Rodoljupci/15

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO TREĆE
◄   3. Pozorje 4. 5.   ►

Pozorje četvrto


GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI


GAVRILOVIĆ: Sluga sam ponizan.

NANČIKA: Službenica.

ZELENIĆKA: Prvi je dubok po fata, drugi čitav fat, i fat i po širok.

GAVRILOVIĆ: Molim, je l' kod kuće gospodin Žutilov?

ZELENIĆKA: Gledajte, kako ovi šancevi idu cik-cak. Ovde su namešteni topovi, ovde, i ovde. S ove je strane rit i blato

GAVRILOVIĆ: Je l' te, molim, je li gospodin Žutilov kod kuće?

NANČIKA: Nije.

ZELENIĆKA (Gavriloviću): I vi bi' mogli malo paziti, a ne prekidati bitku u najvećoj vatri.

GAVRILOVIĆ: Oprostite, meni gospodin Žutilov nužno treba.

ZELENIĆKA: Bitka sentomaška tako je velika stvar za nas da svaki mora sve poslove svode na stranu ostaviti Dakle, dalje. Sad su Madžari stajali ovde, ovde su se prostirali konjanici, a odavde su jurišali. Vidite, odavde topovi biju ovamo, a odavde onamo, i tako dalje. Sad možete misliti kako su Madžari stradali. U ovom šancu imali su Srblji sakrivene topove i iz njih su karteči sipali kao kiša.

GAVRILOVIĆ: Bogami, vi baš lepo tolkujete, ne tamo, ovamo!

ZELENIĆKA: Sad se može lako znati da će Srblji pobediti svoje neprijatelje.

GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju! Koliko je sela propalo, koliko nji' ostalo bez dobra, bez pokrivača! Srce mi u utrobi plače.

ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, a neće da reskiraju. Nek propada ne samo koliko je dosad pogoreno i opustošeno nego i dvaput još toliko! Vi žalite srpska sela, a kako je u Italiji propala najlepša varoš, Mantua.

GAVRILOVIĆ: Ja žalim što je naše, i što ljudi stradaju.

ZELENIĆKA: Sve nek propadne, pak će opet za neko vreme procvetati kao feniks . . Zar mislite da se tako lako kupuje sloboda? O, moj Gavriloviću, kuće padaju i dižu se, a narodnost živi.

GAVRILOVIĆ: Da ste vidili kako je jedna mati za sinom plakala, a opet jedna žena za mužem.

ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! A plaču li kad im inače ko pogine ili umre? Vidite: žena . ona će dobiti drugog muža, ili će se dičiti što je udovica za narodnost poginuvšeg junaka; mati . . ona bi, kao Srpkinja, morala plakati kad bi joj sin na postelji umro.

GAVRILOVIĆ: Tako govoriti kao vi, to je retkost kod ženskih.

ZELENIĆKA: Zašto svaka ne oseća što je nacionalni ponos.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.