Romeo i Julija/Prvi čin - Scena treća
| ←Prvi čin/Scena druga | Romeo i Julija (1597) Pisac: Viljem Šekspir |
Prvi čin/Scena četvrta→ |
- Verona. Odaja u Kapuletovom domu.
- (Ulaze grofica Kapulet i dadilja.)
GROFICA KAPULET
- Dadiljo, gde mi je kći? Pozovi je.
DADILjA
- Devičanstva mi od dvanajst godina,
- rekoh joj da dođe. Hej, jagnje! Bubamaro!
- Pobogu, gde je ta deva? Julija!
- (Ulazi Julija.)
JULIJA
- Šta je? Ko zove?
DADILjA
- Tvoja majka.
JULIJA
- Majko,
- evo me; šta hoćeš?
GROFICA KAPULET
- Evo šta. Dadiljo,
- iziđi za časak, moramo nasamo
- da govorimo. Dadiljo, vrati se,
- predomislih se, čućeš i ti naš
- razgovor. Ti znaš da mi je kći već
- lepo stasala.
DADILjA
- Znam joj godine u sat.
GROFICA KAPULET
- Još nema četrnajst.
DADILjA
- Ja ću se kladiti
- u mojih četrnaest zuba - mada imam,
- na moju žalost, samo četiri -
- da nema još četrnaest. Kol’ko je
- do Ivanjdana?
GROFICA KAPULET
- Dan il’ dva više od dve nedelje.
DADILjA
- Pa, više il’ manje; od svih dana baš
- uoči samog Ivanjdana puni
- četrnaestu. Suzana i ona
- - bog da prosti sve hrišćanske duše -
- behu vršnjake; ali Suzanu mi
- uze bog; bila je predobra za mene;
- ali, ko što rekoh, uoči Ivanjdana
- napuniće ona četrnaest,
- pamtim dobro. Sad je jedanajst godina
- od zemljotresa, kad sam je odbila
- od sise - neću zaboraviti to -
- baš onog dana od svih u godini.
- Sisu sam pelenom bila namazala
- i sela na sunce pod golubarnikom.
- Gospodar i vi ste bili u Mantovi -
- dobro se sećam. Al’ kao što rekoh,
- kad ona oceti na mojoj bradavici
- pelen, i okusi njegovu gorčinu,
- slatka se ludica - da ste je videli! -
- namršti tad i razgnevi na sisu.
- Golubarnik se u taj mah zatrese,
- i nepotrebno bi kazati: beži!
- Od tog vremena je jedanajst godina.
- Tada je već mogla da stoji sasvim sama,
- pa, krsta mi, da trčkara i geguca
- unaokolo. Baš dan ranije
- razbila je čelo, i tad je moj muž
- - bog da ga prosti,bio je veseljak -
- podiže i reče: „Sad padaš na lice,
- je li? A kad budeš pametnija,
- padaćeš na leđa; hoćeš li, Julijice?”
- A na to, tako mi bogorodice,
- lepo vragolče prestade da plače
- i odgovori: „Da.” I gle, sad se
- eto ta šala već obistinjava.
- Vere mi, da živim hiljad’ godina
- pamtiću to: „Hoćeš li, Julijice?”
- Kako je upita, a lepa ludica
- prestade da plače i odgovori: „Da.”
GROFICA KAPULET
- Ta, dosta s time, molim te, ućuti.
DADILjA
- Dobro, gospo, al’ se moram nasmejati
- kad pomislim da je prestala da plače
- i rekla: „Da.” A, bogme, imala je
- na čelu čvorugu ko mlade koke jaje;
- jako se udarila i plakala je gorko;
- a kad joj muž reče: „Sad padaš na lice,
- je li? A kad sazreš, padaćeš na leđa;
- hoćeš li, Julijice?” ona presta s plačem
- i reče: „Da.”
JULIJA
- Prestani i ti jednom,
- molim te, dado.
DADILjA
- Ućutaću, svrših.
- Bog te blagoslovio! Bila si, najlepša
- beba koju sam ikad dojila.
- Da doživim da te vidim udatu,
- pa drugo ništa ne bih želela.
GROFICA KAPULET
- O toj udaji sam baš i htela sad
- da govorim. Reci mi, kćeri Julija,
- da li bi volela da se udaš već?
JULIJA
- To je čast o kojoj i ne sanjam ja.
DADILjA
- Čast! Da te nisam samo ja dojila.
- rekla bih da si s mlekom posisala
- i svu mudrost.
GROFICA KAPULET
- Razmisli o udaji sad.
- I mlađe od tebe ovde u Veroni,
- ugledne gospe, postale su majke.
- Po mom računu, bila sam baš tvojih
- godina kad sam te rodila.[1] I kratko,
- viteški Paris traži tvoju ruku.
DADILjA
- Čovek je, mlada gospo! Takav čovek
- kakvog u svetu - ko od voska lik.
GROFICA KAPULET
- Veronsko leto nema takav cvet.
DADILjA
- On jeste cvet; vere mi, pravi cvet.
GROFICA KAPULET
- Šta ti kažem? Bi li mogla voleti
- plemića ovog? Videćeš ga sad,
- večeras na gozbi. Pročitaj mu knjigu
- lica, pronađi zadovoljstvo što je
- perom lepote ispisano tu;
- osmotri na njemu skladne crte ove
- kako jedna drugoj daju čari nove;
- a što u toj knjizi ne bude ti jasno,
- njegove će oči izraziti glasno.
- Savršenstvu sveske te ljubavi jakom,
- tog divnog mladića nevezanog brakom
- treba samo povez. Ribi treba voda,
- a lepom da se lepa ćena doda.
- U očima mnogih knjiga slavu stiče
- kad joj zlatne kopče stežu zlatne priče.
- Ti ćeš s njim deliti sve čari što ima,
- i s njim, umanjena nećeš biti njima.
DADILjA
- Ne manja, no veća; svaka žena raste
- od muža.
GROFICA KAPULET
- Da l’ ti se dopada, pre svega,
- Parisova ljubav?
JULIJA
- Ja ću rado njega
- gledati, vidim li da me baš široka
- naklonost takne. Al’ strele mog oka
- nikada neće odleteti dalje
- od mesta kuda ih tvoj pristanak šalje.
- (Ulazi sluga.)
SLUGA
- Gospo, gosti su došli, večera je na stolu, bas zobu,
- pitaju za mladu gospođicu, dadilju pcuju i grde u kuhi-
- nji,[2] sve je kao bez glave. Moram ići da poslužujem; mo-
- lim vas dođite odmah.
GROFICA
- Da!
- (Sluga odlazi.)
- Paris te čeka.
DADILjA
- Ti ćeš, dete, moći
- danima srećnim dati srećne noći.
- (Odlaze.)