Ribari (basna)
| ←Lovac i drevosečac | Ribari Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Stara lisica i kurjak→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Ribari, izvlačeći mrežu iz reke, osete da je vrlo teška, počnu vikati i skakati od radosti, ublažavajući dan i sreću svoju. A kad jedva izvuku mrežu, nađu u njoj namesto ribe velikačak panj i mrežu svu iskidatu. Onda počnu psovati i proklinjati taku sreću. „Nemojte, braćo, — reče jedan od njih — vi dobro znaše da su radost i skorb dve sestre koje jedna za drugom dolaze, vi ste se malopre odveć radovali, vreme je da malo i poskorbite.”
Prekrasna nauka daje nam se ovde da sebe u svačem umeravamo, u blagodenstviju da se ne gordimo, niti pak u zlopolučiju da se očajavamo. Ko bi rad da je vsegda veseo, podoban je detetu koje, kako se najede, ni za što drugo ne mari nego da mu se igrati, jer detinjska pamet nije kadra za posledak misliti. Truditi se i mučiti da što nauči, to je njemu neugodno i protivno, niti ono mari da zna da kad dođe starost pita: gdi ti je mladost? Na isti način i čovek koji ništa drugo ne bi rad nego samo da je sit, u slasti i veselju, on mora misliti da je samo za ovi život sozdat kao i ostala životinja; a inače bi se zdravo zamislio kad bi mu palo na um da ćedu ga onamo pitati šta je ovde činio.
No baš kad bi bili samo za ovi život stvoreni, opet neprestano veselje niti nam je moguće niti što valja. Vsegdašnje počivanje bez nikakva posla i truda ne samo što nejma u sebi nikakve prijatnosti, nego je i saviše smrdljiv život. Ko sebi ikada ne da ogladniti, ne samo što ne čuvstvuje kakova je sladost hleba, no jošte k tomu sva jela što silom trpa u se njemu su otrov. Ko nikada nije čuvstvovao gorest skorbi, on nije kadar ni pravu sladost radosti čuvstvovati. Ko hoće da je njegova radost slovesna i razumna, a ne samo čuvstvena i skotska, on se mora za mnoge stvari skorbiti, starati i truditi.
Davnašnji Jelini, i ne imajući takova čista ponjatija o večnom životu kakova mi imamo, samo za ostaviti pošteno i slavno ime za sobom, poslušajmo Evripida kako su mislili i govorili: „Είη δέ μοι μήτε χρυσός εν δόμοις, μήτ΄ Ορϕέως κάλλιον υμνήσαι μέλος, ει μη ΄πίοημος η ϕήμη γένιτό μοι: Neka mi nejma ni zlata u dvorovi, i od Orfeja lepšu nek ne pojem pesmu, samo znamenito ime nek mi bude!” Pitaju mladoga Temistoklea njegovi vrsnici zašto je postao tako zamišljen i od svih zabava i veselja prestao, koji je uzrok tolike promene. „Ah, braćo”, — odgovori razumni mladić — „Milcijadove pobede ni spavati mi ne dadu!”
Navlastito u sadašnje prosvešteno vreme, kad se sami cesar toliko trudi i znoji, niti dovoljno sna sebi daje za dati carem priklad kako se carstvuje, može li ko tako hudo misliti da je samo za trbuh na ovi svet došao, i da je na kakvo dostojinstvo vozveden samo da može većma telo svoje upokojiti i nasladiti? Prolaze i propadaju ona vremena mraka i varvarstva kad se je sva slava i veličestvo u konji i u intovi držala i nahodila. Sad se ovi običaj uvodi, i ovaki zakon uzakonjava: koliko ko veću čest od opštestva želi i iziskuje, toliko više valja da se trudi i da se stara daje zasluži.
Radost i skorb dve su sestre, veli naša basna. Sad da vidimo koja je od njih pametnija. U radosti i blagodenstviju čovek zaboravlja sebe i boga. A druga sestra što čini? „Pomjanuh boga vo skorbi mojej i' vozveselih sja”, veli prorok. Nije li ova pametnija? Premnogo! Tvorac premudri takovo je raspoloženije u jestestvu učinio da najčuvstviteljnjejše sladosti čuvstva najkraće su. Za koliko osećamo sladost jela i pića? Samo dok nam kroz grlo prođu, pak tu ti im konac. Svaka radost u kojej srce, razum i duša učastija nejma, beslovesna je, i kako brže dođe, tako je i nestane. Naprotiv, čista sovjest i blaženo spokojstvo srca tako su tihe vešti da se jedva čuvstvuju, ali mogu prebivati s nami dok smo god živi, i na samoj smrtnoj postelji ne ostavljaju svoje ljubitelje. Sladost pak i radost koja se u blagotvoreniju i dobrodjetelji nahodi, ona je sasvim črezjestestvena. Neka dobro ovo primetimo: dobri čovek, baš i kad strada i zlopati za svoju dobrodjetelj, i tada se raduje i veseli (ako je samo njegova dobrodjetelj nelesna i prava). Ova dakle radost mora biti večna, kako je i sam bog večan, u kome ona svoj izvor i početak ima.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|