Робиња

Извор: Викизворник
Робиња
Писац: Милорад Митровић




Робиња

I

Злато, бисер, свила свуда,
Лепота је свака кружи,
Ал’ је она ледна груда
И потајно тугом тужи.
Главу погла ко цвет свено,
А крај ње се песма вије,
Ил’ зајеца глас шаркије,
Ал’ не тичу срце њено.
Одалиске залуд желе,
Да султанку развеселе,
Суморно је њено лице,
А росне јој трепавице.

    Она сања. Себе види
У поднебљу Грчке своје,
Ено тамо голе хриди
И обале, како стоје.
Сад валове слуша морске
И одјеке буре бесне,
Ил' продоле гледа горске
И планине поднебесне;
И дом очев ено ту је,
И под кров се она вије, —
Ал’ какав се јаук чује?
То долазе Османлије.
И ње ради ханџар сева,
И смрт хладна шири крила,
Ал’ кад преста бојна врева,
Робињом је она била.

     И заплака... Заман, заман,
Сјај и благо света пола,
Заман султан од Стамбола
Пред њом клечи блед и таман.
Ко рањено нежно лане
У зеленој, лисној гори,
Тако она траје дане
С друге жеље, што је мори:
Она хоће лепшег чара,
Што слобода мила дели,
Она себи љубав ствара,
Само срце како жели.
И да стигне ову мету,
Отела би себе јаду.
А овако? Тешко цвету,
Што у густом цвета хладу.

II

     Силни султан сетно збори
У јадима с јада њени’:
„Ај, Заремо, реци мени,
Шта те боли, шта те мори?
Зашто вену твоје краси,
Као сунце кад се гаси?
Ја те нађох, где се свијаш
У прашини црву равна,
И узвисих, да ми сијаш
Са престола царства славна;
Око мене руже саме,
Сплет најлепших мома млади’;
Ал’ ми залуд срце маме,
Презирем их тебе ради;
И све само што си хтела
То су одмах била дела,
Па и опет твоје лице
Сузе квасе немилице.
О, не ћути, кажи, збори,
Шта те боли, шта те мори?
Ил’ је мало пуста блага
И уреса, што те кити,
Ил’ шта друго, реци драга,
Све ћу за те учинити!“

     Тако султан. Она ћути
И проклиње своју срећу,
Ил’ ће тихо уздахнути:
„Не питај ме, ништа нећу!“
И док пред њом он се губи
Од љубави и од страсти,
Ил’ јој црне очи љуби
И врат бели лабудасти, —
Њезин поглед некуд блуди
Кроз решетке плавим сводом,
Ко тичици, која жуди
Из крлетке за слободом.

III

     Љуљкају се лаки вали
На грудима сињег мора, —
То маина буру гали
И гони је од Боспора.
А на мору тица јато,
Узлетеле барке чиле,
И весело, умиљато,
Разлежу се песме миле.
Све је срећно... Ал’ не, није,
За Зарему нема среће;
Све те бајне чаролије
Стварају јој јаде веће.
Полет вала тужним оком
У очају она гледа
А сузе се лију током
И падају с лица бледа.

     И са својих груди сада
Рујну ружу она скину,
Искида је с пуно јада
И баци је на пучину.
Поскочише вали с мора,
Разнесоше лишће даље,
А робиња са прозора
Поруку им тихо шаље:
„Ако икад листак који
Буде стиго дому моме,
Нек је сведок бола моји’,
Што ми тако груди ломе!“

     Сад задрхта. Је л’ то јава,
Ил’ је само машта вара?
И проже је тајна страва,
Јер се збиљска слика ствара.

     У заносу душе младе
Често јој је санак био:
Да се к њојзи ко сен краде
Лик некакав драг и мио.
Тај лик никад вид’ла није,
Већ га машта жеља жива,
И уздах се за њим вије, —
Ал’ сад, ево, где се снива:
Ко дах ветра, што је теко,
Лети чунић брз и лаган,
А у чуну момче неко,
Ко из снова њезин драган.
Исто лице пуно миља,
Исте очи пуне сјаја, —
И у њој се крену збиља
Скрито врело осећаја.
И занета стоји тако,
Не дижући црне очи,
А срце јој куца јако,
Куца, куца, да искочи.

IV

     Нестало је давно чуна,
У даљи се некуд скриво,
Ал’ Зарема наде пуна
Још га чека стрпељиво.
Нит’ се креће, нит’ се миче,
И дах јој се брижно таји,
Вратиће се, срце кличе,
И дух крепи, радост гаји.
И ноћ сађе, она стоји,
Зора свиће, она чека;
Ал’ узалуд, и дан своји,
Нема чуна из далека.

V

     Ноћ санана. С неба ведра
Звездани се зраци шире,
А ружина мирис-недра
По градини бујно мире.
Мирта шуми, ко да стрепи,
А јасмина љубав сања,
Све заноси гласак лепи
Славујскога натпевања.
А кад сину месец јасни,
Задрхтало цвеће тада,
Осетило полет страсни,
И росната суза пада.
Да л’ се туга њега таче,
Зашто му се покој мути?
Ил’ то цвеће зато плаче,
Што ће скоро увенути?

     По градини анђо шеће —
Зарема је, анђо није.
Ал’ не тражи она цвеће,
Ни милине, ноћ што лије;
Слатке жеље очи росе
И стресају њене прси;
И прамене бујне косе
С дивљом страшћу она мрси.

     Каткад опет у сен стане,
У окриљу густог грања,
И кад ветрић крили ма’не,
То је драги, она сања.
И осећа руке неке,
Где је грле, где је мазе,
И ватрене усне меке
Како слећу на образе.
Или опет шапће ти’о,
А задршће ко влат вити:
„Доћи, дођи, драги мио,
И роб ћу ти радо бити.“
И руке се широм шире,
На бурне га жељка груди,
И уздише и премире,
Док се опет не пробуди...

     Ој, ви ноћи, слатке ноћи,
Ви такмаци рајског чара,
Кад се срце у самоћи
Само собом разговара.
И час леће небним кругом
И звездице жарко грли,
А час пада с тихом тугом,
Витих крила обамрли’.
Ту су наде с пламном страшћу,
Ту очаји, а ту моћи,
А све љубав топи слашћу,
Ој, ви ноћи, слатке ноћи!

VI

     И за даном дан се губи,
Ал’ сва јаче она љуби;
Оно лице, што га згледа,
Никако јој мира не да.
За њим жуди, за њим тужи,
За њим вене слично ружи,
За њим јој се мисли своде,
И боли јој за њим годе.
А кад срце пламом букне,
И уздане и јаукне,
Сам би султан живот дао,
Да је за њим њено: јао!

VII

     Да разгони сету с лица,
Што султанци живот гаси,
Пева јато робињица,
И оре се нежни гласи:
„Мој булбуле, мани света,
О, врати се амо, врати;
Ту ружица једна цвета,
Што због тебе горко пати.
Ти си песму своју вио,
А ружица песму чула,
Ти о њојзи ниси мнио,
Ал’ је она уздахнула.
И у њојзи љубав плану,
Љубав бујна, огањ прави,
Ал’ ти тада крили ма’ну
И одлете у зрак плави.
Сада ружу боли плене,
Узалуд те себи зове,
Ти поруке не знаш њене,
Ни млађане њене снове.
И кад туга живот скрати,
И ружица свене, падне,
Хај, ни онда нећеш знати
О љубави руже јадне.“
     
     Јечи песма. Свака душа
У будном се санку нише,
И Зарема песму слуша.
Али бледи више, више.
А кад песма стиже крају,
Позледи јој тајну рану,
И у боном уздисају
Изнемогло она шану:
„И мој бумбул не зна јада,
Самрт рану што ми спрема,
Узалуд га зовем млада —
Ах, одзива мени нема.“

VIII

     Ове речи, она мније,
Да дочуо нико није;
Ал’ робиња једна чула,
Па је другој пришанула,
И за мало сарај цели
Сазнао је, шта њу цвели.
Неста песме, шале, смеха,
Сви се страве од тог греха,
А од бола, што га мори,
У огањ се султан створи.

XI

     „Ха, ха, ха, ха! Је л’ то туга,
Што ти тако срце пара?
Робиња се мени руга,
Не љуби ме, већ ме вара.
Понела је љубав грешна,
И о другом она сања,
А за мене, неутешна,
Код ње нема смиловања.
Ха, је л’ тако?... Ил’ не, драга,
Опрости ми луде зборе,
Ја сам чуо сплетку врага
И лаж гнусну и потворе.
Ти ме љубиш, реци, је ли?
Ил’ ме од сад само љуби,
Усрећи ми живот цели,
Не презри ме и не уби.
Кажи, кажи!... Очи змиске
Зашто скриваш, што не збориш ?
Ил’ још трају мисли ниске,
Са ћутањем да ме мориш.
Реч је једна, кажи, кажи,
Ћутање те неће спасти;
Већ те самрт себи тражи,
Али ти је спас у власти.“

     Тако султан. И глас јечи
Као бура, што тек следи.
А Зарема на те речи
Час румени, а час бледи.
Ал’ најпосле неста страха,
Јер додија боља стара,
Она даде срцу маха
И овако одговара:
„Казаше ти, што и чуше,
Истина је, ја сам крива:
Другог љубим из дна душе
И љубићу, док сам жива!“

     Султан јекну, сад се трза
И евнуху нешто каза,
Затим оде крока брза,
А посрће од пораза.

X

     Зашто преста мирис цвета,
По градини што се лио?
Што је лахор, што ту лета,
Разиграна крила свио?
И што славуј сетно ћути
И не пева цветном добу?
Срећу њихну шта то мути?
Што мир пада ко по гробу?
Ах, туга им срце плине.
А јади им радост скрише,
Јер Зареме, друге њи’не,
Лепог цвета нема више.

     На дну мора она лежи
На бисерној сјајној стени,
А на лицу траг јој свежи
Од тих патњи препаћени’;
Ал’ се ипак осмех краде,
Као зрачак посред ноћи,
Ко да вије плахе наде,
Да ће сада мети доћи.
И сањиво глава пала,
Ко у миљу санка земна,
А румена уста мала
На пољубац стоје спремнa.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 41-49


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.