Rusija i Balkan (A. Jelačić) 5

←< 4. glava

RUSIJA I BALKAN Pisac: Aleksej Jelačić

6. glava→

V

Rusija i Balkan za vreme Napoleonovo i restauracije. - Prvi i drugi srpski ustanak. - Grčki ustanak. - Oslobođenje Grčke i srpska autonomija.

U oči prvog ustanka u tišini vladičanskih i monaških ćelija radilo se na planovima o obnovi srpskog carstva pod zaštitom Rusije. Ovi su se planovi pred kraj 1803 god. u rusku prestonicu predlažući i onda i dostavljali u Petrograd. Arhimandrit manastira Pive u Hercegovini Arsenije Gagović došao je obnovu srpskog carstva pod vlašću jednog ruskog princa. 14 januara 1804 god. bački episkop Jovan Jovanović pokušavao je pismom upućenim mitropolitu petrogradskom da zainteresuje ruski dvor za sudbinu Srba prikazujući njihovo preteško stanje. Najzad, 1 juna iste godine znameniti karlovački mitropolit Stevan Stratimirović uputio je preko ruskog prote Somborskog, dvorskog sveštenika pokojne ugarske palatinke - careve sestre, za cara Aleksandra naročiti memuar u kome je bio iznet plan obnove srpskog carstva pod ruskim velikim knezom, a koje bi obuhvatilo srpske krajeve pod Turskom, Srem i dobar deo Dalmacije sa Bokom koje je tek Austrija dobila posle propasti Mletačke Republike mirom u Kampo Formio. Nema naroda pod nebom, pisao je mitropolit, koji bi toliko voleo... Ruse i ruske vladare kao Srbi«. Kada je Stratimirović slao svoj memuar u Srbiji već je ustanak bio u punom jeku. Na jesen Stratimirovića su posetila dva ruska mlada putnika - Andrej Kajsarov i Aleksandar Turgenjev. Oni su se oduševili karlovačkim mitropolitom. Onda su putovali u Beograd koji su posetili za vreme boraba sa Gušancem Alijom i njegovim krdžalijama. Sasvnm nedavno su objavljena pisma Turgenjevljeva o tome putovanju, za čije vreme on je posetio još i Osijek i Zagreb.

Dok su ruski putnici u duhu slovenskog bratskog išli kroz srpske i hrvatske krajeve, u Rusiju je krenula politička misija srpskih ustanika: prota Mateja Nenadović sa drugovima Petrom Novakovićem-Čardaklijom i Jovanom Protićem. »U dva sata noći 1 septembra meseca 1804 godine na Savi više Topčidera u čamac sednem, piše prota Mateja u svojim Memuarima i reknem: S Bogom zemljo i zavičaju, već u tebe jali doći jali nedoći.« Kada drugog dana nastaviše putovanje, prota, prema njegovu kazivanju kaza, »ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rusiju za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesmi čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rusijom.« Na Sv. Dimitrija, 26 oktobra uveče, najzad posle doživljaja i poteškoća, srpska misija kojoj se pridružio u Harkovu profesor Boža Grujević-Filipović stigla u Petrograd gde su je već očekivali. Drugog dana posle ponoći odvedoše delegate ministru spoljnih poslova knezu Adamu Čartoriskom. Prota je vanredno dirljivo opisao ovaj prvi politički razgovor između jednog ruskog ministra i poljskog velmože i službene srpske političke delegacije. »S ono malo bradice« što je imao prota je vodio razgovor. Ruskom ministru-katoliku prota je iznosio nadu i »upovanje« u »jedinovjernuju Rosiju«. »Horošo, reče na to Čartoriski; no Serbija ot Rosiji očen daleko, a mi s Turkami prijatelji«. Tako su se izjalovile nade srpskih delegata na direktnu rusku pomoć. 14 decembra prota Mateja i drugovi napustili su Petrograd dobivši svaki po 300 dukata i druge poklone, a i političku preporuku da se dogovore sa svojim vladarom-sultanom. Rusija, kao i Austrija, nalazila se pred sudbonosnim rešenjem: očekivao se rat sa Napoleonom... Međutim je prota Mateja po povratku u Srbiju uveravao da je delegaciji obećana ruska pomoć....

Pomoć je ipak data u toliko što je ruskom poslaniku u Cirigradu naloženo da na oprezan i prijateljski način skrene pažnju Porte na potrebu da sa Srbima nekako stvari urede. Čartoriski je isticao prijateljske odnose između Rusije i Turske. Međutim rusko interesovanje za srpsku stvar i poseta srpske delegacije u Petrogradu, za koju se razume se u Carigradu saznalo, pobudili su Portu da malo ozbiljnije shvati celu stvar i da preduzme mere za likvidaciju srpskog pokreta: posledica beše - rat u kojem su Srbi tokom god. 1805-06 odneli značajne pobede.

Međutim se Rusija približila Balkanu i sa druge strane: požunskim mirom Austrija ustupi Napoleonu Dalmaciju sa ostrvima i Bokom, tako da je Francuska zakoračila na balkansku obalu Jadranskog Mora. Tu su Francuzi naišli na Crnogorce vladike Petra koji su zaposeli Boku. Ruska eskadra admirala Senjavina dođe u Jadran da pomaže Crnogorce i da ometa francuske operacije. Između Napoleona i Turske dođe do zbliženja.

Ruske operacije u Boki i Dalmaciji trajale su sve do zaključenja tilzitskog mira sa Francuskom. Pored Boke, Rusi su zauzeli i Korčulu i Brač, a pokušali su da izazov ustanak i u Poljicama. Prastara poljička samoupravna plemićska opština izgubi svoje povlastice i nekoliko prvaka je bilo primorano da beže u Rusiju. Isto tako u vezi sa tim ruskim operacijama Francuzi posedoše i Dubrovnik sa pristankom tamošnjeg senata koji se nadao, da će, pošto mu nije pošlo za rukom da održi »striktnu« neutralnost usred sukoba velesila, ipak sačuvati barem nešto od svoje samostalnosti, ako dragovoljno primi francuske trupe. Međutim to je bila varljiva nada i nije prošlo ni dve godine, a već se Republika Sv. Vlaha pretvorila u francusku potprefekturu, da kasnije postane sresko mesto austriske pokrajine Dalmacije...

Odnosi Rusije i Srbije međutim su se razvijali na jednoj široj osnovi, te su imali mnogo važnije posledice nego ratna epizoda na Jadranu.

Tokom druge polovine 1806 god. Turska je uklonila rusofile-kneževe Moldavije i Vlaške. Na to Rusija odgovori okupacijom kneževina. Turska objavi rat Rusiji; ratne operacije razvile su se sledeće, 1807, godine. Pod takvim okolnostima ruska vojska je bila upućena na saradnju sa Srbima koji su u Rusiju polagali najveće nade.

Prvi kontakt između ruskog generala Mihelsona i Karađorđa stvoren je upućivanjem u Srbiju iz ruskog glavnog stana kapetana Ugričića-Trebinjskog. 12000 dukata poslato je Karađorđu za prve troškove organizacije rusko-srpske vojne saradnje. 11 januara 1807 god. Miheljson je pisao Karađorđu: »Otomanska Porta objavila je Rusiji rat zbog njene (Rusije) brige o dobru jednovernih naroda i za naše približavanje vama, ljubazni nam jednoverci...« Posle čisto vojničkih pitanja i rasmatranja Mihelson je pisao i ovo: »Nacija srpska dostojna je da bude nacijom za koju je sramota plaćati danak Turcima«... Početkom marta stigla je u Beograd vest da je Rusija imenovala za svoga diplomatskog pretstavnika u Srbiji pravog državnog savetnika (građanski čin koji je odgovarao vojničkom činu brigadnog generala) Konstantina-Rodofinikina. On je bio po narodnosti Grk, od onih Grka koji su se dobro snašli u Rusiji zauzevši ponekad i ugledne položaje. Tek kasnije će se u Srbiji osetiti grčko poreklo ruskog poverenika. U onaj trenutak Srbi su bili puni pouzdanja, tako da je Sima Marković u sednici Saveta na kojoj su prisustvovali i turski punomoćnici rekao kratko i jasno: »Srbija smatra sebe potpuno samostalnom zemljom. Ona neće da plaća danak i nikada neće da digne oružje na svoje saveznike« (t.j. Ruse; 19 marta).

Pregovori između Rusa i Srba išli su veoma sporo i tek juna meseca prešao je u Srbiju odred generala Isajeva koji je učestvovao u borbama na Štubinu prema Malajnici, gde su se prvi put borile rame uz rame srpske i ruske trupe (bataljon Olonjeckog puka koji je kasnije nazvan »Puk Kralja Srbije Petra I«). 17 juna stigao je u Beograd i savetnik Rodofinikin sa pismima, adresiranim »poštovanom Savetu naroda slaveno-srpskog« i Karađorđu. U tajnoj instrukciji Rodofinikinu je naloženo da ispituje stanje Srba i Crnogoraca i da poradi na tome da »sve njihove radnje budu u skladu« sa ruskom politikom.

Međutim tilzitski mir između Rusije i Napoleona je doveo do obustave neprijateljstva i na balkanskom bojištu koje je za Rusiju bilo od drugostepenog značaja (primirje u Slobozeji) i povlačelja ruskih trupa, pa i iz Srbije. Mada je između Karađorđa i carskog ađutanta markiza Paulučija bila zaključena konvencija vojno-političkog karaktera u kojoj je predviđen carski protektorat nad srpskim narodom sa postavljenjem činovnika i oficira od strane cara i dovođenjem ruskih garnizona u srpske tvrđave, ali sa zadržavanjem narodnih običaja (izrično je napomenuto da se nesme uvoditi spahisko pravo), Srbija se našla u jednoj vrlo opasnoj situaciji. Međutim su Turci ostavili Srbe na miru verovatno zbog zauzimanja za njih cara Aleksandra i zbog drugih okolnosti. Tako da sve do 1809 god. Srbi su se mogli posvetiti delom unutarnjem uređenju i vojničkoj konsolidaciji, delom unutrašnjim razmiricama. I u jednom i u drugom aktivno je sudelovao i ruski pretstavnik Rodofinikin. U izlaganje tih sukoba i intriga mi nećemo ovde ulaziti. Treba samo napomenuti da je predlog učinjen od strane srpskih starešina protiv volje Karađorđa, a prema kojem Srbija je trebala da postane ruska pokrajina, nije u Petrogradu prihvaćen. Starešine su ciljali na to da postanu nasledna aristokratija nalik na rusku.

1809 god. bila je godina intenzivnog ratovanja na različitim srpskim bojištima, ali ruska vojska u njima nije učestvovala. Dogovora između saveznika nije bilo, Dunav je te godine poplavio velike prostorije sprečavajući prelaz trupa i vezu, a u ruskoj vojsci smenjivali su se glavni zapovednici. Rodofinikin sa svojim sekretarom Srbinom koji je uzeo ime svoga dobrotvora Nedobe, Grk-mitropolit beogradski Leontije i nekoliko srpskih prvaka prešli su u Pančevo. Rodofinikin se uplašio brzog nadiranja Turaka. Svoje bekstvo on je, prema jednom izveštaju, udesio tako da je pozvao srpske prijatelje da se provozaju čamcem po Dunavu, a onda odvede celo društvo u Pančevo. Bekstvo Rodofinikonovo učinilo je, razume se, vrlo mučan utisak na Srbe, teži nego same turske pobede. Rodofinikin nije se više vratio u Srbiju, ali je i dalje uticao na balkansku rusku politiku u svojstvu direktora t.zv. »azijatskog departmana« ruskog ministarstva spoljnih poslova u čiji su delokrug sve do revolucije spadali balkanski problemi i odnosi.

Međutim akcija ruskih trupa na drugom bojištu pod komandom kneza Bagrationa donela je olakšicu i spas Srbiji. A sledeće, 1810 god., ruske trupe su se ponovo pojavile u Srbiji sa svojim zapovednicima pukovnikom O'Rurkom, gen. Cukatom i gen. Zasom. Pukovnik O'Rurk i njegovi ljudi odlikovali su se na Varvarinu, a onda su ruski garnizoni smešteni u Beogradu, Šapcu i na Deligradu. 1811 i 1812 god. prošle su za Srbiju u miru, dok su i na drugim bojištima Rusi više manje mirovali. Međutim svetska situacija razvijala se nepovoljno i za Rusiju i za balkanske hrišćane.

»Kroz godinu dana ja ću biti gospodar sveta; ostala je samo Rusija, ali ja ću je smrviti«. Ovim rečima, kazanim početkom god. 1812, Napoleon je nagoveštavao svoju rusku ekspediciju u kojoj će uzeti učešće i mnogi srpski i hrvatski graničari, kao i drugi vojnici sa teritorije »Ilirskih pokrajina«. U očekivanju neizbežnog sukoba sa najvećom silom tadašnjeg doba Rusija je bila primorana da počne pregovore sa Turskom. Položaj Rusije je bio olakšan velikom pobedom novog ruskog glavnokomandujućeg generala Kutuzova, ali je pogoršan približenjem Napoleona i njegove »velike armade«, sa kojom su sarađivale i pruske i austriske trupe, ruskim granicama. Posle dugih i mučnih pregovora u kojim je naročito srpsko pitanje zadavalo mnogo muke pregovaračima, jer su ga turski punomoćnici smatrali internim turskim pitanjem, dok Rusi nisu mogli da ostave na cedilu svoje verne i »jedinoverne« saveznike, najzad je potpisan kompromisni mir u Bukureštu 16-28 maja 1812 god. Prema uslovima tog mira, data je obostrana amnestija svima učesnicima rata koji su se borili protiv svojih vladara (čl. 2), potvrđeni su svi pređašnji ugovori, dakle, i kučuk-kajnardžiski u kojem je predviđeno pravo ruske intervencije u korist pravoslavnih sultanovih podanika i pravo slobode trgovačke plovidbe kroz moreuze (čl. 3); Besarabija je pripala Rusiji (tamo će Rusija izvesno vreme zadržati autonomno uređenje); plovidba trgovačkih brodova je postala slobodna Dunavom, ali ruske ratne lađe su smele da dolaze tek do ušća Pruta u Dunav (čl. 4); Moldavija i Vlaška vratile su se pod suverenitet sultanov, ali su njihove privilegije zadržane (čl. 5-7). Čl. 8 ugovora koji se ticao Srbije sadržao je tekstualno sledeće: »Shodno onom što je utvrđeno u čl. 4 prethodinh tačaka, mada i nema sumnje da će Visoka Porta prema pravilima svojim upotrebiti snishodljivost i velikodušje naspram naroda srpskog, kao od pamtiveka podanog ove države i koji njoj i danak plaća, ali, obzirom na to što su Srbi uzimali učešće u ovom ratu, nađeno je za shodno da se utvrde naročiti uslovi o njihovoj bezopasnosti. Usled čega Visoka Porta daje Srbima oproštaj i opštu amnestiju i oni ni na kakav način ne mogu da budu uznemiravani zbog njihovih ranijih postupaka. - Tvrđave koje su bile sagrađene u zemljama od njih nastanjenim, a koje ranije nisu tamo bile, kao nepotrebne za budućnost biće srušene, dok će Visoka Porta stupiti ponovo u svojinu onih tvrđava, palanki i drugih utvrđenih mesta, koji su uvek postojali, sa artiljerijom, vojnom municijom i drugim predmetima i vojnim potrebama i ona će tamo osnovati garnizone prema svome nahođenju. Ali da ne bi ovi garinzoni činili Srbima nikakvih nasilja u suprotnosti prava koja pripadaju podanicima, Visoka Porta, pokrenuta osećanjima milosrđa, preduzeće zajedno sa narodom srpskim mere, potrebne za njegovu bezopasnost. Ona će darovati Srbima, prema njihovoj molbi, iste povlastice koje uživaju podanici na ostrvima Arhipelaga i na drugim mestima i daće im da osete delanje njenog velikodušija, dozvolivši im samostalnu upravu njihovih unutarnjih poslova, utvrdivši meru njihovih dažbina, a dobijajući te dažbine iz njihovih ruku i ona će rešiti najzad sve ove predmete u zajednici sa narodom srpskim«.

Time je počinjala nova srpska tragedija. Ruski glavnokomandujući admiral Čičagov zavaravao je Srbe, a možda je i sam verovao, prema instrukciji carevoj koju je ranije dobio, da će se stvoriti vojska protiv Napoleona (i Austriji, kao njegove saveznice) od »Srba, Bosanaca, Dalmatinaca, Bokelja, Hrvata, Ilira, Mađara«; onda, pošto je već bio zaključen bukureški mir, da će se ipak moći upotrebiti u tu svrhu srpska vojska. Od Srba su krili sadržinu osme tačke bukureškog ugovora, a kada su je saopštili, onda opet u obliku ublaženom. Međutim su ruski odredi napustili Srbiju. General grof, Ivelić, koji je god. 1803-05 vodio akciju među Crnogorcima, sada se pojavio u Srbiji i na skupštini u Vraćešnici uveravao je Srbe da treba da se i dalje uzdaju u Rusiju i cara. Ali dok je to govorio Ivelić, a Srbi su prihvatali adresu caru Aleksandru sa izjavama večite »vernosti i privrženosti« »jednovernoj i jednoplemenskoj Rusiji«, položaj u Rusiji je postao kritičan, približavala se bitka kod Borodina, napuštanje i spaljivanje Moskve i trenutak kada je car Aleksandar rekao: »ja ću pustiti bradu da raste i otići ću u Sibir, ali neću potpisati sramotu moje otadžbine«... Zato je i razumljivo, mada i tragično pismo Aleksandrovo Karađorđu: »Ljubezni brate Georgij Petrovič, Veoma žalim što je Rusija sada prinuđena da ostavi Srbiju... Daj Bože da se Rusija spase i da ostane cela - ona Srbiju neće napustiti...«

Ali dok se Rusija spasla i pobedila Napoleona u koalicionom ratu Srbija je prošla kroz strašnu Golgotu. Posle raznih pregovoranja i natezanja turske ogromne snage provališe u leto 1813 god. u Srbiju i krajem septembra svaki otpor je bio slomljen. Srbija je od Turaka pokorena, razorena i opustošena, dok se veliki broj izbeglica na čelu sa Karađorđem našao na austriskoj strani gde su ih gotovo dušmanski dočekali, opljačkali i internirali. Mnoge izbeglice izgiboše. Tek kasnije jedan njihov deo (Karađorđe i porodica i drugi) dobili su mogućnost da pređu u Rusiju. Oni su stigli u Hotin (Besarabija) 26 oktobra 1814 g. Neki su u Rusiji (među njima i Karađorđev sin) umrli, drugi su se kasnije vratili u Srbiju. Od onih koji su ostali neki su imali i potomke koji su povećali u Rusiji broj ljudi srpskog porekla.

Međutim za likvidaciju posledica Napoleonovih. ratova sazvan je kongres u Beču, pa je u Beč došao kao pretstavnik svoga nesrećnog naroda prota Mateja Nenadović da bi poradio kod okupljenih vladara i ministara da se nešto učini i za srpski narod.

U pismu i punomoći od 8-15 avgusta 1814 god., upućenim proti iz Topčidera, stajale su reči pune tragike za Srbiju i Srbe i teških prekora za Rusiju. Pozivajući se na sva data sa te strane obećanja (poslednje generala Ivelića u Vraćešnici) nesrećnici su pisali: »Mi smo bili sasvim uvereni da Srbija nije Srbija, nego nova Rusija, što su priznavali sami Turci i Nemci i zvali su nas Moskvićima za vreme naše sreće, a sada se nama rugaju i zovu nas jalovim Moskvićima...« »Idite, molite i vidite da li smo sasvim napušteni od našeg cara...« Tek 15 decembra, kao što je sam zabeležio u svome dnevniku, prota Matej, je došao »u Vjenu« i prenoćio kod »Zlatne Kruške«. I onda je počeo njegov mukotrpan rad i akcija po pretsobljima diplomatskih kancelarija u Beču i kod bečkog dvora dok su Srbi ginuli i trpeli nečuvena nasilja u svojoj napaćenoj zemlji... Treba samo pročitati suvoparne, ali opet strašne beleške protine da se vidi taj užas koji evo i posle 125 godina (i usred novih užasa u svetu) ostaje kao strašan žig na uspomeni tadašnjih moćnih i silnih.

Ipak je prota uspeo toliko da je zainteresovao donekle Austriju za srpsku stvar, a ruski car je naredio da se pošalje cirkularna nota svima diplomatskim pretstavnicima u Beču u kojoj je bila skrenuta pažnja Evrope na teško stanje Srba i izražena je dosta sarkastična misao o tome da, ako već se sile staraju o poboljšanju stanja Crnaca, valjda treba da se zainteresuju i za sudbinu jednog hrišćanskog naroda koji pati u Evropi... Sve je ovo ostalo bez vidljivih posledica, naročito s toga što je Napoleon napustio Elbu i osvojio Francusku. Pored toga, kongres se pridržavao principa legitimiteta, te zato i Srbi, i Grci, i ostali hrišćani ostavljeni su u sultanovom podanstvu kao i pre. Međutim taj princip nije važio za stare republike: Mletke, Đenovu, nemačke slobodne hanzeatičke gradove, pa i Dubrovnik čiju starodrevnu slobodu lije vratio kongres, nego je potvrdio inkorporaciju Dubrovnika u Austrisku Carevinu.

Ali dok je kongres većao u Beču, a srpski delegat sa puno samopregora zastupao je stvar, svoga potlačenog naroda, taj je narod opet podigao ustanak. I kada je ustanak dosta napredovao Miloš se preko svoga punomoćnika Cincar-Marka Kostića obratio na cara Aleksandra tražeći pomoć. Molba Miloševa je bila uslišana, te je ruska intervencija mnogo doprinela povoljnom završetku drugog ustanka u ustanovljavanju srpske autonomije čiji je nosilac bio Miloš. Ruski poslanik baron Strogonov uložio je mnogo truda da bi se stvari uredile u najboljem interesu Srba i njihova poglavara. Iz prepiske poslanikove sa Milošem i drugih dokumenata vidi se jasno koliko je pažljivo i dragoceno bilo zauzimanje Strogonova za Srbe. Kao posrednik između ruskog poslanstva i Miloša fungirao je Milošev agent Mihailo German.

1817 god. desila se tragedija Karađorđeva dolaska i pogibije. Ruske vlasti nisu Karađorđu odobrile njegov odlazak iz Rusije. Ali je on radio na svoju ruku pošto nije mogao više da čami u zavetrini izbeglištva kada su se u Srbiji dešavale toliko krupne stvari. On je stupio u vezu sa grčkom heterijom čiji je postao član i uz njenu pomoć prebacio se preko Moldavije i Vlaške u Srbiju. Tamo ga je i zadesila nasilna smrt. Međutim heterija je i dalje radila na spremanju ustanka Grka i ostalih balkanskih hrišćana. Bogati i uticajni Grci u Rusiji, naročito u Odesi i u novoosvojenoj Besarabiji, kao i u Petrogradu (carev ađutant general Ipsilanti) bili su u stalnom dosluhu sa svojim sunarodnicima u Dunavskim Kneževinama gde su Grci bili jak i uticajan elemenat, a onda u domovini, a čak i u Carigradu. U Rusiji su Grcima simpatisali liberalni društveni krugovi. Onda sasvim mladi veliki pesnik Puškin pozivao je Grčku na bunu. Ustanak Grka je zaista izbio 1821 god. Pošto je on došao od prilike u vreme velikih revolucionarnih nemira u Evropi (na Apeninskom i Pirinejskom Poluostrvu) i u Južnoj Americi, knez Meternih, austriski kancelar i duša t.zv. Svete Aljanse suprotstavio se diplomatski grčkim pobunjenicima i svakoj akciji koja bi im išla u prilog iz evropskih država. Na kongresu u Ljubljani Meternih je prikazivao caru Aleksandru, uzrujenom i uplašenom vestima o nekim revolucionarnim poduhvatima u samoj Rusiji, kako je grčki ustanak posao revolucionara i kako ga treba suzbiti. Tako da je zvanična Rusija ostala po strani i nije ozbiljno pomagala Grke koji su mnogo šta pretrpeli za vreme svoje oslobodilačke borbe. U vezi sa grčkim ustankom nije mogla da se makne s mesta ni srpska stvar, tako da je u Srbiji i dalje vladalo faktično stanje bez pravne podloge, jer su Turci kao da su zaboravili, odnosno nisu priznavali odredbe bukureškog mira, a ruska diplomatija nije imala dovoljno snage i doslednosti da natera Tursku na izvršenje obaveze iz osme tačke ugovora i konačno uređenje odnosa sa Srbijom. Srpski delegati u Carigradu bili su zatvoreni.

U međuvremenu u Rusiji se desi prvo promena na prestolu (car Aleksandar je umro, a po drugoj verziji tajno je napustio presto) i na njegovo mesto došao je njegov mlađi brat Nikola. Prilikom promene na prestolu izbio je ustanak u Petrogradu (14 decembra) i u okolini Kijeva. Interesantno je zabeležiti da baš t.zv. »južni« pobunjenici pripadali su u velikom broju tajnom društvu »Ujedinjenih Slovena« koji su sanjali o nekakvoj velikoj republikanskoj federaciji svih Slovena u koju bi ušli Sloveni iz Turske kao i iz Ugarske (zajedno sa samim Mađarima) i iz Austrije. I ovu svoju maštu, pored drugih političkih »grešaka«, ovi t.zv. »decembristi« platili su teškim mukama i dugogodišnjom robijom i progonstvom. Ali je car Nikola pošto je suzbio revolucionarne pokušaje i surovo kaznio buntovnike, a u svojoj spoljnoj i unutrašnjoj politici striktno i dosledno pridržavao načela veoma konzervativnih, ipak pokazao više razumevanja i interesovanja za stvari balkanskih hrišćana nego što je to bio slučaj kod njegova prethodnika.

Grčko i srpsko pitanje došli su brzo na dnevni red. Što se tiče Grka Rusija, Francuska i Engleska pomogoše im veoma energično, tako da se čak desila pomorska bitka kod Navarina gde je uništena misirsko-turska flota od strane englesko-rusko-francuske eskadre. U interesu Srba zaključena je opet t.zv. Akermanska konvencija, na osnovu prethodnog ruskog ultimatuma prihvaćenog od strane Porte 22 aprila 1826 g. Na osnovu te Portine saglasnosti povedeni su pregovori u Akermanu (Besarabija) gde je 25 septembra iste godine potpisana konvencija sa prilozima, kao međunarodni akt namenjen tumačenju i izvršenju bukureškog mirnog ugovora. Akermanska konvencija potvrdila je čl. 3 sve privilegije Moldavije i Vlaške i ustanovila je (separatnim aktom) pravo rumunskih boljara da biraju svoje »gospodare« za sedam godina. Čl. 7 potvrđena su prava slobodne plovidbe ruskih trgovačkih lađa u svima turskim vodama, a i prolaz kroz moreuze za Rusiju stranih trgovačkih lađa. Što se tiče Srbije za nju je u čl. 5 i separatnom aktu ugovoreno da će »Porta dati ruskom dvoru nov silan dokaz svoga prijateljskog raspoloženja i brižljivih napora oko tačnog izvršenja bukureškog ugovora« pa će zato »odmah (nakon 15 godina!) izvršiti sve odredbe čl. 8 tog ugovora koje se tiču naroda srpskog koji... ima pravo na milost i velikodušije Visoke Porte...« Rok za neodgodivo izvršenje ugovora i konvencije bio je određen osamnaestomesečni. Odlukama trebalo je da se dâ svečani oblik »previšnjeg firmana« sa hatišerifom, t.j. akta sa vlastoručnim natpisom sultanovim: »neka se to izvrši.« U separatnom aktu su izrično pomenuti srpski »deputati« i njihove molbe koje su se ticale slobode službe božije, prava izbora starešina, zabrane Turcima da borave van gradova u Srbiji, škola, bolnica, štamparija, policije, pasoša, trgovine, poreza itd. 4 novembra 1827 god. akermanska konvencija je svečano pročitana u kragujevačkoj crkvi u prisustvu mnoštva naroda. Međutim radost Srba je bila preuranjena.

Decembra meseca 1827 god. sultan je pozvao sve pravoverne u sveti rat. U sultanovom proglasu izrično je bila pomenuta akermanska konvencija koja je prestala tog dana da važi, ali kao povod za akciju uzeta je Rusijina intervencija u grčke stvari. 14 aprila 1828 god. car Nikola je izdao proglas o ratu sa Turskom, ali, delom, sledujući princip legitimizma, delom bojeći se austriske intervencije, izrično je izjavio da neće pozivati hrišćane na bunu niti ih primati u rusku vojsku kao dobrovoljce. Time je prekinuta tradicija još od doba Svete Lige i cara Petra Velikog. Milošu je poslan uput da se drži mirno i da se ne meša u rat. Ali su srpski delegati odmah zatvoreni u Carigradu.

14 maja na skupštini u Kragujevcu Miloš je izneo tešku situaciju: »naš car (tj. sultan) zaratio je sa Rusijom, Engleskom i Francuskom. Ruske trupe nalaze se na dunavskim obalama...« Pošto je izneo tok događaja Miloš je zahtevao da se održi mir: »ovo od nas zahteva car; ovo želi pokrovitelj« (t.j. ruski car).

Pohod 1828 god. preko Dunava nije doneo znatne uspehe Rusima. Uz rusku vojsku nalazio se i Milošev izaslanik Cvetko Rajović, koji ga je obavešavao o toku ratnih operacija; pored toga, bez obzira na raniju carsku odluku da se ne pozivaju hrišćani na borbu sa sultanom, u ruskoj vojsci su se nalazili i srpski i bugarski (prvi put) dobrovoljci na čelu sa Hajduk-Veljkovim bratom Miljkom. Ali iduće, 1829 godine, ruske trupe generala Dibiča izvršile su pobedonooni pohod preko Balkana, zašto je Dibič dobio titulu grofa Zabalkanskog. Da bi Dibiču čestitali pobedu kod Kulevče i novu titulu došli su u ruski logor srpski izaslanici Đorđe Protić i Avram Petronijević. Sobom su doneli sablju koja se smatrala sabljom Eugena Savojskog. Pošto je Dibič zauzeo i Jedrene Turska je pohitala da zaključi mir. Jedrenski mir, potpisa« 2-14 septembra 1829 god., sadržavao je odredbe teritorijalne prirode prema kojima je Rusija dobila ušće Dunava n povećanje svoga zemljišta za Kavkazom, ali je vraćala pod tursku vrhovnu vlast Vlašku i Moldaviju čije su se povlastice ponovo potvrđivale, i pod tursku upravu mnoga područja iza Kavkaza i u Maloj Aziji, kao i Dobrudžu, Bugarsku i Istočnu Rumeliju (sve što je u ratu okupirala) zadržavajući svoje trupe u izvesnim okupiranim krajevima do izvršenja ugovora. Potvrđene su i proširene ruske plovidbene i trgovačke povlastice. Što se tiče Srbije članom 6 Porta se najsvečanije obavezala da će bez odlaganja potvrditi srpska prava, da će odredbe bukureškog mira i akermanske konvencije najtačnije ispuniti, i da će vratiti Srbiji onih šest Karađorđevih okruga (nahija) koje nije još držao pod svojom vlašću Miloš. U pogledu Grčke Porta je priznala ugovor Rusije, Engleske i Francuske, t.j. slobodu Grčke koja je postala po sve samostalna država.

Tek na Svetog Andriju 1830 god. najzad je svečano proglašen carski hatišerif kojim je konačno utvrđena srpska autonomija i carski berat kojim je Miloš Obrenović postao nasledni knez srpski. Iste godine 1830 utvrđena je i samostalnost Grčke koja je postala republika na čelu sa pretsednikom Kapodistrijom, bivšim ruskim ministrom spoljnih poslova i eksponentom ruske politike. Godina srpskog i grčkog oslobođenja bila je godina završetka doba restauracije.