Rusija i Balkan (A. Jelačić) 7

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
RUSIJA I BALKAN
Pisac: Aleksej Jelačić


VII

Od Pariskog mira do Berlinskog kongresa.


Na Pariskom Kongresu i odmah iza njega zapažalo se zbliženje između Rusije i Francuske; ne bi se moglo reći da je to bio savez, ali je svakako kontakt između Petrograda i Pariza bio veoma prisan. Međutim francusko-ruski sporazum trajao je svega sedam godina od 1856 do 1863. Razilazak između Rusije i Francuske nastao je u vezi sa poljskim pitanjem i zauzimanjem Napoleonovim za Poljake koji je ulazilo u njegov imperijalni program kao naslednika prvog francuskog carstva. Ali dok je to pitanje ušlo opet u akutnu fazu i dovelo je do raskida intimne saradnje između Rusije i Francuske i zbliženja između Rusije i Pruske, na kojem je toliko poradio pruski poslanik u Petrogradu Bismark, budući »gvozdeni kancelar«, dotle je zahvaljujući saradnji Rusije i Francuske skinuto sa dnevnog reda pitanje graničnih sporova između Crne Gore i Turske u korist Crnogoraca, i da se time prizna i faktička samostalnost Crne Gore, a da je Turska odustala od osvetničkog rata protiv kneza Danila čija su trupe pod vojvodom Mirkom pobedile Turke na Grahovu.

Isto tako sporazum između Rusije i Francuske pokazao se efikasnim u mnogo komplikovanijem pitanju ujedinjenja Moldavije i Vlaške. U obema kneževinama sastali su se na većanje posebni »divani« koji su bili zadojeni istim duhom i težili ujedinjenju Dunavskih Kneževina u jedinstvenu nacionalnu državu Rumuniju. Njihovi zaključci kao i izveštaj jedne specialne međunarodne komisije izneti su na rešavanje jedne međunarodne konferencije koja se sastala u Parizu 22 maja 1858 godine i posle tromesečne debate dozvolila je faktičko ujedinjenje Dunavskih Kneževina, mada su formalno one ostale odvojene jedna od druge. Faktičko ujedinjenje izvršeno je na taj način što je u Jašu za gospodara Moldavije, a u Bukureštu za gospodara Vlaške izabrano isto lice-pukovnik Kuza. Porta je morala da popusti i da potvrdi taj izbor, a dve godine kasnije da pristane na stvaranje zajedničke vlade za Moldaviju i Vlašku.

1862 godina donela je na Balkan još nekoliko krupnih događaja u kojim su se ogledavali povoljni rezultati rusko-francuskog kontakta. Crna Gora koja je pod mladim knezom Nikolom svojim pomaganjem ustanka Luke Vukalovića u Hercegovini izazvala ratnu akciju Turske, bila je spašena posledica tog rata. Bombardovanje Beograda koje se desilo juna meseca 1862 izazvalo je intervenciju sila potpisnica Pariskog mira i prema rešenju konferencije Turci su bili primorani da se isele iz Beograda i da predadu beogradsku tvrđavu na »čuvanje« knezu Mihajlu, sinu kneza Miloša, čiji je povratak u Srbiju Rusija je povoljno primila pošto je njen pretstavnik pomagao borbu saveta protiv kn. Aleksandra. Na taj način turski garnizoni su zadržani samo u četiri grada. Organizaciju srpske vojske izvodio je u svojstvu knježevsko srpskog-ministra vojske francuski pukovnik Monden dok je Rusija snabdevala Srbiju oružjem; a ruski đeneral štabni pukovnik Ler proučavao je Srbiju sa strategijskog i vojničkog gledišta, specijalno pravac-Sjenica-Crna Gora.

1862 godine došlo je i do promene dinastije u Grčkoj. Mada i samostalna kraljevina, Grčka se nalazila »pod zaštitom« triju velikih sila, Rusije, Engleske Francuske. Između tih sila je često dolazilo do razmirica, zbog suprotnosti njihovih interesa. Svaka sila je imala svoju stranku u Grčkoj tako da se rusofilska stranka zvala narodnom, frankofilska-nacionalnom, anglofilska-liberalnom ili naprednom. Naročito težak položaj Grčke je bio za vreme krimskog rata kada su Grci bili voljni da napadaju Tursku čime su izazvali okupaciju nekoliko važnih tačaka, pa i Pireja, od strane Francuza. Po završetku okupacije (1857) nastaju unutrašnje borbe u Grčkoj koja je bila nezadovoljna sa svojim kraljem Otonom Vitelsbahom. 1862 kralj Oton je bio svrgnut i nastalo je pitanje popunjavanja grčkog prestola. Posle nekoliko meseca pogađanja sile-zaštitnice su se sporazumele da za kralja bude izabran danski princ Vilhelm koji je uzeo ime Georga i vladao je pola veka. On je bio u rodu i sa engleskom i sa ruskom vladajućim kućama. Prilikom njegovog stupanja na presto Engleska je predala Grčkoj Jonska ostrva, koja su se nalazila pod njenom vrhovnom upravom od god 1815, time umirivši Francusku i pojačavši svoga kandidata. Kralj Georg I vladao je u Grčkoj sve do svoje nasilne smrti (1913). On je bio oženjen sa ruskom princezom Olgom, sinovicom cara Aleksandra II. Kraljica Olga je bila žena veoma jakog karaktera i stvarno je upravljala Grčkom, gde je sprovodila ruski politički uticaj.

1863 godine počinje sve veće zbliženje Rusije sa Pruskom. Ovo zbliženje olakšava Pruskoj njenu akciju protiv Austrije, onda ujedinjenje Nemačke i, najzad, rat protiv Francuske kada je pruska pozadina bila pokrivena od strane Rusije. Ove godine 1863-1871, ispunjene su i na Balkanu značajnim događajima. Kao središna sila balkanskog hrišćanskog sveta javlja se Srbija čiji je energičan vladar knez Mihajlo hoće da ostvari princip »Balkan balkanskim narodima«. U tome pravcu on sarađuje i sklapa ugovore sa Crnom Gorom, i Grčkom, i sa Rumunijom koja je formirana kao i formalno jedinstvena država godine 1866 izborom kneza Karla Hoencolern-Zigmarinškog za kneza Rumunije. Pored toga u Beogradu borave bugarski revolucionari Georgije Rakovski i Ljuben Karavelov. Sa bugarskim revolucionarnim odborom knez Mihajlo zaključuje sporazum koji je išao za tim da stvori Jugoslovensko Carstvo. Sve se ovo radilo sa znanjem i odobrenjem Rusije. Knez Mihajlo nije ostvario svoj veliki program pošto je pao kao žrtva atentata, ali je pre toga mu je pošlo za rukom da dobije na čuvanje i preostale u Srbiji turske gradove i da vidi odlazak iz Srbije poslednih turskih garnizona. Poslednje godine knez Mihailove vladavine odnosi kneževi sa Rusijom bili pokvareni otpuštanjem Garašanina koji je uspeo da zadobije poverenje Rusije.

Ustanak na Kritu godine 1866-68 doveo je do evropske intervencije i proglasa autonomije Krita kome je dat t. zv. »organski statut«.

Najzad, ove godine su veoma značajne za Bugare. Ruska politika, čiji je glavni pretstavnik na Balkanu postao 1864 g. ruski poslanik kod Visoke Porte Nikola Ignjatijev (kasnije grof) počela je da se sve više zanima Bugarima. Kod Bugara se znatno jačao nacionalni pokret koji je dobio izraz u zahtevu za samoupravnom i čak autokefalnom crkvom. Mada su pojedini Rusi, kao naprimer jedan od ruskih konzula na Balkanu, znameniti kasnije mislilac Konstantin Leontijev, zastupali gledište neoportunosti, i čak opasnosti i nekanoničnosti cepanja crkve, zvanična ruska politika posle izvesnog kolebanja zauzela je stav za koji se zalagao njen carigradski pretstavnik, i svojski je potpomogla Bugare u njihovoj akciji za stvaranjem ekzarhije. Posredovanjem Rusije Visoka Porta je odobrila ekzarhiju, dok je carigradska vaselenska patrijaršija posle pregovora i sukoba bacila na bugarsku crkvu svoje prokletstvo. Uzgred budi napomenuto da je Leontijev zbog svoje suprotnosti sa Ignjatijevim izgubio službu. Leontijev se posvetio književnom stvaranju, napisao je više pripovedaka iz života balkanskih hrišćana, te je objavio veliku knjigu »Rusija, Istok i Slovenstvo« u kojoj je zauzeo, između ostalog, dosta kritičan stav prema slovenskim narodima u čemu se s njim donekle slagao i veliki ruski pisac Dostojevski mada je i pozivao Rusiju da poradi na oslobođenju balkanskih hrišćana.

Međutim za Rusiju je, razume se, od mnogo veće važnosti bilo pitanje njenog položaja u Crnome Moru. Francusko-pruski rat dao je Rusiji mogućnost da svojom deklaracijom od 29 oktobra 1870 god. izjavi da se više ne smatra vezanom odredbama pariskog mira koje su se ticale ograničenja njenog suvereniteta na Crnom Moru. Ova deklaracija je izazvala u Londonu utisak »eksplozije bombe«. Ali, usamljena u vezi sa francusko-pruskim ratom, Engleska je bila primorana da pristane na saziv konferencije u Londonu i na ugovor kojom se jednostrana deklaracija Rusije, istina, osuđuje, ali u isto vreme dobije odobrenje sila-potpisnica Pariskog mira. To je bio veliki politički uspeh Rusije, mada on nije mogao da odmah dobije važnije praktične posledice, jer građenje ratnih pristaništa, arsenala i lađa pretstavlja jedan poduhvat veoma skup i težak.

Godine 1870-te počinjale su sa krupnim promenama u konstelaciji evropskih sila, i njihovom unutrašnjem i međusobnom položaju: Nemačka je bila ujedinjena, ali se onda još uzdržavala od neke zamašnije akcije u pravcu Balkana prepuštajući ga suparničkom delovanju Rusije i tek nedavno (1867-68) konstruisanje dvojne monarhije Austro-Ugarske, potisnute sa Apeninskog poluostrva gde je završeno ujedinjenje Italije. Turska je prolazila ponovo kroz fazu reakcije kada su bile zabačene i prividne reforme. t. zv. »tanzimata«. A hrišćanski narodi se sve više uzrujavaju delom zbog internog svog razvoja, privrednog, političkog i kulturnog, delom pod uticajem propagande Rusije i Austro-Ugarske.

1875 god. »planula je puška Nevesinjska« i ustanak se proširio na celu Hercegovinu i znatan deo Bosne. Na drugoj strani izbio je ustanak i u Bugarskoj. Knez Milan pokušavao je da nastavi onu istu miroljubivu politiku koju je sprovodilo za vreme njegovog maloletstva kneževsko namesništvo koje je napustilo velike planove kneza Mihaila, a, pored toga, je pokušavalo da se približi Austriji i tek kasnije se počelo vraćati ruskoj liniji (put kneza Milana u Livadiju u posetu caru Aleksandru). Ali nošen javnim mišljenjem knez Milan je bio primoran da sleduje primer kneza Nikole i da objavi Turskoj rat. Pošto se u Petrogradu smatralo da Rusija nije dovoljno spremna za uspešno ratovanje, ruska intervencija se odgađala i slovenske kneževine su prepuštene da se bore vlastitim snagama. Ali se javno mnenje u Rusiji uskomešalo, i Slovensko dobrotvorno društvo, kao što se duhovito izrazio jedan pisac, objavilo je rat Turskoj« Dobrotvorno društvo je uspelo da pošalje u Srbiju oko 3-4 hiljade, dobrovoljaca, (oko 700 samih oficira) sanitetske kolone, i čak vojnu telegrafsku stanicu i topove. Ruska zvanična politika formalno nije odobravala tu akciju, ali je jasno da bez njene dozvole ne bi mogli da se u Srbiju šalju dobrovoljci i ratni materijal. Najugledniji od tih dobrovoljaca bio je odličan oficir, đeneralštabni pukovnik Černjajev, koji je na svoju ruku napustio rusku službu i postao srpski general. Njemu je knez Milan poverio komandovanje celom armijom, ali prema planu koji je već ranije bio izrađen. U slavnoj bitci na Šumatovcu Černjajev je sa velikim požrtvovanjem vodio lično srpske trupe i ruske dobrovoljce u borbu, i, prema mišljenju odličnog vojnog stručnjaka (gen. Vojina Maksimovića) time je mnogo doprineo velikom uspehu postignutom u tom boju. U daljoj evoluciji ratnih operacija, mada su se Černjajev i ostali Rusi puno zalagali za uspeh zajedničke stvari, a i srpske trupe su se hrabro držale, znatno nadmoćnije, neizmerno bolje naoružane i izvežbane turske trupe postigle su nekoliko uspeha koji su se završili teškim porazom Srba kod Đunisa. Posle ovoga Srbiji je zapretila potpuna katastrofa, ali intervencijom evropskih sila, meću kojima se naročito istakla Rusija, i ličnim zalaganjem cara Aleksandra, Srbija je spašena, zaključeno je primirje, a onda i mir u glavnom pod uslovima status kvo. Černjajev i ruski dobrovoljci vratili su se u Rusiju izuzimajući nekoliko ljudi koji su za uvek ostali u Srbiji. Od strane ruskih zvaničnih krugova, Černjajev je bio dosta rđavo dočekan, ali je njegova popularnost u Rusiji bila velika, i cela akcija dobrovoljaca mnogo je doprinela širenju interesovanja i simpatija prema srpskoj stvari u ruskome društvu. Makoliko su pojedini i to veoma krupni pisci, savremenici toga ratovanja ili naši savremenici, podvrgavali dobrovoljački ruski pokret oštroj i donekle i zasluženoj kritici (Lav Tolstoj, Slobodan Jovanović), ipak treba priznati da je kod tih dobrovoljaca bilo i požrtvovanja, i hrabrosti, i nesebičnosti, i idealizma, mada je nesumnjivo među njima bilo i ljudi neozbiljnih, pa i običnih pustolova, Svakako njihova akcija je bila značajnija od agitacije slavenofilskih književnika i publicista koji su se zalagali za stvar balkanskih Slovena mada su ovi pisci i ponekad pronalazili vanredno jake izraze za svoju agitaciju, naročito povodom nečuvenih nasilja i zuluma, počinjenih od strane baši-bozluka prilikom ugušenja bugarske bune. Rusko javno mnenje vrlo energično i na njemu svojstven način budio je u svome »Dnevniku pisca« i veliki Dostojevski, ali se kod njega, kao i kod drugog uglednog ruskog ondašnjeg mislioca Nik. Daniljevskog, javljaju i čisto imperjalističke note (čuven poklič Dostojevskog: »pa ipak Carigrad mora da bude naš!«).

Zvanična Rusija išla je dosta vijugastim i teškim putem u diplomatskoj pripremi velike vojničke intervencije na Balkanu. Trebalo je obezbediti ovaj pohod od mogućnosti intervencije, i to ne samo diplomatske nego i čisto vojničke, od strane velikih suparnica Rusijinih na Balkanu - Austro Ugarske i Engleske. Za Englesku pitanje Crnog Mora i Moreuza, a prema tome i pitanje Balkana, postalo je naročito aktuelno u vezi sa otvaranjem Sueckog kanala. Od sada Mediteran je bio za Englesku jedan od njenih imperijalnih puteva, i to prvorazrednog značaja. Austro-Ugarska kao što je već napomenuto, istisnuta sa Apeninskog Poluostrva i iz Nemačke sada se spremala u mnogo pojačanoj meri na ekspanziju prema jugo istoku. Englesku su umirili iz Rusije, ali samo donekle, »džentlmenskim« obećanjem da Rusija neće posegnuti na Carigrad, a da će sa svoje strane zauzeti povoljan stav prema Engleskoj akciji u pravcu Misira, Kipra ili Krita. Sa Austro-Ugarskom su zaključeni strogo poverljivi sporazumi u Rajhštatu i Pešti. Razlikujući se u izvesnim čak i važnijim, detaljima, ti su sporazumi uglavnome delili interesne sfere Rusije i Austro Ugarske na Balkanu na taj način što je istočna polovina spadala u rusku interesnu sferu, a zapadna u austrougarsku s time da je veći deo Bosne i Hercegovine trebalo da okupira Austro-Ugarska, a eventualno i po svome nahođenju da ga i anektira. Za Srbiju i Crnu Goru predviđeno je priznanje nezavisnosti i malo proširenje teritorije, a pored toga Srbija je ostala donekle van sfere direktnih uticaja obeju sila. Predviđena je bila u slučaju potrebe i vojna saradnja između Rusije i dvojne monarhije do koje stvarno nije došlo.

Pošto su svi pokušaji evropskih sila da se dogovore sa Turskom odnosno »reforama« propali (Turska se pozivala na svoj novi »ustav« kao i na to da će sama sprovesti potrebne reforme) car Aleksandar, smatrajući da je Rusija dovoljno pripremna za rat i u vojničkom i u diplomatskom pogledu, objavi Turskoj rat iz Kišinjeva u Besarabiji gde se nalazio njegov glavni stan (12 aprila 1877). Rumunija, mada i vazalna turska kneževina, ne samo da je propustila rusku vojsku, nego je 11 maja objavila Turskoj rat i proglasila svoju nezavisnost. Iscrpljena rat 1876 godina Srbija je ostala neutralna, dok je Crna Gora nastavila borbu. Grčku je zadržala od intervencije Engleska. U ruskoj vojsci nalazio se i t. zv. bugarsko »opolčenije«, sastavljeno od bugarskih kolonista i emigranata u Rusiji. Njemu su se kasnije pridružili neke ustaške čete, a i pojedinci u Bugarskoj kada se ruska armija prebacila preko Dunava. Glavno-komandujući ruske armije bio je carev brat veliki knez Nikola Nikolajević, dok je jednom od armija zapovedao prestolonaslednik Aleksandar, jedan od vođa slavenofilskog pokreta u Rusiji. Između ruskih generala se naročito proslavio Mihajlo Skobeljev, t. zv. »beli general«. Operacije ruske vojske napočetku su se razvijale veoma uspešno i odred generala Gurka čak je prešao Balkan i zašao dosta duboko u Rumeliju. Ali juriš izvršen na utvrđeni logor kod Plevne bio je krvavo odbijen, pa se moralo pristupiti dugotrajnoj opsadi; isto tako su se i druge tvrđave oduprle Rusima, a i na Šipkinskom prevoju ruska vojska je sa teškom mukom zadržavala tursku. Plevna i Šipka su postale simbol teških žrtava ruskog naroda u oslobodilačkoj borbi na Balkanu. Sa Srbijom su se vodili pregovori o njenom učešću u ratu, pregovori koji su se razvijali sporo i sa raznim poteškoćama. Kad je kralj Milan ponovo objavio Turskoj rat (2 decembra) Plevna se već bila predala Rusima i time se vrednost srpske intervencije znatno smanjila. Srpska vojska nalazila se u sklopu saveznih armija pod ruskom vrhovnom komandom, a timočki srpski odred sastao se sa Rusima kod Slivnice.

Međutim ruska vojska je osvojila celu Rumeliju, prodrla je u Trakiju i ruski odredi su stigli pred sama vrata Carigrada. Turska zamoli mir i odmah otpočnu pregovori. Kao šef ruske delegacije pojavi se poznati general Ignjatijev. Znameniti san-stefanski mir je stvarno označavao likvidaciju Evropske Turske. Po njegovim odredbama Turska je ustupila Rusiji Dobrudžu i veliku oblast iza Kavkaza; stvorena je nominalno zavisna od Turske kneževina Bugarska koja je trebala da bude najveća sila na Balkanu, jer su u nju trebali da uđu Bugarska u užem smislu, t. zv. Istočna Rumelija, delovi Trakije, delovi Stare Srbije, gornji tok Južne Morave, delovi Albanije i cela Makedonija. Bosna i Hercegovina dobijale su široku autonomiju (umesto austriske okupacije odnosno aneksije); Rumunija, Srbija i Crna Gora priznate su kao samostalne države s time da su Srbija i Crna Gora bile teritorijalno povećane (Srbija u okolini Niša, u Toplici i prema Kosovu) i najzad i Grčka je trebala da bude proširena. Glavni smisao san-stefanskog ugovora sastojao se u projektovanoj velikoj Bugarskoj koja je očigledno trebala da postane jedan ruski protektorat. Engleska je preduzela veoma oštre mere čim je saznala za sadržinu San Stefanskog mira. Ona pre svega nije mogla da primi onu tačku ovog ugovora prema kome je Rusija dobila za svoje ratne lađe slobodan prolaz kroz Moreuze. I druge tačke izazvaše englesku kritiku. Nije bila zadovoljna sa ugovorom ni Austrija, jer je u njemu opravdano gledala gaženje ranijih ugovornih obaveza. A pošto je Engleska, u očekivanju ruskog napada na Carigrad, dovela pred ostrvo Prinkipo jaku flotu i spremila je čak dve divizije suvozemne vojske za ratnu intervenciju, umorna od rata, Rusija pristane na direktne pregovore sa Engleskom koji su se vodili u velikoj tajnosti i završili još pre berlinskog kongresa jednim tajnim ugovorom koji je poslužio kao potpuna baza za berlinske pregovore i rešenja.

13 juna 1878 u Berlinu je otvoren kongres velikih sila i Turske na kojem je pretsedavao knez Bismark, a Rusiju su zastupali kancelar knez Gorčakov, šef ruske spoljne politike od Pariskog mira na ovamo, i grof Šuvalov. Male balkanske države nisu imale pristupa na sednice kongresa. Naročito je teška bila situacija srpskog pretstavnika, bivšeg namesnika i bivšeg pretsednika vlade Jovana Ristića, koji je tom prilikom pokazao veliku veštinu i energiju. Berlinski kongres završio je svoje većanje i potpisao je akg 13 jula. Od svih odredaba san-stefanskog mira zadržane su u glavnom bez promena samo one koje su se ticale aziskih poseda Turske. Odredba o moreuzima je bila izbrisana. Od velike Bugarske nije ostalo ni traga kao ni od autonomije Herceg - Bosne. Balkanske vasalne kneževine su dobile svoju samostalnost. Rusija je predala Dobrudžu Rumuniji u zamenu za Južnu Besarabiju (15 ipo hiljada kv. kilometara za 8 i po hiljada). Srbija je dobila veće proširenje, ali više u južnom nego u jugozapadnom pravcu. Crna Gora u pogledu svoga primorja stavljena je u neku vrstu zavisnosti od Austro Ugarske. Austro Ugarska je dobila pod svoju vojnu i civilnu upravu Bosnu i Hercegovinu, dok je u Novo-Pazarskom sandžaku mogla da smesti svoje garnizone. Uža Bugarska je proglašena vazalnom kneževinom koju je Rusija trebala da pripremi za ustavni život i organizuje. Istočna Rumelija je zadržala karakter turske pokrajine, ali s time da njen generalni guverner bude hrišćanin, imenonan od strane Porte u sporazumu sa velikim silama. Grčka je bila upućena na dogovor sa Turskom, a za Makedoniju su predviđene neodređene »reforme.« Pobednica Rusija je stvarno izašla u mnogome poražena sa Berlinskog kongresa, i u Petrogradu nisu bili zadovoljni sa držanjem kneza Bismarka koji je sam sebe smatrao »poštenim berzanskim posrednikom« i nalazio je da se Rusiji »potpuno odužio« za njeno neutralno držanje za vreme francusko pruskog rata. Naročitu žaoku osećali su u Rusiji i prema Engleskoj i prema Austro Ugarskoj mada je ova sila tražila samo ono što je njoj bilo obećano. Srpsko javno mišljenje, a naročito zvanična Srbija i knez Milan bili su teško razočarani. Knez Milan, uprkos Ristićevu mišljenju, odmah je odlučio da napusti svoje dotadanje rusofilstvo, povećano njegovim brakom sa ćerkom ruskog pukovnika i besarapskog plemića Petra Keška Natalijom, i da traži oslonca u Austriji.

Doba od Pariskog mira do Berlinskog kongresa može da se karakteriše kao doba povećanog interesovanja ruskog javnog mišljenja prema Balkanu, a i sve većih kulturnih pozajmica Balkanskih Slovena iz oblasti ruskih kulturnih tekovina. Slovensko dobrotvorno društvo, koje je onda stvoreno, sa centralom u Petrogradu i više odeljenja (u Moskvi i u provinciji) puno se zauzimalo za širenje ruske knjige kod Srba i Bugara, ali naročito za vaspitanje studenata Srba i Bugara u ruskim školama. Čitav niz mladih Slovena školovao se u srednjim i višim ruskim školama tako da su se u Srbiji, Crnoj Gori i Bugarskoj javljali oficiri, sveštenici, (naročito vladike) administrativni činovnici, profesori, učitelji, inžinjeri i lekari ruski vaspitanici. Gotovo se cela crnogorska inteligencija školovala u Rusiji, isto tako i većina bugarske. Srpski intelektualci ipak u većoj meri su se školovali u Austro-Ugarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Ovo, kao i jače zapadno evropske tendencije, pojavu modernih državnih ustanova i početke ustavnosti, zameravali su Srbima slavenofili na čelu sa Ivanom Aksakovim i bliski slovenofilstvu pisci Leontijev i Daniljevski. Aksakov, čuveni istoričar Kostomarov, ruski diplomatski činovnik i putopisac Rovinski, neka gospođa Karlova putovali su po slovenskom Balkanu i pisali o njemu u svojim knjigama i po ruskim časopisima i novinama. Na katedrama slavistike puno se radilo u Rusiji i knjige o Južnom Slovenstvu stalno su se pojavljivale. Naročito je bio zaslužan moskovski univerzitetski profesor Nil Popov.

1867 godine nekoliko Srba iz Srbije i Crne Gore i jedan Bugarin su uzeli učešća u t. zv. velikom »slovenskom hodočašću« vezanom sa etnografskom izložbom u Moskvi.

U srpskoj ondašnjoj književnosti, kao i književnosti bugarskoj, koja se tek stvarala, zapažamo moćni uticaj ruske realističke književnosti. Srpski realizam javlja se kao neka vrsta ogranka realizma ruskog. Srpska socijalno-politička misao formira se pod direktnim ruskim uticajem i znameniti ruski pisac Černiševski postaje omiljena ličnost kod Srba. Najjači ideolog ondašnje Srbije Svetozar Marković školovao se u Rusiji, te je izradio svoju nauku po ugledu na ruski sistem revolucionarnih pogleda na svet. Interesantne su bile veze Srba sa ruskim anarhistom Bakuninim, kao i kontakti ruske, poglavito narodnjačke i revolucionarne, omladine i srpskih studenata koji su se školovali u zapadnoj Evropi, naročito u Cirihu. Tamo je došao pod ruski uticaj budući veliki srpski državnik, a tada student tehnike Nikola Pašić.

Prva radnička demonstracija u Kragujevcu sa isticanjem crvenog barjaka (1875) pripisivala se direktnom uticaju ruskog revolucionarnog pokreta. Pošto je napredna srpska omladina rado prihvatala revolucionarne ruske ideje, knez Gorčakov je javno optuživao Srbe da su podložni »komunizmu.«

Na taj način kod balkanskih Slovena, ali najviše u Srbiji, osećali su se složeni uticaji ruske crkve, konzervativne i slavenofilske publicistike,. liberalne i narodnjačke književnosti, i revolucionarne ideologije t. zv. »nihilizma« ...