Pisma od četiri sveta Imenjaka
Vesele se svita banovine,
I po svitu visoke planine.
Sve pustinje i gore zelene,
Svako cviće, ružice rumene.
Rodiše te četiri jednaka 5
U istoku sveta imenjaka,
Koji sjaju lipše neg danica,
Žarko sunce, oli prihodnica.
Jedan biše cvitak kalopere.
Po imenu Savo kaluđere, 10
Svetac Božji od Kalcedonie,
Palestine i od Sidonije.
Ogledalo misnika i đaka;
Slava, dika svetih pustinjaka;
Jere svoje tilo pedepsaše, 15
I pokore žestoke činjaše,
Ter posveti gore i planine,
I pustinje ravne Palestine,
Boga moleć, suze prolijući,
Travu jiduć, a vodu pijući. 20
Drugi biše Savo kaluđere,
Koji suzam' svoje lice pere,
Slovinskoga roda i plemena,
Al' podavno, u stara vrimena.
Tešku Savo pokoru činjaše, 25
Nevirnike često obraćaše,
Muku podni pripovidajući,
Neznabošce k Bogu okrećući.
Atanarik, kralj nevirni biše.
Kada Savu teško izmučiše,30
U riku mu utopiše tilo,
Braneć Boga sve je ovo bilo.
Treći biše Sava kapetane.
Od vojnika generale bane,
Koji zakon Božji braniaše. 35
Kad u Rimu gradu pribivaše.
Tad u Rimu neznabožci stahu
Ter keršćane težko progonjahu,
Sveti Savo njima pripovida
I brez straha viru izpovida. 40
Neznabošci podnit' nemogahu.
Već prid sudcem njega osvađahu:
Da ne sluša riči cesarove.
Da ne štuje njegove bogove.
Kada jih je sudac razumio. 45
Na muke je Savu postavio,
Žeže njega ognjenim plamenom,
A bije ga bičem i kamenom.
Kazanj pakla oni uzvariše,
Ter u njega Savu postaviše, 50
Svetac Božji u paklu se vari,
Ali zato ništa i ne mari.
Sedamdeset tada nevirnika
Dobi krunu svetih mučenika,
Kapetana Savu gledajući, 55
Gdi po kaznju šeta pivajući.
Neznabošci, koji to gledahu,
Ljutim bičem Savu udarahu;
Posli nego njega izmučiše,
U Tever ga riku utopiše. 60
Četverti je ruža izabrana,
Od kolina Nemanič Stipana,
Slovinskoga kralja i cesara.
Od istočnih strana gospodara,
Po imenu kaluđere Sava, 65
Kruna, dika, poštenje i slava
Slovinskoga puka i naroda,
Pustinjaka, kriposnih vojvoda.
Koji poče ljubit' Gospodina,
Mlado dite od malo godina 70
Pokazuje pokorno znamenje.
Tlači biser, i drago kamenje;
Svlači Savo sa zlatom haljine,
Kaluđerske oblači mantije,
I ostavlja starca babu svoga 75
Rad ljubavi Boga velikoga,
Tere biži u luge zelene.
Neka njemu bilo lišće vene.
Travu jiduć, ladnu vodu pijuć,
Teškim bičem svoje tilo bijuč. 80
Zemlja Savi postirač bijaše,
A vedrim se nebom pokrivaše,
Boga moli, nigda ne pristaje.
Svomu tilu pokoja ne daje.
Vesele se dubrave Jordanske 85
I ostale pustinje izvanjske
Gledajuči Ivu Krstitelja,
Kako hvali svoga Stvoritelja.
Raduje se još i Gora Sveta.
Kazat' pravo nitko mi ne smeta. 90
Gledajući Savu pokornika
Nemanića Božjeg' svećenika.
Kako plače i suze proliva.
Na pokoru grišnike doziva;
U pustinji kano sunce sjaje. 95
Dobar izgled pokornikom daje.
Malo vrime postajalo biše,
Za biskupa Savu učiniše.
Posveti ga grčki patriarka,
Viruj pobre! ovo nije varka. 100
Po naredbi pape velikoga.
Svega svita otca duhovnoga,
Komu Grci podložni biahu.
Za glavara tada poznavahu.
Svoju oblast Savi pokloniše, 105
I državu Srpsku podložiše.
Da obraća i kara grišnike,
Fociane i sve nevirnike. -
Savo drugi Ilija biaše.
Ljubav Božja u njemu goraše; 110
Na pokoru svakoga dozivije.
Zle proklinje, dobre blagosivlje.
Zakon brani, puku pripovida.
Viru svetu Savo ispovida.
Kada svaka ispunio biše, 115
Starešine koja narediše,
Skide s glave mitru od bisera,
Ah moj Bože čudna kaluđera,
Svuče s sebe vladičje haljine;
Pak pobiže gori u planine. 120
On ostavi svoje bile dvore.
Po pustinjam ter čini pokore.
Suze roni, plače brez pristanka.
Od večera, ter do bila danka.
Kada li se naplakao biše. 125
Nebesa se njemu otvoriše;
Bog mu daje krunu od blaženstva
i pristolje svojega kraljevstva.
Mileševo manastir se zvaše,
Gdi svetoga Savu ukopaše. 130
Poče činit' velika čudesa.
Kad mu duša pođe na nebesa.
Savino se ne razpada tilo,
Nego posta puno godin' čilo,
I stalo bi do sudnjega danka 135
Svega svita zbora i sastanka.
Ali Božji, nevirnici Turci
Smamiše se gore nego vuci,
Svetogrđje teško učiniše,
Sveto tilo na vatru baciše. 140
Brzo se je Savo osvetio,
I desnicu svoju posvetio;
Jer podiže ter do malo dana
Karavlaha i Karabogdana,
Da udare slobodno na Turke, 145
I junačke okrvave ruke
Pod barjakom Save pokornika,
Nemanića Božjeg' svećenika.
Viteški se oni podnesoše.
Sto hiljada glava odsikoše, 150
Osvetiše Nemanića tilo
Koje skoro biše izgorilo.
Rad čudesa kaluđera Save
Slovinske ga sve države slave,
A najveće Ercega Stipana 155
Svetog Save banovina zvana.
