Romeo i Julija/Prvi čin - Scena četvrta

←Prvi čin/Scena treća

Romeo i Julija  (1597)  Pisac: Viljem Šekspir

Prvi čin/Scena peta→

Verona. Ulica.

(Dolaze Romeo, Merkucio, Benvolio, sa pet-šest drugih maski,

nosiocima buktinja i drugima.)

ROMEO

Da li da se govorom izvinimo,

ili da uđemo i bez izbinjenja?^[1]

BENVOLIO

Takva mnogoglgoljivost nije

više u modi. Za ulazak naš

ne treba ni Amor^[2] vezanih očiju,

s lažnim tatarskim lukom od prutića,

što plaši gospe kao strašilo,

ni prolog, učen napamet, a rečen

tiho za šaptačem. Neka nas ocene

kako im drago; mi ćemo otmeno

poigrati s njima i otići.

ROMEO

Daj mi buktinju; nisam za igranje,

jer sam neveseo; biću lučonoša.^[3]

MERKUCIO

Ne, vrli Romeo, moraš igrati.

ROMEO

Odista ne mogu. Vi ste lake ćudi

ko lake obuće, a moja je duša

od olova, pa me za zemlju prikiva,

te ne mogu maći.

MERKUCIO

Ti si zaljubljen.

Pozajmi od Amora krila, pa se vini

van običnog skoka.

ROMEO

Suviše me teško

rani njegova strela da bih mogo

uzleteti mu na lakim krilima;

okovan sam, ne mogu da se dignem

nad svojim jadom, već tonem pod teškim

bremenom ljubavi.

MERKUCIO

Potoneš li u nju,

opteretićeš je; suviše si težak

za tako nežnu stvar.

ROMEO

Je l’ ljubav nežna?

Ona je pregruba, presurova,

odveć osiona, bode ko trn.

MERKUCIO

Ako je ljubav gruba prema tebi,

budi i ti tako spram ljubavi grub;

bodi je kad bode, pa ćeš je tad ti

svladati. Daj masku da sakrijem lik.

(Uzima masku od pratioca i stavlja je na lice.)

Maska na masku!^[4] Ne. mari kad oko

radoznalo spazi rugobu, jer će tad

umesto mene maska da crveni.

BENVOLIO

Hajd, zakucajmo, uđimo unutra,

i nek’ svak’ smesta zaigra od nas.

ROMEO

Dajte mi buktinju. Neka vetrogonje

laka srca miluju nehatnu

rogozinu^[5] svojim petama, a ja ću

držati se starinske poslovice:

Ko drži svetiljku, taj jedino vidi.

Najpametnije je napustiti igru

kad bude u jeku.

MERKUCIO

Eh, pandurova je reč:

Budi mudar i nevidljiv kao miš.

Ako si zaglibljen, mi ćemo te već

izvući iz kala il’ da prostiš ti,

iz ljubavi, gde si zapo do ušiju.

Hajdemo, gorimo sveće i po danu.

ROMEO

Nije tako.

MERKUCIO

Mislim, gospodine,

da oklevajući trošimo načisto

buktinje svoje, a to ti je isto

kao da ih neko ni danju ne štedi.

Dobru nam misao shvati; to ti sredi

pet puta više no pet čula sad.

ROMEO

Dobra je i moja miso bila tad,

da odemo na maskaradu samo;

pa ipak, nije mudro ići tamo.

MERKUCIO

A što, sme li se pitati?

ROMEO

Sanjao sam

jedan san prošle noći.

MERKUCIO

Pa i ja sam.

ROMEO Šta?

MERKUCIO

Da sanjač često istinu ne mari.

ROMEO

Dok spava i sanja istinite stvari.

MERKUCIO

Vidim da je kraljica Mab bila

kod tebe.^[6] Ona je vilinska babica,

ne veća no ahat prstena na prstu

odbornika; sprega sitnih patuljaka

vozi je preko noseva spavača.

Prazna lešnikova ljuska su joj kola

što ih napravi veverica ili

stari crv - ti vilinski kolari

od nezapamćenih vremena; paoci

točkova su od paukovih nogu,

arnjevi su od krila skakavčevih,

štrange tanka vlakna paukove mreže,

amovi providni zraci mesečine;

bičalje joj od popčeva rebarca,

a bič od tanke žice svilene.

Njen je kočijaš majušni komarac

u sivoj livreji, ni pola toliki

ko okrugli crvić iglom izvađen

iz kakvog lenjog prsta devojačkog.^[7]

I u toj divoti iz noći u noć

ona kroz mozak zaljubljenih juri,

i oni sanjaju o ljubavi tad;

ili preko kolena dvorana,

te odmah počnu sanjati klanjanje;

il’ preko prstiju advokata koji

stane sanjati o šićaru svom;

il’ gospama preko usana, te one

sanjaju poljupce; al’ im gnevna Mab

često unakazi usta, jer im dah

zaudara na slatkiše. Katkad

pretrči preko nosa dvoraninu,

te sanja da njuši neku molbu dvoru.

Dođe, i repom barskog praseta

zaspalom parohu zagolica nos,

te on sanja onda novu parohiju.

Nekad se vozi vajnikovim vratom

i on sanja seču protivničkih glava,

prodore, zasede, i španske mačeve,^[8]

i pehare duboke ko bunari.

A tad mu ona ušima zabubnja;

on se na to trgne, probudi, opsuje

uplašen jednu molitvu il’ dve,^[9]

pa opet zaspi. I ta ista Mab

noću plete konjske grive, a prljavu,

čupavu kosu prsi u čvorove

vilinske, pa kad se oni razmrse,

to sluti neku veliku nesreću.^[10]

To je ta veštica što gnjavi devojke

kad na leđima leže, i prva ih

uči da lako nose decu kada

postanz žene i zatrudne. Ona -

ROMEO

Ćuti, ćuti, Merkucio, ćuti!

Govoriš koješta.

MERKUCIO

Da, jer govorim

o snovima, deci dokonoga mozga,

rođenoj iz tašte uobrazilje,

nesuštastvene kao vazduh sam,

i nestalnije od vetra što časom

miluje ledne grudi severa,

a časom, rasrđen, dune otuda

i okrene svoje lice rosnom jugu.

BENVOLIO

Taj će vetar kanda oduvati nas

od našeg smera, gozba je u toku,

i, čini mi se, stići ćemo dockan.

ROMEO

Bojim se prerano, jer mi duša sluti

da će neki ishod, u zvezdama skriven,

kobno početi s današnjim veseljem

i bednom životu u mojim grudima

prevremenom smrću okončati rok.

Al’ onaj što drži krmu mog života

neka upravlja i mojom sudbinom.

Napred, orni momci!

BENVOLIO

U doboše sad!

(Marširaju u kuću.)

NAPOMENE

1. Maskirani i prerušeni mladići odlaze nepozvani na Kapuletov bal. U Šekspirovo vreme takve nepozvane grupne posete smatrane su laskavim. Maske su ponekad prethodno slale svoga glasnika da održi uobičajeni govor, a ponekad ulazile zajedno s njim. Govor je obično sadržavao pozdrav domaćinu, ili komplimente gospođama, ii izvinjenje što dolaze nepozvani. Zatim su maske pozivale gospođe da igraju s njima, zabavljajući se i ašikujući.
2. Maske je obično oglašavao ili predstavljao dečak prerušen u Amora.
3. Lučonoše su bili pratioci koji su posmatrali igranku i zabavljanje.
4. I lice je maska.
5. U ono doba pod je bio pokriven rogozinom.
6. Sada se ne zna ništa više o kraljici Mab od onoga što se nalazi u ovom govoru. Samo ime Mab izgleda da je poreklom iz keltskog folklora: Šekspir ga je prvi upotrebio u književnosti. Kraljica Mab je vilinska kraljica i neka vrsta mòre. Ona je vilinska babica, ali ne babica koja pomaže pri porođaju vila, već babica koja pomaže pri porođaju snova - dece sna.
7. Verovalo se da se lenjim devojkama kote crvi u prstima.
8. Španski mačevi, naročito iz Toleba, bili su čuveni.
9. Da bi odvratio zlo od sebe.
10. Zamršenost kose prljavih osoba pripisivala se vilama, koje se rasrde i učine još veće zlo ako se kosa razmrsi.