Robinja

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Robinja
Pisac: Milorad Mitrović




Robinja

I

Zlato, biser, svila svuda,
Lepota je svaka kruži,
Al’ je ona ledna gruda
I potajno tugom tuži.
Glavu pogla ko cvet sveno,
A kraj nje se pesma vije,
Il’ zajeca glas šarkije,
Al’ ne tiču srce njeno.
Odaliske zalud žele,
Da sultanku razvesele,
Sumorno je njeno lice,
A rosne joj trepavice.

    Ona sanja. Sebe vidi
U podneblju Grčke svoje,
Eno tamo gole hridi
I obale, kako stoje.
Sad valove sluša morske
I odjeke bure besne,
Il' prodole gleda gorske
I planine podnebesne;
I dom očev eno tu je,
I pod krov se ona vije, —
Al’ kakav se jauk čuje?
To dolaze Osmanlije.
I nje radi handžar seva,
I smrt hladna širi krila,
Al’ kad presta bojna vreva,
Robinjom je ona bila.

     I zaplaka... Zaman, zaman,
Sjaj i blago sveta pola,
Zaman sultan od Stambola
Pred njom kleči bled i taman.
Ko ranjeno nežno lane
U zelenoj, lisnoj gori,
Tako ona traje dane
S druge želje, što je mori:
Ona hoće lepšeg čara,
Što sloboda mila deli,
Ona sebi ljubav stvara,
Samo srce kako želi.
I da stigne ovu metu,
Otela bi sebe jadu.
A ovako? Teško cvetu,
Što u gustom cveta hladu.

II

     Silni sultan setno zbori
U jadima s jada njeni’:
„Aj, Zaremo, reci meni,
Šta te boli, šta te mori?
Zašto venu tvoje krasi,
Kao sunce kad se gasi?
Ja te nađoh, gde se svijaš
U prašini crvu ravna,
I uzvisih, da mi sijaš
Sa prestola carstva slavna;
Oko mene ruže same,
Splet najlepših moma mladi’;
Al’ mi zalud srce mame,
Prezirem ih tebe radi;
I sve samo što si htela
To su odmah bila dela,
Pa i opet tvoje lice
Suze kvase nemilice.
O, ne ćuti, kaži, zbori,
Šta te boli, šta te mori?
Il’ je malo pusta blaga
I uresa, što te kiti,
Il’ šta drugo, reci draga,
Sve ću za te učiniti!“

     Tako sultan. Ona ćuti
I proklinje svoju sreću,
Il’ će tiho uzdahnuti:
„Ne pitaj me, ništa neću!“
I dok pred njom on se gubi
Od ljubavi i od strasti,
Il’ joj crne oči ljubi
I vrat beli labudasti, —
Njezin pogled nekud bludi
Kroz rešetke plavim svodom,
Ko tičici, koja žudi
Iz krletke za slobodom.

III

     Ljuljkaju se laki vali
Na grudima sinjeg mora, —
To maina buru gali
I goni je od Bospora.
A na moru tica jato,
Uzletele barke čile,
I veselo, umiljato,
Razležu se pesme mile.
Sve je srećno... Al’ ne, nije,
Za Zaremu nema sreće;
Sve te bajne čarolije
Stvaraju joj jade veće.
Polet vala tužnim okom
U očaju ona gleda
A suze se liju tokom
I padaju s lica bleda.

     I sa svojih grudi sada
Rujnu ružu ona skinu,
Iskida je s puno jada
I baci je na pučinu.
Poskočiše vali s mora,
Raznesoše lišće dalje,
A robinja sa prozora
Poruku im tiho šalje:
„Ako ikad listak koji
Bude stigo domu mome,
Nek je svedok bola moji’,
Što mi tako grudi lome!“

     Sad zadrhta. Je l’ to java,
Il’ je samo mašta vara?
I prože je tajna strava,
Jer se zbiljska slika stvara.

     U zanosu duše mlade
Često joj je sanak bio:
Da se k njojzi ko sen krade
Lik nekakav drag i mio.
Taj lik nikad vid’la nije,
Već ga mašta želja živa,
I uzdah se za njim vije, —
Al’ sad, evo, gde se sniva:
Ko dah vetra, što je teko,
Leti čunić brz i lagan,
A u čunu momče neko,
Ko iz snova njezin dragan.
Isto lice puno milja,
Iste oči pune sjaja, —
I u njoj se krenu zbilja
Skrito vrelo osećaja.
I zaneta stoji tako,
Ne dižući crne oči,
A srce joj kuca jako,
Kuca, kuca, da iskoči.

IV

     Nestalo je davno čuna,
U dalji se nekud skrivo,
Al’ Zarema nade puna
Još ga čeka strpeljivo.
Nit’ se kreće, nit’ se miče,
I dah joj se brižno taji,
Vratiće se, srce kliče,
I duh krepi, radost gaji.
I noć sađe, ona stoji,
Zora sviće, ona čeka;
Al’ uzalud, i dan svoji,
Nema čuna iz daleka.

V

     Noć sanana. S neba vedra
Zvezdani se zraci šire,
A ružina miris-nedra
Po gradini bujno mire.
Mirta šumi, ko da strepi,
A jasmina ljubav sanja,
Sve zanosi glasak lepi
Slavujskoga natpevanja.
A kad sinu mesec jasni,
Zadrhtalo cveće tada,
Osetilo polet strasni,
I rosnata suza pada.
Da l’ se tuga njega tače,
Zašto mu se pokoj muti?
Il’ to cveće zato plače,
Što će skoro uvenuti?

     Po gradini anđo šeće —
Zarema je, anđo nije.
Al’ ne traži ona cveće,
Ni miline, noć što lije;
Slatke želje oči rose
I stresaju njene prsi;
I pramene bujne kose
S divljom strašću ona mrsi.

     Katkad opet u sen stane,
U okrilju gustog granja,
I kad vetrić krili ma’ne,
To je dragi, ona sanja.
I oseća ruke neke,
Gde je grle, gde je maze,
I vatrene usne meke
Kako sleću na obraze.
Ili opet šapće ti’o,
A zadršće ko vlat viti:
„Doći, dođi, dragi mio,
I rob ću ti rado biti.“
I ruke se širom šire,
Na burne ga željka grudi,
I uzdiše i premire,
Dok se opet ne probudi...

     Oj, vi noći, slatke noći,
Vi takmaci rajskog čara,
Kad se srce u samoći
Samo sobom razgovara.
I čas leće nebnim krugom
I zvezdice žarko grli,
A čas pada s tihom tugom,
Vitih krila obamrli’.
Tu su nade s plamnom strašću,
Tu očaji, a tu moći,
A sve ljubav topi slašću,
Oj, vi noći, slatke noći!

VI

     I za danom dan se gubi,
Al’ sva jače ona ljubi;
Ono lice, što ga zgleda,
Nikako joj mira ne da.
Za njim žudi, za njim tuži,
Za njim vene slično ruži,
Za njim joj se misli svode,
I boli joj za njim gode.
A kad srce plamom bukne,
I uzdane i jaukne,
Sam bi sultan život dao,
Da je za njim njeno: jao!

VII

     Da razgoni setu s lica,
Što sultanci život gasi,
Peva jato robinjica,
I ore se nežni glasi:
„Moj bulbule, mani sveta,
O, vrati se amo, vrati;
Tu ružica jedna cveta,
Što zbog tebe gorko pati.
Ti si pesmu svoju vio,
A ružica pesmu čula,
Ti o njojzi nisi mnio,
Al’ je ona uzdahnula.
I u njojzi ljubav planu,
Ljubav bujna, oganj pravi,
Al’ ti tada krili ma’nu
I odlete u zrak plavi.
Sada ružu boli plene,
Uzalud te sebi zove,
Ti poruke ne znaš njene,
Ni mlađane njene snove.
I kad tuga život skrati,
I ružica svene, padne,
Haj, ni onda nećeš znati
O ljubavi ruže jadne.“
     
     Ječi pesma. Svaka duša
U budnom se sanku niše,
I Zarema pesmu sluša.
Ali bledi više, više.
A kad pesma stiže kraju,
Pozledi joj tajnu ranu,
I u bonom uzdisaju
Iznemoglo ona šanu:
„I moj bumbul ne zna jada,
Samrt ranu što mi sprema,
Uzalud ga zovem mlada —
Ah, odziva meni nema.“

VIII

     Ove reči, ona mnije,
Da dočuo niko nije;
Al’ robinja jedna čula,
Pa je drugoj prišanula,
I za malo saraj celi
Saznao je, šta nju cveli.
Nesta pesme, šale, smeha,
Svi se strave od tog greha,
A od bola, što ga mori,
U oganj se sultan stvori.

XI

     „Ha, ha, ha, ha! Je l’ to tuga,
Što ti tako srce para?
Robinja se meni ruga,
Ne ljubi me, već me vara.
Ponela je ljubav grešna,
I o drugom ona sanja,
A za mene, neutešna,
Kod nje nema smilovanja.
Ha, je l’ tako?... Il’ ne, draga,
Oprosti mi lude zbore,
Ja sam čuo spletku vraga
I laž gnusnu i potvore.
Ti me ljubiš, reci, je li?
Il’ me od sad samo ljubi,
Usreći mi život celi,
Ne prezri me i ne ubi.
Kaži, kaži!... Oči zmiske
Zašto skrivaš, što ne zboriš ?
Il’ još traju misli niske,
Sa ćutanjem da me moriš.
Reč je jedna, kaži, kaži,
Ćutanje te neće spasti;
Već te samrt sebi traži,
Ali ti je spas u vlasti.“

     Tako sultan. I glas ječi
Kao bura, što tek sledi.
A Zarema na te reči
Čas rumeni, a čas bledi.
Al’ najposle nesta straha,
Jer dodija bolja stara,
Ona dade srcu maha
I ovako odgovara:
„Kazaše ti, što i čuše,
Istina je, ja sam kriva:
Drugog ljubim iz dna duše
I ljubiću, dok sam živa!“

     Sultan jeknu, sad se trza
I evnuhu nešto kaza,
Zatim ode kroka brza,
A posrće od poraza.

X

     Zašto presta miris cveta,
Po gradini što se lio?
Što je lahor, što tu leta,
Razigrana krila svio?
I što slavuj setno ćuti
I ne peva cvetnom dobu?
Sreću njihnu šta to muti?
Što mir pada ko po grobu?
Ah, tuga im srce pline.
A jadi im radost skriše,
Jer Zareme, druge nji’ne,
Lepog cveta nema više.

     Na dnu mora ona leži
Na bisernoj sjajnoj steni,
A na licu trag joj sveži
Od tih patnji prepaćeni’;
Al’ se ipak osmeh krade,
Kao zračak posred noći,
Ko da vije plahe nade,
Da će sada meti doći.
I sanjivo glava pala,
Ko u milju sanka zemna,
A rumena usta mala
Na poljubac stoje spremna.



Izvor[uredi]

  • Milorad J. Mitrović: Pesme, SKZ, Beograd, 1910, str. 41-49


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Mitrović, umro 1907, pre 113 godina.