Родољупци/15

Извор: Викизворник

◄   3. Позорје 4. 5.   ►

Позорје четврто


ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ


ГАВРИЛОВИЋ: Слуга сам понизан.

НАНЧИКА: Службеница.

ЗЕЛЕНИЋКА: Први је дубок по фата, други читав фат, и фат и по широк.

ГАВРИЛОВИЋ: Молим, је л' код куће господин Жутилов?

ЗЕЛЕНИЋКА: Гледајте, како ови шанцеви иду цик-цак. Овде су намештени топови, овде, и овде. С ове је стране рит и блато

ГАВРИЛОВИЋ: Је л' те, молим, је ли господин Жутилов код куће?

НАНЧИКА: Није.

ЗЕЛЕНИЋКА (Гавриловићу): И ви би' могли мало пазити, а не прекидати битку у највећој ватри.

ГАВРИЛОВИЋ: Опростите, мени господин Жутилов нужно треба.

ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка тако је велика ствар за нас да сваки мора све послове своде на страну оставити Дакле, даље. Сад су Маџари стајали овде, овде су се простирали коњаници, а одавде су јуришали. Видите, одавде топови бију овамо, а одавде онамо, и тако даље. Сад можете мислити како су Маџари страдали. У овом шанцу имали су Србљи сакривене топове и из њих су картечи сипали као киша.

ГАВРИЛОВИЋ: Богами, ви баш лепо толкујете, не тамо, овамо!

ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи победити своје непријатеље.

ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи' остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају. Нек пропада не само колико је досад погорено и опустошено него и двапут још толико! Ви жалите српска села, а како је у Италији пропала најлепша варош, Мантуа.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају.

ЗЕЛЕНИЋКА: Све нек пропадне, пак ће опет за неко време процветати као феникс . . Зар мислите да се тако лако купује слобода? О, мој Гавриловићу, куће падају и дижу се, а народност живи.

ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, а опет једна жена за мужем.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! А плачу ли кад им иначе ко погине или умре? Видите: жена . она ће добити другог мужа, или ће се дичити што је удовица за народност погинувшег јунака; мати . . она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро.

ГАВРИЛОВИЋ: Тако говорити као ви, то је реткост код женских.

ЗЕЛЕНИЋКА: Зашто свака не осећа што је национални понос.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.