemljišta koja su se nalazila u obradi i uživanju pojedinaca; 8) pri dodeljivanju zemljišta seljacima, dopušteno je bilo da seljaci dobiju od spahija samo »prosjački deo« t. j. 1/4 minimalnoga dela koji se imao dodeliti po zakonu u toj pokrajini (bile su naime ustanovljene dve vrste delova: maksimum i minimum, prema pokrajinama i vrednosti zemlje), — taj »prosjački deo« seljak je na svoj zahtev dobijao badava, i time bi odmah prestali svaki odnosi i dužnosti njegovi prema vlastelinu.

Reforma je, kako se vidi, u osnovi svojoj bila dosta radikalna; pa ipak, ni izdaleka nije zadovoljila seljake, a nekim svojim odredbama dovela je do stalnog nezadovoljstva, štaviše i do nereda i buna, dok je sa druge strane ometala privredni napredak zemlje. Vlada cara Aleksandra, posle ove svakako praktički najznačajnije reforme, nije na tome zastala. Iako bez dovoljno doslednosti, kolebljiva i nesigurna, ona je ipak sprovela niz daljih reforama, među kojima je najbolje promišljena i najodlučnije sprovedena bila reforma sudstva (20. novembra 1864), koja je stvorila u Rusiji uređene sudove i uzornu magistraturu, a i dosta dobru advokaturu, prvu ukoliko se ona nije ticala političkih parnica, jer su ove išle na rešavanje iznimnih, vojnih, i prekih sudova, žandarmerije i Ministarstva Unutarnjih Dela. Reforma Univerziteta, u smislu akademske samouprave i relativne slobode nauke i nastave, bila je takođe dosta potpuna. Ukinuće telesnih kazna (sem za seljake po presudama staleških sudova, i za neke vrste vojnika) bilo je nadovezano na sudsku i vojnu reformu. Sveopšta vojna obaveza, i znatno smanjenje roka vojne službe, spadalo je takođe u broj demokratskih i naprednih mera. Veoma su se korisnima pokazale i neke finansijske reforme, iako nisu bile principijelne. Mnogo manje napredne bile su reforme lokalne uprave i zakonodavstvo o štampi, iako su i oni nosili znatne promene i olakšice.

Posle sviju ovih reforama došlo je na dnevni red pitanje o »završetku« ili »krunisanju građevine«, kako se onda u Rusiji govorilo, t. j. o sazivu Narodnog Predstavništva, ili barem skupštine delegata lokalnih samoupravnih tela, ili neke staleške skupštine, nalik na starinske zemaljske sabore; ali do toga nije došlo: to je pitanje ostalo sasvim nerešeno, i vlada ga nije nikad ni uzela ozbiljno u pretres.

Verska politika cara Aleksandra nije bila baš prožeta načelima naročitog slobodoumlja, iako su uklonjene neke posve odijozne mere iz doba cara Nikole protiv ljudi starog verskog obreda i protiv mirnih sektaša; ali je prema katolicima, i naročito prema unijatima, upravo surovo postupano, u vezi sa ustankom Poljaka, ugušenim na najkrvaviji način. Posle ovog ustanka je vlada nesamo strahovito progonila Poljake, i u Poljskoj i po ruskim i maloruskim gubernijama, nego se je u svome bezumlju nadala nasilno rusificirati onaj mnogobrojni, kulturni, kompaktni, nacijonalno i verski svesni narod.

Treba još spomenuti, da je za doba carevanja Aleksandra II Rusija gotovo dovršila svoja osvajanja u Aziji (u Sibiru i Srednjoj Aziji) stvorivši sebi kolosalnu kolonijalnu imperiju; zatim, da je u to doba završeno i osvojenje Kavkaza, i da je Rusko-turski Rat (1877/8), i pored docnijih diplomatskih neuspeha Rusije na Berlinskom Kongresu, podigao opet na veliku visinu ugled Rusije u svetu uopšte a na Bližnjem Istoku napose, gde se Rusija ponovo javila u lepoj ulozi osloboditeljke potlačene braće, dok je na Crnome Moru vratila svoje ugovorom u Parizu izgubljene položaje. Ali ni sve značajne reforme, ni svi krupni i zamašni uspesi spoljne politike, nisu bili u stanju da zaustave unutarnji pokret Rusije u pravcu sve bržeg i odlučnijeg političkog i socijalnog preobražaja i preporoda, štaviše i revolucije, kojim je putem Rusija išla unatoč svima merama vlade, naprednim i reakcijonarnim. Ta je pojava, sama po sebi, tako dalekosežna i toliko značajna, a pritom od toliko neizmerne važnosti za dalje događaje, pa i za razumevanje sadašnjosti, da ćemo se ovde još malo zadržati na idejnoj i načelnoj sadržini događaja ove epohe i njihovih neposrednih posledica.

Nakon ugušenja Decembarskog Ustanka, vlada Nikole I nije trpela u Rusiji nikakvih političkih diskusija. Književnici su se, dakle, pored čisto literarnog rada, počeli da bave filozofijom i istorijom, ukoliko su i to dopuštale teške cenzurne i policijske mere ove surove vladavine. U vezi, i pod uticajem kulturnih i filozofskih pokreta Zapadne Evrope, a ne bez izvesne nacijonalne tradicije, javljaju se dve škole, ili dva idejna pravca, oko kojih su se skupili bili gotovo svi talentovaniji i nezavisniji predstavnici ruske misli godina 1835—1855: na jednoj strani »slavjanofili«, na drugoj strani zapadnjaci. U glavnom socijalnom pitanju svoga doba oba ova tabora bila su jednodušna: ropstvo su svi osuđivali, »svim srcem svojim i svom mišlju svojom«. »Mi (t. j. zapadnjaci) i slavjanofili«, veli Hercen, »mi smo predstavljali neku vrstu Janusa sa dva lica; oni su gledali unatrag, mi pak unapred. Ali smo u osećanjima bili jedno, i naša su srca podjednakom snagom kucala za našeg mlađeg brata, seljaka. Za njih je to bila kao neka uspomena, za nas proročanstvo ...« Dok su zapadnjaci — bar njihova većina, jer se Hercen, naprimer, u nekim važnim tačkama jako razilazio s njima — tražili, da Rusija ide istim putem kojim je išla Zapadna Evropa, te zapadne zakone, ustanove, i uređenja smatrali uzorom za kakim i Rusija treba da teži ako hoće da ostane velika, a njen narod srećan, dotle su slavjanofili sumnjali u istinitost zapadnih prosvetnih načela, u valjanost morala i društva, i u primenljivost ustanova zapadnih zemaljâ na Rusiju. Oni su nastojavali da svoju nauku crpu iz primera i uspomena ruske prošlosti pre Petra Velikog, deleći svoje simpatije između drevne Moskve i Kijeva; hteli su da utvrde samostalna načela ruskog života, te da ta načela postanu za njih i za ruski narod idejama-vodiljama u budućnosti. Doduše, njima ne smetaju karakterne osobine pojedinih evropskih naroda, i jedan od najuglednijih među njima, Ivan Kirjejevski, izričito kaže, »da sačinjavaju svi skupa tek jednu duhovnu celinu, u koju svaki deo ulazi kao živi ud u živo i jedinstveno telo...« Ali se »Rusija duhom odvojila od Evrope, živeći od nje različnim životom.... i većina ljudi koji su pratili pojave zapadne misli, uverivši se o golemim nedostacima evropske prosvećenosti, obratili su naročitu pažnju na ona posebna obeležja prosvete, nepoznata i neocenjena od evropskih umova, kojima se ranije odlikovala Rusija, i koja se još i sad daju u njoj zapaziti, pokraj svih evropskih nastojanja...« Ekskluzivizam Rimske Crkve, zatim rimski, dakle racijonalistički, karakter klasične prosvete, i »društveno uređenje Evrope koje je, usled nekakve čudnovate istorijske slučajnosti, gotovo svuda stvoreno borbom na život i smrt dvojice zavađenih plemena«, — to su tri načela, tri glavne osobine evropske »prosvete«, koje su ostale posve tuđe Rusiji; Rusija je prihvatila bila hrišćanstvo u obliku vaseljenskog pravoslavlja, i ostala je uvek u okviru Vaseljenske Crkve, pa je i klasičnu prosvetu dobila posredstvom Crkve, bez elemenata trezvenog racijonalizma. Rusija stoga nije znala za rimske pravne ustanove, za ugovore i formalizam feudalnoga društva, u njoj je pravo hrišćansko shvatanje, koje je po svojoj suštini »jedna celina mudrosti«, udarilo svoj meki pečat na uređenje i život. Ovo se shvatanje najbolje ogleda u dragovoljnom pozivu Varjazima, da dođu u Rusiju i da vladaju (dakako sporazumno sa narodom); dalje, u Crkvi, koja ne meće ruku na državu i društvo, već im naprotiv daje duhovna načela; u unutarnjoj pravdi samih zakona, i u čuvanju istinitog dostojanstva svake ličnosti; u jedinstvu i lepoti moralnog življenja, u prirođenoj iako svesnoj skromnosti, dok je Zapad pun oholosti i samopouzdanja; ali napose, i više svega, u ruskoj seoskoj opštini — »miru«. Dodamo li još ovome formulu slavjanofilskog političkog programa, prema kojoj treba vratiti ono što je bilo u državnom uređenju stare kijevske i moskovske Rusije, naime dati narodu, »zemlji«, »vlast mnjenja«, a Caru — »vlast sile«, te uspostaviti i uređenje i prosvetu i spoljašnji oblik života, i obrede, običaje, pa čak i mode Rusije pre Petra Velikog, onda ćemo dobiti potpunu sliku slavjanofilstva, kakvo su propovedali, pored Kirjejevskog, i braća Aksakovi i Homjakov, Samarin, i ostali. Konzervatizam, upravo reakcijonarstvo, koje ponekad prelazi u pravi opskurantizam, i nacijonalizam preteran ponekad do šovinizma, zbližavali su slavjanofile, u izvesnim tačkama njihova programa, sa teoretičarima »zvanične narodnosti«, te su, s naročitim naglaskom isticani kod t. zv. »epigona slavjanofilstva« (oko 1880 i kasnije), činili značajni sastavni deo konzervativno-reakcijonarne ideologije uopšte. Kao takvi igraju oni svoju ulogu i do današnjeg dana u takoreći arhajičnim grupama ruskoga društva, koje su poglavito zastupljene u emigraciji.

Ali je, i mimo ovih elemenata, vera u samostalnost ruskih istorijskih »načela«, u neodvisnost od Evrope i u zamašnu originalnost istorijske sudbine Rusije, kao poimence i simpatije prema opštini - »miru«, igrala znatnu ulogu i pri stvaranju ideologije takozvanog »narodnjaštva«; a preko »narodnjaštva« ove su ideološke pretpostavke ušle i u stranački program i poglede stranke socijalista-revolucijonara, gde su, čudnovato isprepletene i izmešane s elementima marksizma, sindikalizma, i anarhizma (najviše Bakunjinova pravca), doprinele mnogo stvaranju ideologije boljševičkog pokreta, dok ortodoksni marksistički pokret i ortodoksna socijal-demokratija u Rusiji, isto kao i glavne struje ruskog više ili manje demokratskog liberalizma, vode svoje poreklo (u najvećoj meri) od zapadnjaštva. U doba pak prvih godina »velikih reforamâ«, sledbenici slavjanofiaâ i zapadnjaka ušli su u tri glavna politička pravca: konzervativni, liberalni, i socijalistički; ovaj poslednji uz znatno učešće ponekih zapadnjaka, najviše Hercena, koji zauzima u ruskom ideološkom i političkom pokretu naročito mesto, te mu treba posvetiti nekoliko posebnih redaka.

Pozitivni politički i životni ideal Hercenov stvoren je pod neposrednim uticajem književnosti doba francuskog prosvetnjaštva, pa liberalnog doba Restauracije, zatim Šilera, najzad i utopističke i socijalističke književnosti, dok mu je kritičnu sadržinu dala ruska stvarnost — kmetska zavisnost seljaka i policajski despotizam cara Nikole, koji je za Hercena postao kao neki čisto ličan, i to najogorčeniji, neprijatelj. Hercen se u Rusiji razvio bio u ubeđena revolucijonarnog zapadnjaka, koji se zaverio u sebi da će doprineti da se sruše ropstvo i despotizam. Ali kada je onda, napokon, došao, na kratko vreme pred Revoluciju od 1848, u Zapadnu Evropu, — odakle se nije više ni vratio —, on je ubrzo zapazio, da su ustavnost, političke slobode, progres i prosveta, o kojima je toliko slušao, uopšte sva kultura Evrope, puni bitnih nedostataka. Republika od 1848, i revolucija, doveli su ga do još tužnijih razočaranja. »Kudagod se kreneš, duva varvarstvo, iz dvorova isto kao iz radionica... Savremeni naraštaj ima jednog jedinoga boga, kapital, i nema drugih bogova do njega. Naše je vreme doba filistarstva, i njegove dobro uranjene takozvane naprednosti...« I tu slede misli koje kao da su proročanske, koje kasnije ponavljaju mislioci i političari u mnogome veoma daleki od Hercena: »... Evropa se sada dosetila, da bi parlamentarni sistem mogao biti oštroumno sredstvo kojim će, takoreći kemijskim načinom, društvene potrebe i energiju akcije pretvoriti u reči i beskonačne sporove... Demokratija ima strašnu moć rušenja; a kad se lati građenja, gubi se u učeničkim eksperimentima i u političkim vežbama«; ili: »Realne tvoračke moći nema u demokratije«. »... Političke revolucije ruše se pod teretom svoje nemoći; one su izvršile velika dela, ali nisu završile svoj zadatak, srušile su veru, ali nisu ostvarile slobode; raspirile su u srcima želje, koje nisu bile u stanju ispuniti...« Sve je to pisano u oči revolucije od godine 1848. Još je veće bilo razočaranje Hercenovo nakon njena neuspeha. A 1864, godine osnivanja Prve Internacijonale, Hercen sumira svoje iskustvo i daje ovu ocenu Evrope i njene civilizacije: »Filistarstvo, to je poslednja reč civilizacije, — ceo obrazovani svet otišao je u filistre. Dragi prijatelju, vreme je da se mirno i smireno uvidi, da je filistarstvo završna forma zapadne civilizacije, njena zrelost, — filistarstvom se završuje dugi red njenih snova, epopeja njena razvića, roman njene mladosti. Posle svih maštanja i težnja, filistarstvo pruža ljudima skromni i tihi kutak i neuzbudljiv život... Narodi Zapada su s teškim trudom spremili sebi zimske kvartire. Veliki, stihijski uragani, koji su digli bili do neba svu površinu Zapadnog Mora, pretvorili su se u tih morski vetrić. Hrišćanstvo se razlilo u plićak, i stišalo se u mirnoj i kamenitoj luci Reformacije; razlila se u baru i revolucija, ušavši u mirnu i peščanu luku liberalizma. S takvom snishodljivom Crkvom, i s takvom malom ,ručnom' revolucijom počeo je zapadni svet da se taloži i da se uravnotežava...« Ovo iskustvo delovalo je na Hercena upravo porazno. Na »ivici moralne propasti«, on je našao spas u veri u Rusiju: »Ja osećam srcem i umom da se istorija gura kroz naša vrata« (1857), i: »Od onoga trenutka kada se magla nad Februarskom Revolucijom razbila, i jasna jednostavnost zamenila zbrku, preostala su jedino dva zanimljiva pitanja: pitanje socijalno, i pitanje rusko; u stvari, ta su dva pitanja jedno pitanje«. »U Rusiji, koja će poći svojim vlastitim putem, iskorišćujući i šireći njoj bitno prirođeni duh socijalne pravde, koji se najbolje oličava u seoskoj opštini, u kolektivizmu i zadrugarstvu seoskoga ,mira', i u buntovnom duhu naroda, doći će do konačne pobede pravde, i odatle će nastupiti pravi preobražaj Evrope i čovečanstva, na osnovu načela ruskih i slovenskih bitno različnih od zapadnih (romano-germanskih).« Tako Hercen, u izvesnom smislu, pruža ruku slavjanofilima, i vezuje ruski nacijonalizam, i rusko-slovenski mesijanizam, s evropskim utopističkim socijalizmom. U filijaciji socijalnih i filozofskih idejâ ruskih, u stvaranju »narodnjaštva«, a preko njega i modernog komunizma, Hercenu pripada važno mesto. Pored toga, njegova svestrana kritika ruskog društva, pa i društva evropskog, bila je od ogromnog uticaja, pa i praktičnog značaja. Socijaliste i liberali sviju pravaca bili su, i u mnogom su još, njegovi učenici; pa i sam Bakunjin, koji je na njega snažno uplivisao, bio je od svoje strane pod njegovim uticajem.

Popularnost Hercenova bila je kolosalna, tako da je njegovo »Zvono« (»Kolokol«), zabranjeno u Rusiji, postalo u vreme »velikih reforama« najomiljeniji i najviše čitan ruski list. Tek nakon poljskog ustanka (1863), kada su Hercena napustili levičari (borbeni) revolucijonarci, zbog izvesne umerenosti, pa i umereni liberali, nezadovoljni njegovim polonofilstvom, počelo je naglo opadanje slave »Kolokola«, pa i Hercenove uopšte. Ali su tada njegovi pogledi i njegove ideje bili već zasejani posvuda, i urodili obilnim plodom.

6.

Stvaranje javnog mnjenja u doba »reforama« — Seljaštvo prema »reformama« — Raspoloženje plemstva — Liberalizam i socijalizam — Nihilizam — »Zemlja i Volja« — Revolucijonarna akcija — Pokret »ulaska u narod« — Novi talas aktivno-revolucijonarnog pokreta.

U godinama takozvanih »reforama« stvara se u Rusiji pravo javno mnjenje. Relativna, iako bedna, sloboda štampe, i u vezi s time pojava grupe ljudi, prilično mnogobrojne, koji žive od pera, pa zadrugarstvo, advokatura, a malo kasnije i organi lokalne samouprave, koji daju posla znatnom broju intelektualaca, — sve je to doprinelo stupanju u javni život takozvane inteligencije »raznoga zvanja« (»raznočinci«), koji nisu ni plemići, ni seljaci, ni sveštenici, ni trgovci. Njima u izvesnome smislu pruža ruku »plemić koji se kaje« — kaje se što je odrastao na tlu nepravde i što živi na račun naroda, — tip koji više ne umire. Visoke škole, u kojima broj đaka brzo raste, pune su toga elementa (»raznočinaca« i naprednog plemstva).

Veliki pokreti i potresi, socijalni i privredni, pa značajne administrativne promene, izazivaju vrenje, uzbuđenje, i osećanje nesigurnosti u svima društvenim slojevima.

Seljaštvo, iako u celini dosta mirno, prihvaća reforme (ozbiljnija buna, sa više žrtava i smrtnim presudama prekoga suda, pojavila se samo u Kazanskoj Guberniji). Ali taj mir je prividan. Pesnik Njekrasov opisao je ovo ćutanje seljaka sjajnim stihovima: »Po prestonicama huji uzbuna, govornici grme, i besni besednički rat; a tamo u dubini Rusije vlada vekovni mir....« U duši, seljaštvo nije zadovoljno. Ono smatra, s pravom, da su mu preteški tereti nametnuti u korist plemstva, i da je podela zemljišnog poseda ispala na njegovu štetu; u duši, seljaci smatraju da oni uopšte ne bi trebali ništa da plate, jer su oni pravi vlasnici zemlje, te da je uopšte opstanak spahiluka prema njima jedna golema nepravda. Vlastelinski dvor postao je za njih simvolom poniženja, kao uspomena na robovanje i muke; oni osećaju da ne mogu biti mirni dok ga kad-tad ne sruše, ili osvoje!... Gospodska oranica, šuma, livada i pašnjak, u svemu tom vide oni od njih oduzeto dobro, koje je njima od preke potrebe, i koje uopšte ne pripada tim plemenitim badavadžijama, bivšim mučiteljima i krvopijama. Sve to treba natrag osvojiti za seljaka. Pritom su oni monarhisti do dna duše, — u njima živi ideal velikog, pravoslavnog, samodržavnog Cara, njihova gospodara, njihova oca. Car-baćuška prevaren je i zarobljen od plemstva, — on ne zna pravo stanje stvari; o, kada bi on to saznao! ... »Car je milostiv, ali je psar nemilostiv«, kaže jedna narodna poslovica. Car je i ovog puta dao pravu slobodu, ali su je zatajili, sakrili krvožedni plemići, siledžije i pljačkaši, činovnici i suci. Dugo i dugo živeo je u narodu taj ideal demokratskog, seljačkog Cara, ta detinjasta vera u svoga vladara, i to u zemlji kojom je vladala dinastija tuđinska i po krvi i po duhu, u interesu sebične kaste, odgojene također većinom u tuđinskom duhu. Kakav nesporazum!...

Reforma od godine 1861 nije dakle likvidirala rusko socijalno pitanje: ona nije ni razvezala ni presekla čvor dotadanjeg ruskog življenja, — ona ga je još jače vezala, budući da je bila samo jedan privremeni kompromis koji nije zadovoljio ni seljaštvo ni plemstvo, od kojega je veći deo nesumnjivo pretrpeo take gubitke da se mnogi nikada više nisu oporavili. Još godine 1858 plemstvo se silno uzbunilo na glas iz Petrograda o likvidaciji kmetske zavisnosti seljaka. Ta se je uzbuna, sa sastanaka izabranih delegatâ na poziv vlade i naročitih odbora, prenela u prestoničke salone i u carski dvor, pa na sednice skupštine zastupnika tih odbora sazvane u Petrograd. Većina plemstva, razume se, pod izgovorom da je »opšti« i »državni« interes zanj preči od svega, zastupala je čisto staleško tesnogrudno shvatanje najvećeg pitanja svoga doba; ali je i ova većina bila saglasna sa naprednom manjinom u traženju ustavnih garancija i političkog predstavništva staleža, odnosno naroda. Kritika vlade na spomenutoj skupštini, i sa jedne i sa druge strane, postala je toliko oštra, da je vlada skupštinu raspustila, a nekoliko najžešćih opozicijonih govornika bili su i formalno gonjeni. Ali se plemstvo nije dalo više zastrašiti, i sve do godine 1865 njegove su se korporacije bavile pitanjima ustavnih promena i reforama. Pored izjave pojedinaca, dolazilo je i do izglasavanja rezolucija i adresa, upućenih na vladara, od kojih je najznamenitija adresa moskovskog plemstva iz godine 1865, koju je car Aleksandar odlučno odbio, posle čega su diskusije, rezolucije i adrese, uopšte i formalno obustavljene. Stvarne uzroke ovoj obustavi, međutim, treba tražiti u jalovosti cele ove kampanje: plemići su razgovarali i debatovali, a vlada ih nije slušala. Konzervativci, uplašeni porastom revolucijonarnog raspoloženja i rastućim brojem izgreda, držali su da već i ovako pregovaranje može postati opasnim. Sa druge pak strane, liberali, koji su u reformi Ustava videli jedini spas od eventualnog socijalnog prevrata, i od strašne pretnje novom »pugačovštinom«, koja je kao krvavo priviđenje stajala stalno pred očima i pred svešću ruskih povlašćenih staleža, bili su u većem delu korporacija plemstva u manjini, pa su izabrali sebi zgodnije polje za društveni rad i eventualne političke »manifestacije« u organima lokalne samouprave (»zemstva«).

Među inteligencijom su se onda najviše isticali revolucijonarnim duhom književnici i visokoškolci, kojih je tada već bilo na hiljade; pa nešto, ali u mnogo manjem broju i u pozadini pokreta, i neki ljudi liberalnih profesija, koje su se u to vreme, u pravome smislu te reči, u Rusiji počele pojavljivati; najzad i nešto, većinom nižih, činovnika, i čak i oficira. U isto su se doba neke vođe mladih »zemstava«, mnogi profesori visokih škola, i nešto visokih birokrata (naročito predsednika i članova novih sudova), istakli kao pokretači i glasonoše liberalizma, koji je — nasuprot socijalnim, pa čak i socijalističkim težnjama inteligencije »raznoga zvanja« i omladine — naglašavao potrebu ojačanja liberalnoga kursa, poboljšanja administracije i sudstva, razvijanja ustanova lokalnog »self-governemen t«-a, koji ima da bude »krunisan« (t. j. da bude zavedeno narodno predstavništvo), dakako uz proklamaciju građanske jednakosti i političkih sloboda. Revolucijonari nisu mnogo marili za ovake političke reforme. Njihovim idejnim vođama bili su tada odlični kritičari i publiciste Dobroljubov i Pisarev (koji je uneo revolucijonarne ideje, i čisto naturalističko i grubo utilitarističko shvatanje, čak i u estetsku kritiku, odbacujući i Puškina, kao pesnika bez ikakve društvene vrednosti), pa najveći apostol nove generacije, Černiševski, koji se, uz temeljno poznavanje političke ekonomije i zapadnih socijalnih doktrina, pa poimence sviju pravaca socijalizma, zagrejavao naročito za rusku opštinu i za originalne nacijonalne ruske metode i puteve, koji će konačno dovesti do opšte-čovečanske sreće. I on je dakle bio »narodnjak«, pa ni njemu nije bio tuđ ruski mesijanizam, samo što ga je on zaodenuo u čisto materijalističko i atejističko shvatanje, koje ga je, baš kao i njegovo izrazito revolucijonarno raspoloženje, potpuno delilo i razdvajalo od mističkog i maglovitog, i čak pravoslavnog, mesijanizma slavjanofila, približujući ga shvatanju Hercenovu.

Glavnom karakternom crtom ruske inteligencije oko godine 1860 i dalje bio je takozvani nihilizam. O tome predmetu navešćemo za svedoke dva čoveka koji su dobro poznavali pokret: jedan starije generacije, koji je posmatrao te ruske ljude u emigraciji, a imao u isti mah i obaveštenja iz otadžbine, Hercen; drugi, pripadnik mlađe generacije, koju je poznavao u Rusiji, budući i sam anarhista, a onda radikal, oficir, i ugledan naučnik, po poreklu najveći aristokrat, po uverenju najekstremniji demokrat, knez Petar Krapotkin. Hercen predstavlja govor »dece« »očevima«, po besmrtnom izrazu Turgenjeva, koji je pesnički prikazao taj sukob dveju generacija: »Vi ste bili«, veli »nihilist« kod Hercena, »hipokrite, — mi ćemo biti cinici; vi ste imali morala samo u rečima, — nama se čini boljim zločin; vi ste se pokoravali vašim starešinama, i vi ste gazili one pod vama, — mi ćemo biti grubi prema svima; vi ste se klanjali ljudima koje niste poštovali, — mi ćemo ih gurati laktom i stati im na žulj netražeći izvine; vaš se ponos zadovoljavao spoljnim znacima poštovanja i pukim konvencijonalnostima, — naša se gordost sastoji u tome da preziremo svaku pristojnost i svako ,pitanje časti'...« U ovom odlomku slika je jasna, ali raspoloženje pisca nije toliko jasno. Na raznim drugim mestima Hercen se veoma nepovoljno izražavao o nihilistima, prekoravajući ih da mirišu na kasarnu, na kancelariju, na bogosloviju, na predsoblje lakaja; zato ga je osudio Bakunjin. A evo nekoliko kraćih odlomaka »Memoara jednog revolucijonara«, kneza P. Krapotkina, te glasovite knjige i jednog od naših najvažnijih izvora za poznavanje epohe o kojoj govorimo: »Nihilizam je stavio svoj pečat na ceo život ruskih obrazovanih krugova, i taj će pečat ostati na njima još za dugi niz godina. Oslobođen grubljih obeležja, neizbežnih kod mladalačkih pokreta ove vrste, daje on životu ruskih obrazovanih staleža naročit oblik, koji nema zapadno-evropski život. Što se, dabogme, Rusima čini žalosnom pojavom. I doista, kao nihilistička pojava može da se obeleži ova otvorenost ruskih pisaca, njihova navika da ,glasno misle', koja se toliko čudnovata čini zapadno-evropskim čitaocima. Nihilist odmah objavljuje rat svemu što bi se moglo obeležiti kao ,konvencijonalna laž' civilizovanoga društva. Bezuvetna iskrenost za njega je karakteristična, i za ljubav iskrenosti (,istine') žrtvuje on svaku predrasudu, svaki obzir, svaku naviku, i svaki običaj, i svaku ustanovu koja ne može da se odbrani pred sudom njegova vlastitog zdravog razuma. I on traži i od drugih da čine isto. On neće da se pokloni nijednom autoritetu sem razuma... Takozvani ,kulturni život' pun je malenih konvencijonalnih laži, i idiličke sentimentalnosti, koja se umela tako lepo da izmiri sa sve pre nego idealnim stanjem ruskog života... U umetnosti pokazivao se isto tako snažno taj kritički negativni duh. Stalno se brbljalo o lepom, o idealu, o ,umetnosti radi umetnosti', o estetici, i sličnom, čime su se tako rado povlašćena gospoda bavila, dok se za svaku umetničku umotvorinu plaćalo novcem koji je bio oduzet od gladnih seljaka i loše plaćenih radnika, tako da taj takozvani ,kult lepoga' nije bio u stvari ništa drugo do razvrat, — to brbljanje dakle, bilo je odvratno, i kritiku umetnosti formulisao je ruski nihilist oko godine 1860 tvrdnjom, da ,jedan par cipela ima veću vrednost nego sve vaše madone i sve vaše oštroumno brbljanje o Šekspiru'...« »Uostalom, s istom grubošću«, kaže Krapotkin na drugom mestu, »nastupao je ruski nihilist i prema svojim obožavaocima, govoreći im otvoreno, da svi njihovi razgovori o ,siromašnim ljudima' nisu ništa drugo do puka obmana, dok oni sami žive od loše plaćena rada tih ljudi o kojima se izražavaju uzdišući i sa sažaljenjem u časovima svojih razgovora za razonodu po svojim okićenim palačama. S jednakom slobodom izjavio bi nihilist kakvom visokom činovniku, da on nikako i ne misli na dobro svojih područnih, već da je sasvim običan lopov!...« Zatim Krapotkin iznosi slučajeve svakovrsnog požrtvovanja nihilista, njihovu neumornu radinost i žeđ za pozitivnim znanjem i opšte-korisnim radom, koji su, u daljem toku događaja, usled čisto humanog rada doveli ovu generaciju prvo do sukoba sa vlastima, pa najzad i do prave revolucijonarne borbe. Pored legalne i polulegalne borbe, — diskusije i propagande — dolazilo je sve češće i do tajnog rovarenja i čisto prevratničke akcije. U toj su se akciji revolucijonarci najviše oslanjali na potmulo nezadovoljstvo seljaka usled nedostataka i mana »reforama«.

S jeseni godine 1861 buknuli su neredi na univerzitetima: veći broj đaka izgubio je stipendije, mnogi su otpušteni i proterani u pokrajine; zbog povećanja školarine mnogi siromašniji đaci bili su primorani da napuste školu. Ovo »rasejavanje« inteligentnih »bundžija« po celoj Rusiji bilo je od značaja za buđenje svesti i jačanje nezadovoljstva u samom narodu. Uzbuđenje, osećaj nesigurnosti, sve su više rasli u toku godina 1861, 62, i 63. Najviše se očekivala opšta buna godine 1863, kada su imali da prestanu zauvek odnosi kmetske pripadnosti. Požari, koji su se na neki neobjašnjen način širili po većim i manjim gradovima Rusije (1862); pojava letaka, kao što je bila čitava jedna serija pod naslovom »Velikoros«, ili »Spahijskim seljacima«, u vezi s kojom je zatvoren, pa onda i na dugogodišnju robiju osuđen Černiševski; pojava neke »Zlatne gramote« (t. j. povelje), kojom je Car tobože darivao seljacima puno vlasništvo na zemlju, te ukidao porez na glavu i plaćanje otkupnine za zemlju, isto kao i regrutiranje, s pozivom seljacima na bunu protiv spahija i vlasti, ako se ovi budu oduprli ovoj »carskoj« naredbi, — sve su to bili znaci snažnog pokreta. Godine 1863 stvorena je tajna prevratna organizacija, koja je proglasila prvi put znamenitu lozinku: »Zemlja i volja« (t. j. sloboda), kao odgovor na pitanje »Šta treba narodu?« Ta je lozinka postala najpopularnija, za nju su ljudi išli pod udarce kundaka, u tamnicu i u izgnanstvo, na robiju i na vešala, — ona je postala vodećom devizom Prve i Druge Revolucije, i bila je kao neka vrsta neodoljivog, očito svežeg i privlačnog pokliča...

Plan opšte bune godine 1863 bio je kombinovan sa poljskim ustankom, i mogao je da bude veoma opasan po postojeći red, da nije uskoro otkriven i osujećen. Ali već godine 1865 javlja se takozvana »Organizacija« sa sledećim programom: 1) propaganda među seljacima za nacijonalizaciju zemlje, kao temeljno načelo; 2) buna seljaka protiv posednika, protivu plemstva, i uopšte protivu vlasti; 3) osnivanje škola, društava (zadruga), radionica (knjigoveznica, šivaćih radnja, i slično), kao sredstvo da se stupi u bliži dodir sa narodom; 4) osnivanje čitaonica i besplatnih škola, organizacija društava (pododbora) u pokrajinama, na osnovu načela komunizma, sa svrhom da se zadobiju novi članovi (sve ovo po uputima iz moskovske društvene centrale); 5) socijalistička propaganda u narodu, s pomoću pučkoškolskih učitelja i đaka bogoslovije (režim u tim bogoslovijama, takozvane »burse«, bio je nečuveno svirep, tako da su se đaci nalazili u stalnom negodovanju, pa su zato bili vični da trpe i najgore muke, i da vešto varaju vlast); 6) propaganda na obalama Volge, iskorišćujući ugodnosti rečne plovidbe (željeznica u većem delu Rusije tada još nije bilo). Kada je jedan od članova Organizacije, plemić Dimitrije Karakozov, pucao (u aprilu 1866) na Cara, iako je on to učinio na svoju ruku i bez znanja većine Organizacije, ipak je to bio znak za žestoke progone, pa čak i za obustavu nekih radikalnijih organa štampe. »Tada je sa divljenjem«, — veli Krapotkin u svojim »Memoarima«, — »saznala cela Rusija, iz akta optužbe protivu Karakozova i njegovih drugova, da su oni raspolagali znatnim imetkom: živeći po troje ili četvoro u jednoj sobi, sa svega deset rubalja pokrivali su oni svoje troškove mesečno, dok su u isto vreme žrtvovali svoje goleme prihode na uređenje zadružnih radionica, u kojima su i sami radili, i tome slično«. Progoni su uveli u Rusiji privremeni mir; atentat izvršen od Berezovskog na Cara u Parizu (1867) bio je čin osvete jednoga Poljaka, za hiljade obešenih, streljanih, deportiranih i prognanih njegovih sunarodnika, i nije stajao u neposrednoj vezi sa ruskim revolucijonarnim pokretom.

Velik broj intelektualaca, po nevolji i dragovoljno, među njima i ženskih, često iz odličnih porodica (kao naprimer znamenita teroristkinja Sonja Perovska), kojima je ruska vlada uskratila bila pravo posećivanja visokih škola u Rusiji, krenuli su onih godina u Evropu, i čitave grupe ruskih studenata, više-manje zavađenih sa carskom policijom, skupljale su se po većim univerzitetskim gradovima slobodne Evrope, tako naročito u Cirihu. Tamo je između njih počeo da prikuplja pristaše, pa je onda preneo akciju u Rusiju, i to i u prestonice i u pokrajinu, bivši učitelj Nečajev, čija je akcija i organizacija dala sadržinu romanu Dostojevskog »Zli dusi«, u kojemu ima više genijalnih »proročanstava« o budućoj ruskoj revoluciji, ili tačnije, genijalnog predviđanja i dubokih zapažanja i zaključaka na osnovu stvarne građe iz života ruskih revolucijonara. Ta organizacija imala je sledeći program: »Jedini cilj Društva, to je potpuno oslobođenje i blagostanje naroda. Ali budući da je Društvo ubeđeno da se taj cilj daje postići samo narodnom revolucijom, ono će se služiti svim mogućim sredstvima da bi se u narodu razvila i raširila svest o patnjama, koje mogu najviše da iscrpu strpljenje narodnih masâ, te da se digne neophodna opšta buna. Društvo ne podrazumeva pod revolucijom neki pokret udešen prema klasičnim evropskim uzorima. Ovaj pokret neće da se zaustavi pred privatnom svojinom i pred tradicijama socijalnog reda, neće da se smatra zadovoljenim pošto će uništiti jednu političku formu, da bi je jednostavno zamenio drugom, i uredio ono što se zove revolucijonarna država. Revolucija ne može da bude spasonosna za narod dogod ne iskoreni sve elemente današnje države, ne istrebi sve tradicije socijalnoga reda, i ne uništi sve staleže u Rusiji.« Ko tako govori? Da li boljševici iz godine 1917? — Ne, to su tek Nečajevci, u godini 1869, vaspitani pod jakim uticajem Bakunjinova anarhizma. Ali čujmo dalje: »Na takav način Društvu nije svrhom da prinudi narod na primanje organizacije, propisima odozgo. Besumnje, neka će organizacija izaći iz samoga pokreta i iz životnih događaja; ali to će biti posao budućih naraštaja. Naš posao, to je strahovito rušenje, potpuno rušenje, opšte i bez sažaljenja. I zato, čim dođemo u doticaj sa narodom, mi treba da se ujedinimo pre svega s onim elememetima koji od samog početka Moskovskog Carstva nikad nisu prestajali da protestuju protivu svega što je vezano za državu, bilo neposredno bilo posredno: protivu plemstva, činovništva, sveštenstva, staleških organizacija, i zelenaša. Ujedinimo se sa pukom beskućnika, tih jedinih pravih ruskih revolucijonara, i stvorimo od njih jednu nepobedljivu i sve uništavajuću silu, — to je celokupnost našeg zadatka, naše organizacije, i našeg ideala!...« Pokraj sve izvrsne, upravo genijalno skovane konspiracije, Organizacija je otkrivena, pre nego što je izvršila ma što značajnije; otkrio ju je puki slučaj, u vezi sa umorstvom jednog člana Organizacije koji je bio osumnjičen da je kani izdati. Monstre-procès usledio je iza toga otkrića; a uskoro zatim vlada je pozvala emigraciju da se vrati u otadžbinu, zabranivši joj školovanje u inostranstvu.

Mase mlade inteligencije, koje su se tada vratile u Rusiju, poslužile su kao elementi za prosvetnu, i mirnu po metodama, iako revolucijonarnu po konačnoj svrsi, organizaciju Čajkovskog (koji je još živ, sada u izgnanstvu), te za snažni i znameniti pokret »ulaska u narod« (»хождение в народ«). Evo kako jedan učesnik toga pokreta, Stepnjak-Kravčinski, u svome poznatom izvrsnom delu »Podzemna Rusija« prikazuje ovaj pokret, naporedo sa stihovima pesnika Njekrasova:

Ne idi prostranim Putem grešničkim, Svoje strasti rob!	Idi k snuždenim, I potištenim, Blaži jad im ljut!
Njime polazi, Žedno sablazni Ljudstvo u svoj grob.	Gde se najviše Pati, uzdiše, Tu prvi bud'!
(Prevod Harambašića).

Upoznati narod, ujediniti se s njime, okajati teški greh pomažući u čemu je god moguće narodu, — bila je svrha toga pokreta. Ali čujmo Stepnjaka:

Niti se je kada pre niti posle videlo išta ovome slična. To je bilo više otkrovenje nego propaganda. S početka se još i moglo znati za osobu, ili za knjigu, koja je ovu ili, onu ličnost privukla u pokret; no iza nekoga vremena bilo je to nemoguće, — bio je to kao neki moćan poziv za koji se nije znalo otkuda proizilazi, koji je odvažne zvao na veliko delo spasenja domovine i ljudskoga roda. I ti odvažni skočili su na noge, puni bola i gneva radi svoje prošlosti, i, napustivši kuću, obitelj, bogatstvo i časti, baciše se puni veselja, ushićenja, i vere, u pokret...

Nije to više bio politički pokret, — to je sve više naličilo verskoj struji, te je imalo zaražujući i apsorbujući karakter religije. Nije se išlo jedino zatim da se poluči praktičnih rezultata, nego da se udovolji nekom unutarnjem osećanju dužnosti, osećanju koje teži za moralnim savršenstvom. (Citat je prema hrvatskom prevodu Mihajlovića iz godine 1913).

Pokret se ovaj završio spolja, uglavnom, potpunim fijaskom, i opet procesom i progonima. Ali su njegovi učesnici ipak postigli što su želeli: približili su se narodu, upoznali su se s njime, te u njemu vidimo najasnije izraženu idejnu stranu celog tog velikog čina ruske predrevolucije (1873/4).

Godine 1874/5, revolucijonarna ruska inteligencija nalazi se u stanju iščekivanja. Godine 1876 osniva se ponovo, na mnogo široj bazi, organizacija »Zemlja i Volja«. Jedan od njenih prvih istupa jeste golema demonstracija u Petrogradu 19. novembra (1. decembra) iste godine. Iduće godine, usled rata za oslobođenje balkanske braće, Rusija je iznutra malo mirnija, ali već sledeće (1878) godine revolucijonarni i liberalni pokreti nalaze se opet u punom jeku. Pred polazak na odlučnu borbu, revolucijonari moraju da se opredele, da jasno označe svoje ciljeve, i da odrede svoje odnose prema liberalima. U tome pravcu stavio je pred revolucijonarnu omladinu osnovna pitanja taktike Petar Lavrov, bivši profesor Generalštabne Akademije, socijolog i publicist, i jedan od najuglednijih »narodnjaka«, inače tvorac teorija ruske »subjektivne« škole socijologije, koja se nije zadovoljavala zapadnom čisto pozitivističkom i evolucijonističkom naukom, tuđom idejama napretka i vrednosti, nego je u društvenim procesima dodeljivala znatnu ulogu aktivnoj i naprednoj ličnosti. Lavrov je tu omladinu pitao sada: hoće li da ide istim putem kao i »konstitucijonalci«, koji bi također da učine zaveru sa svrhom da ograniče carsku moć nekom vrstom parlamenta koji bi zastupao sve Ruse, te koji su dakle tražili samo uzdu za apsolutizam, i liberalne garancije. Opominjao ju je, da ne zaboravi, da je uvek dosad, kadgod je dolazilo do saveza između narodnjaka i buržoazije, narod bivao prevaren, jer da nema ništa zajedničko između socijalne revolucije i revolucije koja se stvara radi postignuća liberalnog ustava. »Bilo da vreme za revoluciju mora da dođe bilo da ne mora, bilo da čas za nju nastupi pre ili posle stvaranja buržoazije u Rusiji, — revolucija koju mi tražimo mora biti narodna i socijalna! Ona mora biti upućena nesamo protivu vlade, i njena svrha ne sme se sastojati samo u tome da se vlast preda u druge ruke, — ona mora iz temelja da sruši sve privredne osnove postojećeg društvenog stanja!« Tu, kod Lavrova, vidimo opet jasno formulisanu teoriju socijalne revolucije, koja karakteriše revolucijonarno narodnjaštvo, te koju će naslediti stranka socijalista-revolucijonara, kada jednom bude organizovana, pri prelazu XIX u XX vek; i koju istu doktrinu ćemo naći posle i kod komunista.

Paralelno sa Lavrovim i Bakunjinom vršio je uticaj i Tkačev, urednik i tvorac časopisa »Nabat«, kojega obično sasvim netačno označuju »jakobincem«, a koji je, u svojoj odlučnoj osudi »lavrista« i »bakunjinista« kao »sitno-buržujskih pseudorevolucijonaraca«, jedan od značajnih neposrednih prethodnika boljševizma.

7.

Borba između Carske Vlade i revolucijonara — Liberali prema vladi — Aleksandar III.

»Zemlja i Volja« prihvatila je doduše program socijalne revolucije, ali je ostalo privremeno nerešeno pitanje, kojim će putem ona udariti, da li pravim terorističkim (»action directe«, kako se to, prema izrazu francuskih anarho-sindikalista, sada obično kaže), ili putem propagande. Jedna grupa bila je za teror i zavere, za aktivno nastupanje, za napadaj ubeđene revolucijonarne manjine, koja može da, eventualno, i koordinira svoj rad s akcijom levoga krila liberalnog plemstva i buržoaske inteligencije. Takvoj kombinovanoj akciji bio je sklon jedan od najtalentovanijih ljudi »Zemlje i Volje«, Željabov, potonji vođ »Narodne Volje« i njena »Ekzekutivnog Odbora«, pa organizator čitavog niza atentata na Cara, koji su ga najzad i upropastili. Druga grupa bila je posve protivna i terorizmu i uopšte političkoj akciji, nego je mislila da treba sav rad usredsrediti oko pitanja čisto socijalne propagande, da bi se narodne mase što pre uvukle u borbu, te da stoga treba ubaciti u njih lozinku »čornava peredijela«, pod kojim se rečima razumevala u narodu potpuna ponovna podela zemlje, i uopšte sviju dobara, među narod, prema načelu potpune bratske jednakosti i ravnopravnosti. To je bila sasvim primitivna koncepcija gotovo detinjastog i najivnog narodnog kolektivizma; ali, kao što ćemo videti, i nju je vešto iskoristio, i u zgodno vreme, komunizam. Pristaše ove grupe, razume se, nisu bili shvatili stvar tako grubo i jednostavno, ali su u traženju popularne lozinke dohvatili baš ovu omiljenu narodnu ideju koja je najlakše dizala mase na bunu.

Najstrašniji, najveći, i najglasovitiji proces koji se odigrao tada (1877), proces 193-ce pokazao je najbolje koliko je daleko zahvatio bio pokret »Zemlje i Volje«. Nakon toga procesa došlo je do rascepa u Organizaciji, i formalno, na dve grupe: na grupu »Narodne Volje« (teroristička), i na grupu »Čornava Peredijela« (socijalno-propagandističku). Ne možemo ovde pratiti u podrobnostima čuvenu borbu između carske vlade i tajne revolucijonarne akcije »Ekzekutivnog Odbora Narodne Volje«. Reći ćemo samo toliko, da se i sa jedne i sa druge strane pokazivalo mnogo odlučnosti, revnosti, i svireposti. To je bio pravi građanski rat. Najčudnovatije u tome ratu izgledalo je, na prvi pogled, to da je šaka revolucijonara držala u šahu čitavu vladu ogromne carevine, koja je imala na raspoloženju milijonitu vojsku, čitav policijski kor, administrativni i sudski aparat, i milijarde novca! Pa ipak je ova šaka odlučnih ljudi bacala u vazduh željezničke mostove, ubijala činovnike i generale, i to na takav način da učesnici nisu mogli biti pronađeni; oni su širili svuda propagandističku literaturu, koju je i sam Car nalazio na svome pisaćem stolu; oni su oslobađali više puta svoje drugove koji bi dopali tamnice!... To su oni sve postizavali prvo samopožrtvovanjem i samopregorom, te disciplinom, odlučnošću, i nečuvenom marljivošću; a zatim, blagodareći velikim simpatijama koje su uživali u svima krugovima društva, čak i među visokom birokracijom i kod generaliteta. Bez obzira nato što bi se nesamo i najmanje učešće u radu tih ljudi, ili njihovo sakrivanje, nego već i bilo kakvo znanje o njihovim planovima bez prijave policiji, po kaznenim zakonima, kažnjavalo smrću, ili u najmanju ruku dugogodišnjom robijom, ipak nije bilo denuncijanata, već naprotiv nalazila se sva sila pomagačâ i jatakâ, dobrovoljnih ulagača znatnih novčanih sredstava u revolucijonarna preduzeća, koja su naravno veoma skupo stajala. Nakon umorstva cara Aleksandra II, naprimer, u Vojnomedicinskoj Akademiji, između đaka, nije se moglo skupiti više od sedam rubalja za venac ubijenome Caru (i taj su novac dala svega dvojica studenata), dok se odmah skupila mnogo veća svota za teroriste! Ili, kada je, godine 1878, mlada devojka Vera Zasulićeva (koja sada kao starica živi u Rusiji, u opoziciji prema komunistima) pokušala umorstvo petrogradskog general-policajmajstora (upravnika grada) Trepova, zato što je ovaj naredio bio da se šiba jedan revolucijonar u apsani, koji joj nije bio ni rod ni pomoz-bog, porota sastavljena od kućevlasnika i činovnika rešila je Zasulićevu, a gomila, u kojoj je bilo mnogo odličnih ljudi, oslobodila ju je silom iz ruku žandara, te je ona umakla iz Rusije!... Vlada je bila bez moći protiv revolucijonara, i znala je, ili je bar slutila, uzrok — pasivnu rezistenciju, neutralnost, u najboljem za nju slučaju, ruskoga društva. »Ne treba«, piše ministar Valujev u jednom službenom referatu Caru (1879), »preuveličavati značaj poteškoća i opasnosti, iako je situacija dosta neugodna. Ravnodušnost koju pokazuju gotovo svi odlični ljudi prema borbi vlade protivu relativno neznatnog broja zločinaca zaista je loš znak. Što se pak tiče naroda, on je uzbuđen ali ravnodušan, i izgleda da očekuje svršetak borbe nestavljajući se na stranu vlade...« Zar to nije jasno?

Socijalna politika vlade, i svakodnevna nasilja, te raznovrsne zloupotrebe vlasti, doveli su narod u ovakvo raspoloženje. A prosvećeniji i bogatiji staleži bili su ozlojeđeni što vlada neće i ne ume da zavede najzad mir i red, već se sasvim poput terorista služi varvarskim sredstvima borbe, svirepo kažnjavajući manje krivice, i goneći nevine, tako da od njenih špijuna niko već nije mogao da slobodno diše; ugušujući štampu, i šikanirajući nezavisne ljude, organe lokalne samouprave, te najzad pokušavajući da svoju nesposobnost opravda svakojakim smešnim izgovorima. Ako bi se vlada obraćala na javno mnjenje, ili na sud »dobronamernih« ljudi, dobijala je oštre predike, nesamo od liberalnih okružnih skupština (t. zv. »gubernijalnih zemstava«) i nekih gradskih opštinskih odbora, već i od pojedinih korporacija plemstva. »Car«, čitamo u jednoj predstavci, »u svome zauzimanju za bugarski narod obezbedio mu je, nakon oslobođenja ispod turskog jarma, istinsko autonomnu upravu, neophodno potrebna prava čovečanska, nezavisnost sudova i slobodu štampe; zato Tversko Zemstvo sme da se nada, da će Car oktrojisati ruskom narodu, koji je sa požrtvovanjem podneo sve teškoće rata, ista prava, koja jedino mogu da mu obezbede razvitak i napredak, mirni i zakoniti«. Odgovor na ovu predstavku bio je nedvojbeno jasan: policajski progoni najuglednijih članova Zemstva, pripadnika najodličnijeg plemstva, iz njihove gubernije, uz istovremeno smenjivanje sa položaja okružnih odbornika.

Kada je izgledalo, za neko kratko vreme, da će Ministar Unutrašnjih Dela, — upravo diktator, — grof Loris Meljikov, koga je Car pozvao da umiri razbuktane strasti, uspeti da nešto učini, u liberalnom pravcu, 25 najodličnijih liberala podneli su mu (1880) memorandum, u kojem traže za ruski narod »ozbiljne garantije ličnih prava (građana)«. Ali uzalud. Car Aleksandar do poslednjeg trenutka kolebao se da potvrdi i da dade objaviti umereni projekat Lorisa Meljikova, kojim se pozivaju zastupnici okružnih skupština da sudeluju, kao neka vrsta stručnjaka, u pripremnim zakonodavnim radovima vlade. Taj projekat (tobožnja »konstitucija«) bio je poslat da se slaže u Državnu Štampariju baš onog jutra (1./13. marta) kada je bomba narodovoljaca okončala Carev život. Liberali su protestovali, pisali, diskutovali. A krvava borba između carske vlade i »Ekzekutivnog Odbora« tekla je dalje svojim putem.

Neki momenti te borbe bili su naročito jezoviti. Iznećemo ovde samo jedan: smrtnu kaznu narodovoljca Osinskog, kako ju je ispričao već napred citirani Stepnjak:

»Izjutra dana 14. maja otpratiše ga sa još dva druga, Antonovim i Brantnerom, na stratište. Okrutni krvnici nisu mu hteli zavezati oči, i tako je morao gledati divlje trzaje svojih drugova, koji su i njega čekali. Pri tom strašnom prizoru uzdrhtala je sva njegova fizička narav, jer se ova ne da podrediti čovečjoj volji, pa je i glava Valerijana Osinskoga osedela za pet minuta, kao glava kakova starca. Ali je njegov duh ostao neslomljen. Uplašeni oružnik pristupi k njemu i predloži mu molbu za pomilovanje; ali Valerijan Osinski odbi s prezirom ispruženu ruku krvnika, i uspne se sam čvrstim korakom pod vešala. Došao je bio i sveštenik, da ga ohrabri, ali jedna energična kretnja njegove glave pokazala je, da je voljan priznati nebeskoga gospodara — upravo onako kako priznaje i gospodara na zemlji. Oružnik zapovedi glazbi okolostojećih četa da zasvira jednu veselu pesmu... Još nekoliko časaka, i Valerijan Osinski prestao je živeti.« (Stepnjak str. 52.)

Takvi prizori tumače najbolje zašto narodne mase nisu nikako mogle da gaje simpatija naspram vlade koja ih je priređivala. Stoga se borba nastavljala, krvava i strašna, pa je najzad Car glavom platio pogreške svoje politike, i grozote počinjene od svoje vlade. Pa ipak, narod, prost narod, zgrozio se kada je saznao da je ubijen Car Oslobodilac. Revolucijonari su prešli granicu, i taj krvav čin, čim je uspeo, bacio je unazad i Revoluciju i ceo društveni pokret. Većina naroda shvatila je ovo ubijstvo kao osvetu »boljara« za 19. februara!

Car Aleksandar III, bez intelektualnih sposobnosti svoga oca, ali sa mnogo jačim karakterom, dosledniji i odlučniji, primio je teško nasleđe. »Ekzekutivni Odbor« predložio mu je mir znamenitim pismom od 10./23. marta 1881, koje zbog njegove važnosti donosimo u glavnim potezima (prema prevodu Mihajlovića u citiranom hrvatskom izdanju Stepnjaka); sve je značajno u tome pismu, svaki red i svaka reč, ali je naročito značajan program reforama, koji otada ostaje isti sve do 1905 i 1917 godine, te pruža očigledan dokaz za neizbežnu socijalnu revoluciju koja je imala doći.

»Jedan revolucijonaran pokret ne zavisi, Veličanstvo, od pojedinih osoba, — on| je više prethodnik u socijalnom organizmu, i pred njim vešala, postavljena za najenergičnije predstavnike tih prethodnika, isto su tako nemoćna da spasu dosadašnji poredak stvari, kao što nije mogla spasti ni sramotna kazna križa, kojom su navalili na Nazarenca, onaj gnjili stari svet pred trijumfom reformiranog hrišćanstva. Vlada može, ako hoće, nastaviti sa svojim zatvaranjem i vešanjem, ona može i neke revolucijonarne skupine uništiti; dopustićemo dapače i to, da će joj uspeti najhitrije revolucijonarne organizacije srušiti. Ali sve to nije kadro stanje stvari promenuti. Revolucijonarce stvaraju događaji, općenito nezadovoljstvo puka, i čežnja Rusije za novim socijalnim formama.

»Jedan strašan slom, jedna krvava revolucija, jedan grčeviti potres cele Rusije, dovršiće uništenje staroga poretka stvari.«

Okarakterisavši carsku vladu, upravo »vladu kamarile«, kao »bandu hajduka i samozvanaca«, koja nikoga ne zastupa sem sebe, »Ekzekutivni Odbor« izrično kaže: »Ne slušajte, Veličanstvo, laskavce: Carevo umorstvo je popularno u narodu...« Onda prelazi na pitanje o uslovima pod kojima bi moglo doći do izmirenja između Cara i revolucije; njih je, te uslove, veli Odbor, »stvorila povest«, a oni su sledeći:

»1) Generalna amnestija za sve dosadanje političke zločince, jer ne učiniše nikakav zločin, već ispuniše svoju građansku dužnost; 2) saziv zastupnika celoga naroda, radi ispitivanja najboljih forama socijalnog i političkog života, po želji i po potrebama naroda; 3) sloboda i jednakost izbora; 4) političke slobode.

»A sada, Veličanstvo, odlučite se. Izbor zavisi od Vas. A mi od svoje strane ne možemo drugo do da gajimo vruću želju, da se Vaš duh i Vaša savest odluče samo za ono što je u saglasju s blagostanjem Rusije, s Vašom čašću i s Vašim dužnostima prema Domovini.«

Razume se da je ovaj poziv ostao neuslišan. Ali nesamo to; nesamo da su ubijce platili glavom svoj čin (znameniti filozof Vladimir Solovjov tom je prilikom tražio za njih milost, i zato ga je čekao policijski progon), nego je i onaj umereni projekat Lorisa Meljikova bio zabačen od Aleksandra III, koji je pristao uz manjinu svojih ministara, na čelu sa zloglasnim glavnim prokuratorom pri Sv. Sinodu Konstantinom Pobjedonoscevim, epigonom-zastupnikom teorije »zvanične narodnosti« (čija je arhiva, puna drastičnih i užasnih dokumenata i primera njegovih kobnih intervencija. u prilog najreakcijonarnijih mera, nedavno objavljena u dva opsežna sveska).

Aleksandar III dakle pošao je putem okrutne konzervativne politike, oslanjajući se na plemstvo, kojemu je dao niz materijalnih povlastica, te ojačao upliv nad seljakom u lokalnom životu, blagodareći poglavito reakcijonarnim promenama lokalnog ustava i zavođenju takozvanih »zemskih načelnika«, patrijarhalno-policajskih plemenitih komesara vlade na selu (upravo opet korak u pravcu ka kmetskoj zavisnosti seljaka). I mnoge druge mere, kao i vladin teror, nosili su ekstremno reakcijonaran karakter (tako između ostalog politika prema »alogenima« i naročito prema Židovima). Nećemo ulaziti u pojedinosti; a na neke pojave još ćemo se vratiti. Ovde hoćemo samo još da spomenemo, da je bilo i nekih olakšica za seljake; tako je ukinut porez na glavu (»podušnaja«), olakšana su plaćanja otkupnine, otvorena je Seljačka Hipotekarna Banka sa zadatkom da seljacima pomaže pri kupovanju novih imanja; ukinut je monopol na sô, koji je bio jako omrznut od naroda. Uvedeni su, dalje, prvi zakoni za zaštitu fabričkih radnika. Ali sve su to bila samo palijativna sredstva, koja su kasno stigla.

Carevanje Aleksandra III prošlo je doduše mirno. Rusija nije nigde i ni s kim spolja ratovala, a njen međunarodni ugled stajao je na velikoj visini. Ekonomski, ona je ojačala, iako jedino u industrijskom pogledu. Unutra, u zemlji, prvih je godina bivalo još terorističkih pokušaja i univerzitetskih nereda, pa i pokolja Židova (pogroma); ali sve manje i manje, dok početkom godine 1887 nije terorizam konačno prestao. Izgledalo je kao da je Revolucija potpuno ugušena i konačno završena. Društvo je bilo pasivno; rovarenja u emigraciji bilo je dosta malo (više teoretskih raspravljanja između narodnjaka i marksista, koji su prvi put na usta Akselroda formulisali svoje poglede godine 1880, te 1883 ustanovili čisto marksističko političko društvo »Oslobođenje Rada«, u koje su ušli, pored nekih mlađih i novih lica, još i viđeniji ljudi iz »Čornava Peredijela« — Plehanov, i drugi). Izgledalo je dakle, — dabogme samo za slabo obaveštene ljude i zvanične optimiste, — da je Carskoj Rusiji suđen još dug i srećan život. Međutim, konačna kriza, onaj »grčeviti potres«, koji je proricao »Ekzekutivni Odbor«, bio je na pomolu.

Strašna glad, godine 1892, pojavi se kao neki ognjeni znak za vladu i za povlašćene staleže, jer to nije bila samo prirodna — meteorološka i poljoprivredna — pojava, nego i pojava socijološka, koja je svedočila o lošoj upravi, i o korenitim nedostacima socijalnoga uređenja, bar toliko koliko i o lošoj žetvi i lošoj godini. Ali dok je živeo Aleksandar III, kriza nije potpuno sazrela, i nije se otvorila. Tek za njegova slabog naslednika, za vlade Nikole II, koji je stupio na presto neočekivano, kad je Aleksandar III gotovo naprasno umro, ona se nabrzo razvila, i urodila značajnim događajima, kako ćemo videti u sledećem delu ove knjige.